Писмо са Косова или разлози за равнодушност

последњој недељи јануара Косово и Метохију обилазили су помоћници директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића. Били су у Метохији, Сиринићкој жупи, Косовском поморављу, северном и централном делу покрајине. Искрено, нисмо знали шта нас је снашло – посебно ми јужно од Ибра. Обилазили су оно мало институција што је преостало, разговарали са људима, нудили помоћ у виду прикључних машина, трактора, стоке, предлагали отварање одређених погона. Локални медији углавном су преносили њихове изјаве типа да ће ова година бити у знаку обичних људи и решавању њихових проблема, како би лакше опстали и остали.

У једном од села у централном делу Косова, разговор између домаћина и једног од поменутих помоћника изгледао је, отприлике, овако: „Имаш ли шталу“, пита представник власти. После потврдног одговора, наставља и обраћа се човеку из свог тима: „Пиши тамо једна крава. Ма, пиши две краве“. Домаћин није знао шта га је снашло, јер краве које је имао покрадене су. Велика је вероватноћа да ће му покрасти и ове које ће добити као помоћ.

Дејан Павићевић, официр за везу између Београда и Приштине и један од помоћника, обишао је повратничко село Видање код Клине и сазнао да у сеоској амбуланти нема лекова. После само неколико дана обезбедио је и донео људима одређену количину лекова и санитетског материјала. Павићевић има канцеларију и у Приштини, а на то место именован је после договора преговарача у Бриселу.

Да буде јасно, ми живимо у гетима, у окупацији, и свака помоћ је добродошла. Не могу, међутим, а да не приметим да се све ово дешавало само неколико дана пре објављивања коначног датума избора у Србији. Њихов боравак широм Косова пратила је вест београдских медија како Србија даје додатних 150 милиона евра за помоћ Србима на Косову и Метохији. У свој тој причи, тих дана, обичан народ који су помоћници помињали, нити је био одушевљен, нити разочаран – све му је једно. Е, о томе хоћу да нешто да кажем – зашто смо скоро па равнодушни. Пре тога, само још нешто да поменем.

МУКЕ ОКО ПРВЕ ПОМОЋИ
Пре месец дана Дејана Столића са Косова и Метохије казнила је полиција у централној Србији, на путу за Јагодину, са пет хиљада динара јер у колима није имао кутију прве помоћи домаћег (српског) произвођача. Његов ауто регистрован је на такозване РКС таблице, јер је са њима мање упадљив полицији на Косову. (Постоји и могућност регистровања возила на КС таблице са којима је омогућено кретање по остатку Србије, али Срби их избегавају јер албански полицајци знају да су то у 99 одсто случајева Срби, заустављају их и кажњавају због свачега.)

Дејан сматра да је то зато што је на прелазу Мердаре узео пробне таблице са прокупачком регистрацијом које је залепио на шофершајбну, док је косовске регистарске таблице скинуо са возила. „Био сам упадљив без таблица, а шта ћу кад су се тако договорили у преговорима. Вероватно су пробне таблице видели тек када су ми дали знак да станем“, прича он. Приликом претреса пронашли су кутију прве помоћи која је купљена на Косову, и за њих она није била важећа. Покушао је да објасни зашто је то тако, али нису хтели да га саслушају. Постојећу прву помоћ су отворили и уништили, па је морао да купи нову, али и да плати казну.

При повратку на Косово заменио је таблице и нашао се у проблему јер прва помоћ коју је купио у Јагодини сада не важи на Косову. Возио је и молио Бога да га не заустави косовска полиција и изврши претрес – то раде у делу од Подујева до прелаза, јер знају да ће ту наићи на Србе – и да га казне због исте ствари. Стигавши до Подујева купио је хитну помоћ која важи за кретање по Косову. Ту није крај мукама. Онда је морао добро да сакрије хитну помоћ купљену у Јагодини да му је овдашња полиција не би пронашла и уништила, јер како ће опет да путује по остатку Србије. Све што сам написала, а односи се на Столића, резултат је наших „успешних“ преговора у Бриселу. Дејан Столић је интерно расељено лице и 20 година живи као подстанар – иначе је незапослен.

Даље, посебно искушење имали су свечари који славе Светог Јована Крститеља у Липљану, али и њихов свештеник. Сви аутомобили, њих више од 30, били су паркирани око црквене порте док је трајала литургија и док су се резали славски колачи. Скоро свима је липљанска полиција написала казне због непрописног паркирања. То је део града којим се крећу Срби и није направљено никакво закрчење, односно ништа се није десило ново него када је био Свети Никола на пример, или било која друга слава. Док су писали казне, Срби из једине две српске продавнице у граду изашли су да се расправљају рекавши им да је људима слава, да немају где друго да оставе возила, да то не раде. Питали су их што не кажњавају Албанце кад пијачним даном паркирају камионе дуж целе улице и буквално је учине немогућом за саобраћај, али одговор нису добили. „Гледали су нас док смо причали и само што нам нису рекли да то раде јер им се може, ето“, укратко су описали комплетну ситуацију власници продавница.

