Архимандрит Леонид (Кавелин): Враџбине, гатање, магија и средства православне заштите

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија
Непријатељска дејства злих духова против човека

„Обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога… Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде и обувши ноге у приправност за еванђеље мира; а изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога, и кацигу спасења узмите, и мач духа који је реч Божија.

(Еф. 6; 11; 14-17)

Није довољно да се каже да је зло одсуство добра, јер су зло и добро две крајности и измећу њих нема средине. Ко иде путем добра, тај се мора стално облачити у свеоружије Божије, узимати крст – знамење верних, страх за зле духове, па he тада у потпуности бити војник Христов и достићи ћe пуноту Његовог обећања: “ Тамо где сам ја, тамо и слуга мој нека буде“. Ко крочи по науци овога света, по вољи кнеза власти ваздушних, тај је син противљења, роб ђавола, и сасвим исправно наслеђује огањ вечни, припремљен њему и ангелима његовим.

Суд о тим крајностима јасно изражавају речи Спаситеља: „Ко није са мном, тај је против Мене“, и тиме је речено све што је потребно. Слично као што су се некада египатски чаробњаци три пута надметали са Мојсијем и Ароном, наоружаним силом божанских чуда, супротстављајући им видљива знамења демонских сила (иако између чуда божанских посланика и чаробњачких радњи постоји значајна разлика), тако ни сада силе непријатеља људског рода не престају да творе знамења његовим именом и влашћу, како би завели слабе и сујеверне и потпомогли све оне који чине зло својој сабраћи, иако је животворни крст, слично Мојсејевом жезлу, обдарен непобедивом силом да потпуно поништи сва лукавства и прелести ђавола и слугу његових против хришћана, али: „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1. Петр. 5, 8).

Док добри ангели чувају човека од зла и потпомажу његовом добру, физичком и моралном, зли дуси настоје да нашкоде и стварно шкоде човеку, узрокујући његово морално и физичко зло. У томе се састоји њихово непријатељско дејство против човека.

Разрадимо две мисли: а) мисао о могућности таквог деловања злих духова против човека, б) мисао да они заиста траже нашу пропаст.

а) Мисао да отпали зли духови могу нашкодити човеку не садржи у себи никакву противуречност. Будемо ли разматрали својства и стање злих духова, ако обратимо пажњу на човекову природу, а такође и на савршенства Божија и Његову владавину светом, открићемо да су злонамерна дејства против човека могућа. Зли ангели су и након свога пада сачували могућности и снаге своје природе, изменили су само њихове особине и начине, услед чега не могу исправно деловати помоћу њих. Према томе, они и након свог пада могу деловати на човека као на биће које им је слично по својој духовној природи, али сада слабије од њих. По свом моралном стању, отпали духови су стекли неодољиву склоност ка злу и зато су увек спремни да чине свако могуће зло. Са те стране њихова непријатељска дејства против човека чине се још вероватнијим. Обратимо ли пажњу на човека, открићемо да су и са те стране могућа злонамерна дејства злих духова (против њега). Ако на човека делују физичке силе природе и ако се његова душа налази под утицајем природних стихија, шта то онда у човеку спречава деловање злих духова? По својим физичким снагама он је слабији од злих духова, па према томе може подлећи њиховом утицају. По свом моралном стању, способан је да споља прима упливе зла. Најзад, непријатељска дејства злих духова на човека не садрже ништа што не би било у складу са савршенствима Божијим, ни са Његовим владањем светом. Бог, који по Својој премудрости и светости не жели да наруши слободу разумних бића, допушта непријатељско деловање злих духова против човека; уосталом, Он их ограничава услед Своје доброте према човеку или пак само зло претвара у човеково добро и на тај начин достиже циљ владавине светом. Човек, који је са свих страна окружен непријатељима, постаје опрезнији. За победу над снажнијим и моћнијим непријатељима може се надати већој и узвишенијој награди у вечности.

б) Зли духови траже нашу пропаст. Лишивши се сваке могућности да се поправе, пали духови, у дубини огромног очајања, налазе утеху у обмањивању људског рода и у томе да га повуку са собом у бездан вечне погибељи. Апостол Петар то изражава веома снажним поређењем говорећи да ђаво као лав ричући ходи и тражи кога ће да прождере. Прождрљив и снажан, он неуморно вреба свој плен и, користећи његову лакомисленост, изненада се устремљује да га погуби, час подстичући људе на морално зло и како сведочи апостол Павле искушава их неуздржањем, час спречавајући морално добро, што се види из Спаситељевих речи: семе је реч Божија, а које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога, да не слушају и да се не спасу (Лк. 8,12). Човекоубица од искона, он сада још више пламти огњем злобе када види да је његово прво дело уништено, а да је човек оправдан и наоружан против њега.

