Неприметни свештеник

Једва је добио диплому и у том периоду једва завршио школу. Млади Јефтимије је свакога дана пуна два сата путовао до најближег града. Од малих ногу је волео Бога и Цркву и због тога је свом дубоко верујућем деди са задовољством као појац помагао у олтару. На тај начин је упознао поредак у Цркви и псалмопојање. Када је деда прешао у други свет Јефтимије остаде једини појац у малој сеоској парохији, све док се није сусрео са обласним Епископом. У то време Јефтимије је већ био довољно зрео млад човек и диван домаћин породице са троје деце. Када је парохијски свештеник због старости и болести отишао у пензију, парохијани почеше да моле Епископа да им постави новог свештеника.

– „А кога предлажете на то место?“ – упита Епископ парохијане.
– Нашег псалмопојца!“, – готово сви у глас рекоше.

Тако, под притиском сељана, а захваљујући упорности Епископа, без обзира на противљење Јефтимија који је себе сматрао недостојним и непогодним за такву велику службу, он убрзо би рукоположен у чин парохијског свештеника на радост целог села. Од тога дана он већ поче савесно да обавља свештеничке обавезе…

Свако јутро и сваке вечери у страху Божијем звонило је звоно на јутарње и вечерње молитве. Скроман, добар, од свих вољен, дарежљив, несебичан, био је задовољан ако добије и малу помоћ и приход од обрађивања своје парцеле земље. Да би прехранио своју породицу са више деце, понекад је чак ишао и у надницу. У то време он је већ имао шесторо деце.

Обласни Епископ је веома уважавао овог благоразумног и од парохијана вољеног свештеника и убрзо га унапреди у духовног оца. Гомиле људи из села и околних заселака ишли су на исповест код оца Јефтимија. Вршио је он и проповеди тако што им је сваке недеље по нешто читао из неког православног часописа. Чак ни децу није оставио без пажње и успео је да их сакупи на веронауку. За њих је имао посебне поклончиће – привлачио их је час појањем, час бомбонама и ратлуком, час малом иконицом.

Ево једне упечатљиве чињенице из његовог живота, која показује величину његове душе. Поред своје оранице имао је суседа преваранта Јаниса, који је реметио мир, и који је без имало стида узео и одмакнуо жичану ограду која обележава међе на њивама, и тако себи присвојио добар део земље парохијског свештеника. То исто је учинио и следеће године. Отац Јефтимије је дуго размишљао шта да учини. Знао је да ако суседу упути примедбу, овај ће почети да псује и проклиње Господа, како је обично чинио са другим суседима.

-„И овај посао ћу да препустим у Божије руке“,- рече благочстиви баћушка својој жени и старијем сину.

Једног јутра он рече сину:

– „Хајде данас са мном на њиву. Одлучио сам да на нашој њиви поставим нове међе“.

Дошавши до своје оранице рече сину:

– „Одмакни ову жичану ограду за један аршин, одлучио сам да суседу дам још један појас наше земље“.

Зачуђени син поче да јадикује:

– „Тата, на тај начин ћеш му убрзо поклонити целу своју њиву“.

– „Ради како ти кажем, дете моје, знам шта радим, не брини се“.

Пошто син испуни очеву молбу, они се убрзо вратише кући. Следећег јутра, ево ти Јаниса таман где му је и место – на вратима куће парохијског свештеника:

– „Добро јутро, матушка“, – и ту немирно поче да пита где је отац Јефтимије збуњено понављајући да му је због неког важног посла хитно потребан.

– „Седите мало, драги суседе, док не дође отац Јефтимије скуваћу вам кафу. Тражили су да хитно дође у неку кућу, али, брзо ће се вратити“.

У међувремену матушка госту спреми кафу. Он узе један гутљај, али, видело се да седи као на жару. Убрзо се појави и баћушка. Сав је сијао од среће и рече:

– „ Слава Богу, госпођа Јелена, која се већ читава 24 часа мучила у порођајним боловима, ослободила се по молитвама и синчића је родила.

Милости молим, Јанис, добро јутро. Како је породица? Како је стока?“

Али, узнемирени сусед одједном прекиде баћушку:

– „Шта се то дешава, баћушка? Што ти то мени тако?“, – упита Јанис са нескривеном горчином у гласу.

– „Шта се десило, драги Јанис? Ако нешто није како треба, дај да исправимо“.

– „Оче Јефтимије, већ две године ја лажно узимам твоју земљу, а ти, уместо да се жалиш, нити те то узнемирава, нити грдиш, већ и поред тога – поклањаш ми део своје земље. Време је да се ова неправда исправи! Ја тако више не могу…“.

– „Добро, Јанис! Учини онако како мислиш да треба! Земља је – прах, а и све ће на овом свету овде остати. За једно те само молим – тебе и твоју породицу бих желео чешће да видим у цркви“.

Они се братски загрлише. Баћушка Јефтимије му не даде да му пољуби руку, већ га благослови речима:

– „Нека те Господ благослови!“

Тако се добродушни баћушка опрости од суседа. Од тог момента се на очиглед све поче да мења. Јанис убрзо утврди старе међе на парцели оца Јефтимија, а главно је што је са породицом почео редовно да посећује цркву. И увек је свима познатим и непознатим говорио:

– „у нашем селу је прави Божији човек, прави светитељ- наш баћушка Јефтимије!“

Извор: часопис „Јефимериј“, јануар 2002. године