ЗАМИСЛИТЕ ДА СТЕ…
Покушајте да се ставите на наше место, да ви живите у гету. Да сте Србин из Видања, и да пензију дајете за лекове у приватним апотекама које држе Албанци, а имате право на здравствено осигурање. Онда дође неки помоћник и ето лекова за неколико дана. Замислите да сте Дејан Столић и да вас „шамара“ Бриселским споразумом и српска и такозвана косовска полиција. Замислите да сте Србин из Бабиног Моста и да морате у штали да дежурате како вам опет не би украли краве. Да сте један од Срба са Косова и Метохије отпуштених са посла последњих година. Да сте особа са инвалидитетом, факултетски образовани, и да вам уговор нису продужили због забране запошљавања а радник сте Националне службе за запошљавање.

Замислите да радите у просвети и да знате да ће се од наредне године смањити број одељења, односно укинути неки од смерова, и да постајете технолошки вишак. Да сте лекар који пацијенту говори да купи газу, инфузију, инјекције, јер здравствена установа нема ништа од тога. Да свакодневно гледате и чуду се чудите како се и коме додељују станови, праве куће – да то раде Срби, представници власти на локалу. Да славите славу а неко вас казни само зато што славите Христову веру, што сте Србин. И све то траје, без обзира ко је на власти. Нико ни да покуша нешто да промени. А ви гледате, ћутите, трпите, док је око вас страх. Да ли бисте размишљали о овим силним милионима? Али, ако ту вест о новцу чујете као становник остатка Србије, онда је то друга прича.

Не искључујем могућност да су,на пример, полицајци поступили по закону када су казнили Столића због прве помоћи или у неком другом случају. Али, није Столић потписао Бриселски споразум и све оставио нејасно, па по кичми може да га удара како ко хоће. Ван памети је остављати људе без посла док живе на окупираном делу територије. Каква се порука шаље другим Србима који овде живе, младима? Баш ће то што се поштује забрана запошљавања да нас у оваквим условима живота чини поносним што смо, ето, у том делу саставни део Србије. Размишља ли неко о томе?

Полако нас сви, власт из Приштине, Београда, међународна заједница, доводе у најгоре могуће стање – равнодушност. Једни јер спроводе терор кроз институције и тако нас терају одавде, други – ови наши – јер немају контролу на терену и све што се (не)ради тера народ на одлазак и трећи, које није брига за нашу патњу и кршење наших права. У таквим условима најлакше се савија лист и доноси одлука о напуштању огњишта. Искрено, то што раде Приштина и међународна заједница не погађа нас толико јер они су наши непријатељи и од њих ништа добро ни не очекујемо. Нама је најважније оно што (не)чини наша држава Србија.

Обилазак терена од стране помоћника директора канцеларије за КиМ је одлична ствар. На лицу места могу да се увере шта се и како ради – под условом да их тако нешто занима. Људи на терену, народ, рећи ће им коме је са правом дата помоћ, али и коме није. Ако хоће истину, бар једном месечно морају бити у сваком месту где Срби живе, не само уочи избора. Када то људи виде, онда ће осетити искрену бригу.

ЏАБА СВЕ
Овако, нада да ће се завести какав такав ред, да ће се јасно одредити државна политика према Косову и Метохији као најважнијем националном питању готово не постоји. Можемо само да замишљамо како би било да се све политичке партије око Косова и Метохије уједине. Да се јасно зна шта треба да се ради како би народ овде остао. Најбитније је да се организују образовани, паметни људи, искрене патриоте, људи од ауторитета, који неће дозвољавати да се ради било шта од наведеног. Који ће се борити за нас, а не за отварње поглавља на путу у Европску унију. Срби који неће имати ништа са сепаратистичким властима у Приштини. Тек онда на ред долази извдвајање новца. Сити смо појединаца, једних те истих људи, који само промене партију и настављају где су стали са претходном влашћу – да раде само за себе.

У протеклих 20 година свакодневно смо изложени неком облику шиканирања. Дан није прошао да неко од Срба са Косова и Метохије није морао нешто да претрпи, да спусти главу и у себи броји како не би реаговао због неправде. Ако морамо од Албанаца то да трпимо, не морамо и од стране своје државе. Живот у неслободи наш је крст, сами смо то одабрали, али држава мора са нама да га носи. Све што се протеклих година радило, и што се тренутно ради, није добро. Кампањски се део земље не може сачувати и одбранити.

Није то лак посао. Није било лако ни онда када смо многе институције сами контролисали. Сада када смо их укинули, још је теже. Канцеларија за КиМ покушава да исправи поједине неправилности, али то није довољно јер јој углед нарушавају људи које има на терену, људи са Косова. Да бисмо опстали, треба нам да осетимо да нам је кичма, стена на коју се немоћни ослањамо, држава Србија, а не да се питамо шта ћемо и где ћемо ако останемо без посла, без школа, без могућности да се лечимо, да страхујемо и од српске полиције.

Сигурност са те стране наша је снага, јер сами и окупирани не можемо ништа. Дајте нам ту снагу, и ми ћемо бити бољи. Лакше ћемо подносити зло Албанаца јер ћемо знати да је напад на нас исто што и напад на државу Србију. Знате, једно су приче за медије, друга се песма пева на терену. Док то не буде у једној равни, џаба паре, џаба пројекти, краве, пластеници, казани за ракију, овце, козе, трактори – џаба све.

Јања Гаћеша / Нови стандард