Одакле и услед чега у њему постоји та непријатељска мржња према човеку? Од његове свирепе зависти и злобе. Завидан човек исто тако тежи да разруши срећу других. Пали, одбачени дух, чији се читава природа претворила у огорчену мржњу према добру, не може више ништа нити да замисли, нити да жели, нити да чини, осим зла. Он живи искључиво за злобу, прождире се неподношљивом завишћу и паклено се радује једино ако успе да рашири зло, ако успе да и друге збаци у свој бездан и испуни га жртвама мучења. Та злоба је вечна злоба и није у стању да се умири. Она је увек непријатељски расположена не само у односу на човека, него и у односу на Самог Бога, непресушна у својим лукавим замислима и неуморна у делању – моћна злоба коју може уништити једино свемогућа сила Божија. Ужарене стреле те злобе задају смртоносне ране и тешко ономе кога он прободе до дубине душе! Наша пропаст коју тражи дух зла, није само телесна, привремена пропаст него много више душевна и вечна. Паклена мудрост зна да је наше тело трулежно, а наша душа бесмртна и зато не лови тело него душу. У том циљу, међутим, користи начин који ће уништити и тело: она се труди да заведе телесна чула свим лепотама овог света, да га опије раскошним задовољствима како би човек за ту услугу платио својом душом. Он познаје слабост наше природе, нашу склоност чулним задовољствма, нашу привезаност за свет и страст која царује у нама, тако да својом злонамерношћу делује превасходно на ту слабу страну. Ми можда о томе и не размишљамо, не примећујемо његово подмукло дејство: можда сматрамо себе срећнима када стичемо богатство и опијамо своје страсти, када се препуштамо безбрижном самопоуздању и гордој надмености. У томе је вероватно наша пропаст: непријатељ овде почиње да влада над нама и ставља нам своје окове које више нисмо у могућности да раскинемо.

Св. Писмо сведочи да нам „зли духови наносе морално зло“. Тако се у Старом завету првих грех наших прародитеља приписује ђаволском искушењу. Тако је ђаво наговорио Давида на славољубиву намеру да без потребе пребројава народ: „Уста сотона на Израиља и наврати Давида да изброји Израиља (1. Днев. 21, 1). У Новом завету Сам Исус Христос, победилац ђавола и разрушитељ његовог царства, допустио му је да Га искушава како би нам показао пример и могућност да га победимо (в. Мт. 6, 111). Тако је Јуда Искариотски по ђаволском наговору издао свог Учитеља и Господа. Тако је ђаво наговорио Ананију и Сапфиру да утаје део новца од продатог имања и слажу апостоле. Код еванђелисте Луке јасно се показује ђаволско непријатељство и злонамерност против човека: „Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу (Лк. 22, 31). Апостол Павле предлаже Хришћанима средства којима ће победити духове злобе и самим тим показује њихово непријатељско деловање на нас, њихово лукавство и подмуклост (в. Еф. 6, 1118; 26). То потврђује и апостол Јаков (4, 7): „Покорите се, дакле, Богу а успротивите се ђаволу и побећи ће од вас“. Такође и апостол Јован: „Знамо да сваки рођени од Бога не греши, него који је рођен од Бога чува себи и нечастиви га не дотиче“ (1. Јн. 5;18). Све што спречава познање, делатност и напредак хришћанске вере такође припада ђаволу. Ап. Павле пише Солуњанима: Зато хтедосмо доћи к вама… и спречи нас сатана (1. Сол. 2,18). Уосталом, њему не треба приписивати сва мања кретања нашег срца и сматрати да нас и против наше воље заноси и привлачи ка сваком пороку, јер Св. Писмо налази и друге узроке греха, оне најчешће, као што на пример свакога искушава сопствена жеља која га мами и вара (Јк. 1, 18), а тако каже и апостол Павле: „Видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23).

Истина физичког зла, које човеку наносе злид ухови, посведочена је Светим Писмом.
Што се тиче физичког зла које човеку наносе зли духови, у то не може бити никакве сумње. Тако у време Исуса Христа еванђелска историја приповеда о многим и очигледним примерима утицаја злих духова на човеково тело: „И отиде глас о Њему по свој Сирији и приведоше Му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бесомучне, и месечаре, и одузете, и исцели их“ (Мт. 4, 24). „А када би вече, доведоше к њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт. 8,16). Исус Христос је више пута исцелио ђавоимане и бесомучне. Тако каже еванђелиста Матеј: „Тад му доведоше бесомучног који беше слеп и нем; и исцели га тако да слепи и неми прогледа и проговори“ (Мт. 12, 22), као и „Запрети му Исус и демон изиђе из њега, и оздрави момче од онога часа“ (Мт. 17, 18). Слично и код еванђелисте Луке Исус Христос, седамдесеторици који су се вратили и са радошћу Га обавештавају да им се демони покоравају у Његово име, каже: „Видех сатану где с неба паде као муња. Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити, али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима“ (Лк. 10,1720). Такви примери и слична исцељења и поуке Исуса Христа не могу се тумачити као застареле предрасуде Јевреја којима се наводно Исус прилагодио, нити се могу тумачити у смислу психичког оздрављења, како то објашњавају неки од модерних рационалиста, него се морају схватити у непосредном и дословном смислу. Осим тога, међу различитим даровима којима је Спаситељ обдарио Своје ученике ради успешне проповеди, дар истеривања духова јасно се разликује од других дарова, како при њиховом појединачном давању: „Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните“ (Мт. 16, 17-18).

Како бисмо све то схватили у непосредном, а не у неком другом смислу, наводи нас:

а) сам начин приповедања. У њему се сусрећу и такве околности и такве појединости које никако не дозвољавају да се овде претпостави неки други, а не буквални смисао, нпр. бесомучни се јасно разликују од свих других болесника, исто као што се и исцељење других болести јасно разликује од изгона злих духова из несрећника који су подлегли њиховом утицају. Исус Христос разговара са злим духом, зли духови улазе у свиње и утапају их у језеру.

б) циљ приповедања: састоји се у томе да покаже божанско достојанство и моћ Исуса Христа, (да се покаже) да је

Он врховни Владика царства духова и разрушитељ мрачног царства ђаволовог.

в) схватање народа, фарисеја и апостола, јер су сви они у свим сличним случајевима признавали како непријатељско деловање злих духова у људским телима, тако и то да су та деловања силом Исуса Христа била уништена.

г) пре света, достојанство лика Исуса Христа, небеског Учитеља истине и строгог разобличитеља лажи и заблуда за Кога се без отвореног вређања Његовог личног достојанства не може ни помислити да је Он Своје небеско учење прилагодио погрешним схватањима јеврејског народа и на тај начин утврдио људе у заблуди. При том је Исус Христос о том предмету слободно говорио не само јавно пред Јудејима, него и када би био насамо са Својим ученицима, тако да не треба ни најмање сумњати у Њега и по уобичајеним људским схватањима нема ни најмањег повода за прилагођавање.

И после Христовог времена налазимо исто тако несумњива сведочанства о сличним утицајима злих духова на људска тела.
Тако у Делима апостолским читамо како је апостол Петар истеривао демоне: „А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим доносећи болесне и од нечистих духова мучене и сви се исцељиваху“ (Дела ап. 5, 16), као и апостол Филип: „Тако да су убрусе знојаве од тела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих“ (Дела ап. 19, 12).

Остаје да размотримо још једно питање: како зли духови могу ући у човека?

То не треба да нас чуди, јер је то, напротив, сасвим нормално, с обзиром да дух, по својој природи, свуда може да продре. И ми сами чинимо нешто слично када се својим мислима преносимо у невидљиви свет, проничемо у душе других људи, у њихове намере и жеље. Ми, међутим, не можемо другачије деловати на друге осим посредством чулних утисака. Дух, међутим, има ту способност да на човекову душу делује и без посредства чула, да делује директно на његове мисли, расположења и намере. Отуда проистичу најразличитији добри и лоши утицаји, мисли које нам се изненада појављују, без икаквог спољашњег повода. Ако добри дух, наш ангео – чувар, понекад у тајности говори нашој савести, упозорава нас на опасност и удаљује од пропасти, зли дух такође користи своје утицаје, обраћајући се нашем уму и вољи. Не дешава ли нам се понекад да осетимо да нас неки заводљиви глас подстиче на зло дело, да нас нека тајанствена сила привлачи ка греху? Зар се понекад у нашем уму, потпуно неочекивано и противно нашој вољи, не појављују грешне помисли, чак и у време молитве? У сваком случају од нас зависи хоћемо ли се супротставити овим подмуклим наговорима духа злобе или ћемо послушати глас “ Ангела мира, вернога вође, чувара душа и тела наших“.

Хришћанска апостолска Црква је еванђелске повести о бесомучнима поимала у дословном смислу и веровала у деловање злих духова на човеково тело. То непобитно доказују посебан чин заклињања и особита служба егзорциста који су постојали од најранијих хришћанских времена, а на сличан начин те повести тумаче и Оци Цркве.

Може ли се, међутим, прихватити да зли духови опште са светом посредством магова, чаробњака, опсенара, алхемичара, врачара (људи разних назива, који су свесно или несвесно склопили савез са ђаволом), који од њега добијају моћ или вештину да изазивају необичне појаве које се не могу објаснити познатим законима природе? Такво општење злих духова са светом никако се не може порећи. Као прво, оно не противуречи ни Божијој владавини светом нити особинама злих духова, јер иако човек њима не може располагати по сопственој вољи, они сами су, по својим злим склоностима, у највећој мери спремни да добровољно прихвате на себе свако погубно дело. Као друго, то не противуречи човековој природи, јер он, као слободан дух, може склопити савез са ђаволом у правом смислу те речи, а не само да му може прибећи или тражити од њега помоћ због свог дубоког разврата или незнања.

Старозаветна историја показује нам неколико примера где су чаробњаци својим врачањем нанели штету људима и посредством врачања изазивали необичне појаве (2. Мојс. 7,1012). У Еванђељу, Делима апостолским и житијима светих описано је мноштво случајева насиља злих духова, док је Симон маг представник оних људи који посредством демона чине различите пакости ближњима.

Вештина или моћ да се изазивају необичне појаве које се не могу објаснити законима природе одвајкада су називали чаробњаштвом или црном магијом, а људе, који су се посветили том нечастивом делу – чаробњацима или маговима. Код нас се оно назива чаробњаштвом, опсенарством, врачарством, бајањем, а они који се тиме баве – чаробњацима, опсенарима, вешцима, врачарима.

Наша православна грчко – Руска Црква, која је путем прејемства (наслеђивања) добила своја правила и уставе од апостолске Цркве, заједно са њом предаје и учење о непријатељском утицају злих духова на људску природу. То се неоспорно доказује чином заклињања који је дошао до нас, а састоји се од посебног молитвеног посредовања које се у цркви чита над људима које муче и нападају зли духови. Зато народ, који се изражава на својеврстан начин, назива тај чин „очитавањем“. Они који то желе могу га прочитати у Требнику, где се налази под називом „Молитвено последовање за нападнуте нечистим духовима“. Осим канона Господу нашем Исусу Христу, Пресветој Богородици, бесплотним силама, апостолима и свима светима, велики део тог молитвеног последовања састоји се од молитви заклињања двојице отаца Цркве: Василија Великог и Јована Златоустог. Те молитве истичу се својим снажним, енергичним изразима, блистају светлошћу највишег богопознања, загревају топлином узвишено – молитвеног осећања!

Тамо ћете наћи и посебну „Молитву за кућу коју узнемиравају зли дуси“. Није ли то очигледан доказ постојања тих напада? Чедољубива Црква, сусревши се са случајевима те врсте и знајући да је сведарежљиви Бог, по Својој доброти, дао човеку лекове и утеху у свим жалостима и болестима, међу којима је за људе несумњиво најпоузданија и најмоћнија молитва, понудила ју је верујућима да се њеним посредством „избаве лукавства ђаволског“, силом заслуга распетог Богочовека.

Наведимо неколико примера за то из једног поглавља Номоканона (законик у коме се, као што је познато, налазе изложена правила светих Апостола, Василија Великог и светих Сабора), које је по свом садржају названо „Поглавље о врачању“ да би се показало како га схвата и препознаје света Црква. Овде ћете пронаћи стреле Цркве, управљене против тог богохулног дела и свих његових изрода, као и одговарајуће казне, у складу са степеном кривице. Као прво, размотримо разлику коју Црква прави између врачања, предсказивања и чаробњаштва.

О врачању

„Врачари су они који могу чак и Давидове псалме певати, мученичка имена, па и саму Пресвету Богородицу помињати и тако помоћу демона изводити враџбине. У враџбинама се призивају злонамерни демони и зато се баје око гробова, ове враџбине изазивају парализовање удова, рђав живот или болест током читавог живота, због чега се изводе над гробом, местом ридања и плача (22. Никејско правило). Чаробњак и врач су једно исто (в. Пс. 58). Врачање служи да би се бајањем и призивањем демона извршило неко дело на штету других: да им се паралишу удови, продужи болести, да леже читавог живота или нешто томе слично (в. 5. Мојс. 18, 10).

Св. Василије Велики оне који се баве враџбинама назива идолослужитељима и сврстава их у исту категорију са убицама. Код Матеја (1,40) се чаробњацима и бајачима називају они „који призивају демоне и врше нека бајања и од њих траже помоћ и који врачањем демоне приклањају својим жељама, и свезују звери и гмизавце, да им не би нашкодиле ако би их негде сусрели.“

О предсказивању

Предсказивачима се називају они, који су се демонима покорили и њима поучени покушавају кроз нека знамења да покажу како знају будуће догађаје.

О чаробњаштву

„Чаробњаци („бели магови“, нап. прир.) су они који могу и благонаклоне духове призивати ради чињења неких добрих дела; сви су они гнусне убице и варалице по сопственој вољи“.

Пре него што приступимо разматрању казни које црква одређује за ове грехове, као доказ њихове величине пред Богом наведимо један случај из житија св. Андреја, Христа ради јуродивог:

„Блажени св. Андреј, Христа ради јуродиви, питао је демона: Откуда ти знаш да предскажеш нешто?“ Одговарајући, демон рече: Отац наш је од огња и, седећи у паклу и врачајући, све нас поучава, јер ми по својој природи баш ништа не знамо. Блажени каже: Којим се сагрешењима највише наслађује ваша природа? Демон на то одговори: Идолослужењем и чаробњаштвом, врачањем и припремањем отровних напитака, а особито убиствима, злопамћењем, содомијом и прељубом. Преподобни рече: Ако се неко одрекне ваших страсти и покајањем приступи Господу, како ви поступате? На то ће демон: Зар ти не знаш? Огорчени смо и гневимо се на њега; ипак се надамо да ће се поново потчинити нашој вољи. Многи су нас одбацили покајањем, али су се опет вратили и ми смо их задобили. Када то чу преподобни, дуну на њега и више се није појављивао“.

Ево и казни која прописује Црква за кривце у безакоњу толико драгом оцу сваког зла и несреће – ђаволу.

а) Врачар, чаробњак или предсказивач одлучује се од св. причешћа током 20 година, по 65. и 72. правилу св. Василија Великог. Свештеник, пак, који је пао у тај грех, рашчињава се и одлучује, тј. потпуно се лишава причешћа и чина.

б) Ако неко одлази чаробњацима и онима који гатају или тумаче звезде или саливају восак, да се са мужем или женом не би састајали или да би дознали што им је непознато па да им зато чаробњак салије восак или олово, нека се не причешћује шест година по 61. правилу Трулског сабора и 80. правилу Василија Великог, а свештеник који то чини да се свргне.

в) Они који врачају са Циганкама или доводе чаробњака у свој дом, и са њим гатају тамо где је болесник или нешто друго да се не причешћују 5 година, по 24. правилу Анкирског сабора; 61. правило 6. Васељенског тј. Трулског (сабора) таквима забрањује (причешћивање) 6 година; а свештеника одлучује.

г) Тако и они, који врачају јечмом и бобом да се не причешћују 6 година по 40. ставу 1. поглавља Матејевог.

д) Исто тако и они који носе амајлије против отрова или нешто слично везују својој деци или полажу на стоку „ради урока“ да се не причешћују 6 година по 61. правилу Трулског сабора.

е) А ономе ко призива чаробњаке да баци чини на пакост другом човску, забрањује се да се причести колико и онај ко је намерно убио, тј. 20 година, по 56. и 72. правилу Василија Великог, који каже: Ко призна да је бацао чини или спремао отровне напитке, нека се каје колико и убица и у наставку их назива идолослужитељима.

ж) Матеј (1, 40) каже следеће: „Неразумни су сви они који ради поруге за собом воде медведе и друге звери а на штету неуких, или гатају по облацима, или дају амајлије или верују у срећу и судбину, верују да су се ови родили на срећан а они на несрећан дан, гатају по месту рођења, који амулете или талисмане носе на глави или око врата да би отерали болести или уроке; или они који носе змију у недрима, или преко очију и усана превлаче змијским кожицама мислећи да ће од тога оздравити,или на Велики четвртак својој деци кроз нос провлаче алке, или записе са Давидовим псалмима и мученичким именима носе око врата, или у сећање па страдања Христова на Велики петак свезују чвориће на бројаницама по броју Еванђеља или записе и папире са молитвама болесних носе, или позивају благонаклоне демоне ради помоћи и њиховог оздрављења, или верују онима који имају духа погађачког, који су од демона научили да предсказују будућност, или верују бобу, или неким другим враџбинама призивају мртве или гатају због неке друге слабости и немира или нешто друго прихватају што од ових безаконика долази: 6 година да имају забрану, тј. 6 година да се не причешћују; свештеник да буде одлучен, што и доликује, тј. бива по свакој правди, јер све ово помоћу демона чине и извршавају“.

з) Матеј говори (3, 5) о вернима који су следили јелинске обичаје плесањем уз бубњеве, и на улице излазили, и који русалкама (вилама, нап. прир.) или птичјем гласу верују, или младом месецу или гатању по сусрету или ватре пале на улицама као што су некада чинили Јелини, а сада видимо да тако чине чеда хришћанска уочи празника по неком древном обичају, док неки чине призивања на дан Вазнесења да би по њима дознали своју срећу или се мушкарци облаче у женску одећу, а жене у мушку; или носе образине (маске) као што је рђав обичај у латинским земљама, праве себи другачија лица и тиме се много пута самом чину црквеном изругују. Нека стога међу онима који то намерно чине свештеник буде удаљен, а обичан народ одлучен. Такође и 66. правило 6. Васељенског сабора забрањује вернима да одлазе и гледају коњске трке, било на Пасху, било у неко друго време. Василије Велики у свом 70. правилу троваче, идолослужитеље и убице осуђује на двадесет година. Идолослужитељи, каже, који се нису од почетка показивали нити били нечасни, него су после крштења чинили враџбине и гатке да се кају током читавог живота…

Сам ђаво, лишивши се разума који му је Бог даровао, неразборитошћу и гордошћу је и против своје воље постао неразуман и због тога сам по себи не зна шта треба чинити те гледа шта чини Бог ради нашег спасења и отуда се учи како да обмањује, претварајући се да чини нешто слично и поставља замке за нашу погибељ. Будући да не воли Бога и да није могао са Њим ратовати, ратује против нас који смо створени по Његовом лику мислећи да се тиме освети Богу. Он нас чини послушнима својој вољи, као што каже Златоусти: „Видео је како Бог ствара Еву као Адамову помоћницу и чини је помоћницом у преступу и непослушању. Бог даде заповест да би је Адам очувао, да би се сећао толиких дарова и био захвалан Дародавцу, а ђаво ту заповест учини узроком непослушности и смрти: уместо пророка подиже лажне пророке, уместо апостола – лажне апостоле, уместо закона – безакоње, уместо врлина – злобу, уместо заповести преступе, уместо сваке правде – сваки грех, и уместо истинитих догми – мрске јереси (Добротољубље, том 3, ср. 10/11, преп. Петар Дамаскин).

Ограничићу се на ове изводе. Радознали читалац може погледати Номоканон, где ће видети колико снажно Црква устаје против сваке врсте сујеверја и предрасуда које потичу из искривљеног веровања у гатање и враџбине, тј. веровања које нема за циљ да сачува од њихових лоших утицаја, него са жељом да се употребе на привидну корист себи или на штету ближњег. Она нас материнским гласом саветује да се удаљимо од тих безаконих подухвата „јер све то бива и извршава се демонима, каже свети Златоуст: „чак ако и име Св. Тројице изговарају, чак ако и свете буду призивали, ако и знамење крсно буду чинили, од таквих треба бежати и клонити их се“.

Цар Русије, Петар Први, који је по образовању далеко превазилазио свој век и који се по речима једног писца „осврнуо на прошлост и отргао Русију од ње“, знао је да раздвоји чиста, хришћанска веровања од народног сујеверја и предрасуда. У „Ратним члановима“ које је он издао и чије је прво поглавље, сећајући се мудре изреке цара Соломона да је „почетак мудрости страх Господњи“ посветио расуђивању о страху Божијем, читамо следеће:
Члан 1. Мада свима и сваком хришћанину без изузетка следује да живи часно и хришћански уместо да себе одржава у лицемерном страху Божијем, војници и војна лица морају то са још већом ревношћу уважавати и о томе се старати: како је њима Бог одредио такав положај у коме се могу надати да ће, живећи у служби господара, бити изложени најразличитијим околностима и будући да сваки благослов, победа и добробит потиче једино од свемогућег Бога као од истинског Зачетника сваког добра и праведног Дароватеља победе, треба се само Њему молити и само у Њега наду полагати; о овоме се треба бринути у свим делима и подухватима и увек га се придржавати; тога ради најстроже се забрањује свако идолопоклонство, врачање (црна магија) и на тај начин нека се ништа од тога ни у логору, нити на било ком другом месту не дозволи и не толерише. Ако се открије да је неко од војних лица идолопоклоник, црномагијаш, да је присталица сујеверних и богохулних гатања, он да се, због таквог стања ствари, баци у окове и буде протеран кроз прутове“.

Члан 2: Ко поткупи чаробњака или га наговори да некоме другоме нашкоди, нека и он сам буде кажњен као чаробњак.

Тумачење: када неко нешто учини посредством других, сматра се као да је то и сам починио.

О натприродној магији

Када је цар Константин Велики коначно прогласио хришћанство за најважнију веру у читавом царству, прогон који је објављен древном незнабоштву обухватио је и све тајанствене магијске обреде. Без обзира на то, отпадници нису престали да им прибегавају. Међу њима је био и цар Јулијан (Апостата). Васпитаван у почетку по правилима хришћанске побожности он се, по савету софисте Ливанија, одвратио од ње и окренуо поштовању богова и демона предано се интересујући за прорицање по лету птица и за чаробњаштво. Позната је како је завршио тај отпадник: уз страшну хулу испустио је своју безбожну душу.

Средњи век означава процват магије и враџбина, што је непогрешиво сведочанство слабљења истините религије предака на Западу – хришћанства првих векова, а услед удаљавања Римске цркве од јединства са Источном Васељенском Црквом. Ужаснути историчар не може да преброји жртве пострадале за магију и због магије. Философ мора опрезно расуђивати о овој психолошкој појави. Уопштено говорећи, Средњи век очекују поновна ислеђивања. У наше време прихваћено је да се он назива „временом људског варварства и незнања“ и на тој основи се без разлике исмева и одбацује све што му је припадало, и вера и сујеверје. На тај начин се и магија нашла међу химеричним наукама. Из ових неколико речи искрсавају многа питања, а као прво: ако је то химерична наука, шта се онда дешава са сведочанствима свих древних писаца о њој, почев од Мојсеја и пророка? Ако се, по мишљењу других, враџбине натприродне магије могу објаснити спољашњим законима природе, како онда, уз њихову помоћ, поновити прва три Аронова чуда, што су учинили египатски чаробњаци? Најзад, како објаснити враџбине које су у наше просвећено време видели г. Леп и лорд Придо?

Вратимо се, међутим, средњем веку: требало би да кроз њега прикажем историју магије, али су читаоци „Мајака“ („Светионика“) упознати са тачним освртом на то доба који је понудио г. Бурачек у „Првом прилогу за издавање „Мајака“ („Светионика“). Да бисмо се подсетили, наводим неколико редова: „Видимо“, каже он, „да је међу ученим људима у Средњем веку била необично развијена алхемија, астрономија, кабалистика, масонерија, црна магија, чаробњаштво и уопште све тајне и, додајем, нечисте науке будући да су као основа свих тих наука служиле недозвољене вештине општења са духовима; постојало је небројено мноштво чаробњака и чаробница које су повремено палили, вешали и погубљивали.

Међу тим жртвама било је највише оних које су оклеветали други и оних који би „признавали“ на основу мучења; постојале су варалице и мађионичари који су вешто обмањивали људе; постојали су и прави надрилекари који су различитим напицима шкодили људима, али је међу њима било и истинских магова који су, слично Кипријану, деловали демонском силом“ итд.

Прича г. Лена, чињенице, које ће бити наведене касније, два чудна догађаја и чињенице изнете у прилогу за издавање „Мајака“ („Светионика“), појединости о бесомучности девице Шировске (в. „Занимљивости“ у тој истој књизи), довољно нас уверавају да магија и сада постоји и да би се такви њени представници као што је чувени шеик Абдел-Кадерел Мугреби могли надметати у знању са сваким чаробњаком из времена фараона. Томе се не треба чудити: њихов извор знања је исти – општење са демонима. Постоје, међутим, многобројни разлози због којих у наше време сусрећемо мање људи који посежу за тим општењем (то је било у XIX веку, али не и данас, нап. прир.).

Први и најважнији је свеопшти тријумф имена Христовог од Кога, као што је познато, дрхте демони, па према томе и њихова оруђа – чаробњаци. Магија, као злочиначко знање, мора се и против своје воље скривати у мраку да не би подлегла законској казни. Друге узроке делимично сам изложио у мом претходном чланку „О непријатељском дејству злих духова на физичку и моралну страну човекове природе“ (1844. т. 16. гл. 3, ср. 4), тј. да у наше време, осим магије, постоје и други начини општења са демонима. Постој још један, директнији (узрок), на који се непосредно односи последњи натпис овог чланка. Ти узроци наводе неке од паметњаковића нашег доба да проповедају како су демони – мит, а магија – химерична наука. Не би било лоше када би се они потрудили да нас у то увере чињеницама. Сада ћемо се осврнути на најважније огранке магије: међу њима, два заслужују посебну пажњу – гатање и врачање, као најраспрострањенији и у древности и у наше време.

Гатање
Предсказивачима се називају они који су се демонима покорили и њима поучени покушавају да кроз нека знамења покажу како знају будуће догађаје.

(Номоканон, „Кормиларија“, 15)

Незнабошци су користили много начина да дознају своју судбину: алфитомантија – судбина предсказана по јечменом брашну, аксиномантија – по секири, беломантија – по стрелама, ботаномантија – по биљкама, капномантија – по диму, катоптромантија – по огледалу, церомантија – по воштаним фигурама, кледонизам – по речима или говору, клеидомантија – по кључевима, косциномантија – по точковима, хидромантија – по речној води, пелагомантиј а – по морској води, геомантија – по земљи, дихномантија – по светиљкама, гастромантија – по посудама, ооскопија – посредством јаја, екстиспина – по утроби жртава, керавноскопија – по грому, хиромантија – по линијама на длану, метаноскопија – по линијама усана, кристаломантија – по кристалима и другим прозрачним телима, аритмомантија – по бројевима, пиромантија – по пламену, молибдомантија – по рудама, некромантија – призивање мртвих, антропомантија – по људским лешевима, псиромантија – по сновима, орнитомантија – по лету птица и њиховим крицима, алектриомантија – по петловима, лециномантиј а – по рибњацима, рабдомантија – по прутовима и палицама; разматрање звезда, планета и облака – то је астрологија, итд. Обратимо пажњу на најважније:

а) Ониеромантија или ониромантија или вештина тумачења снова је, по свој прилици, један од најстаријих начина гатања. Оно је човеку морало пасти на памет пре него остали облици (гатања). Варварски народи и до данас приписују велику важност својим сновима и често по њима одређују своје поступке. Код древних паганских писаца сусрећемо мноштво сведочанстава о поверењу које се у старини поклањало тој врсти гатања. Код нас још увек није искорењено веровање у тумачење снова: сваке године распрода се велики број штампаних сановника и“вечитих календара“ што доказује да постоје људи који им верују.

б) Некромантија или вештина призивања мртвих посредством заклињања (в. 1. Сам. 28; и Ис. 19, 30) или предсказивање судбине разматрањем утробе (посебно јетре) жртве (Јез. 21, 26). У случајевима када се гатање врши над људским лешевима назива се антропомантија. Такво гатање доводило је,као што смо раније видели, до изузетних суровости.

в) Астрологија – међу свим гранама гатања она, која је имала највећи успех и која је у своје редове убројала највише поклоника, несумњиво је била астрологија или вештина прорицања будућности из разматрања и испитивања звезда. Позната још најстаријим народима, астрологија је, преживевши читаве векове,дошла и до нашег времена, не изгубивши значај који су јој придавали у старини. Током 16. века она је још увек цветала, нарочито у Европи. Дикло прича врло карактеристичну анегдоту која показује какву је улогу астрологија чак и у 15. веку играла у Француској: један астролог предсказао је смрт жене коју је страствено волео Луј XI; предсказање се и обистинило. Краљ је затим позвао астролога: „Како ти, изгледа све знаш“, упитао је, „кажи ми,када ћеш ти умрети?“ Подозревајући да му је краљ припремио замку, довитљиви астролог је одговорио: „Три дана пре вашег величанства!“ Страх и сујеверје заменили су у краљевој души жељу за осветом; верујући да је вољом судбине његов живот тесно повезан са животом храброг и досетљивог предсказивача, Луј га је окружио најнежнијом очинском пажњом.

г) Метоноскопијаили вештина гатања помоћу разматрања линија на челу; за најважније сматрају се три и предсказања се разликују зависно од њихове дубине, дужине распростирања и узајамног пресецања.

д) Хиромантија или гатање по линијама длана. Оксепштирп, размишљајући о хиромантији, доказује њено древно порекло позивајући се на Књигу о Јову где се каже: „У руци сваког човека запечаћено је да би сваки човек спознао своју немоћ“(37; 7) (у Даничићевом преводу: Запечаћава руку сваком човеку,да позна све посленике своје) (превод који наводи архим. Леонид одговара тексту у Септуагинти, прим. прев.). Наравно, знаци длана говоре о јединитости и посебности сваког људског бића, окоме се Бог са љубављу стара, а не служе за гатање.

е) Картомантија или вештина гатања по картама такође представља један од огранака гаталачке вештине и има највише поклоника; значајна је по томе што се нарочито развила у наше време, налазећи своје присталице у свим друштвеним слојевима. Довољно је поменути чувење и популарност гатара Ленорман и Моро, кроз чије су салоне пролази и посетиоци свих сталежа, почев од простог занатлије и плашљиве „гризете“ до особа које су заузимале најугледније место у друштву и биле познате по свом образовању, па чак и Наполеон, тај „човек судбине“. Све се то дешава у Француској где, не верујући ничему светом, верују гатарама! Уистину, Бог хвата мудре у њиховом лукавству (1. Кор. 3,19). Теорија и пракса картомантије бескрајно је разнолика; чини се да за њих не постоје заједничка правила и свака гатара има своје поступке и правила. Могу се, међутим, запазити нека општа обележја: тако, на пример, херц и треф наговештавају повољне околности, а пик и каро – неповољне; фигуре из боје херца и кароа означавају плавокосе и светлосмеђе особе, а оне из боја пика и трефа црнокосе и тамносмеђе. (Овде спада и црномагијско гатање по тароту, нап. прир.)

ж) Рабдомантија или прорицање по магичним штапићима о којима се говори код пророка Осије: „Народ мој пита дрво своје и палица му његова одговара“ (Ос. 4, 12) (Ји ђинг, нап. прир.). Овде се може убројати беломантија или гатање по стрелама за које је знао пророк Језекиљ. Ево како он описује гатање цара вавилонског: „Јер ће цар вавилонски стати на распутици, где почињу два пута, те ће врачати, гладиће стреле, питаће ликове, гледаће у јетру (Јез. 21; 26) – (хепатоскопија). Сва наша, такозвана божићна гатања, била су позната незнабошцима старине. На пример, гатање у огледало – то је катоптромантија старине; саливање воска – то је церомантија; саливање олова – литомантија; ослушкивање речи или говора – клеидонизам, гатање по точковима – косциномантија, по петловима – алектриомантија итд.

Сва та гатања, као незнабожачко наслеђе које делимично потиче од сујеверја, а делимично од безверја – јесу нечистоте, опасне због непрестаног демонског уплитања у све што је томе слично, штетне за истинске хришћане и зато их Црква и забрањује. Приче о делотворности и страшним последицама таквих гатања, какве често слушамо, служе као очигледан доказ њиховог нечистог извора. Неки узалудно мисле да ће оправдати себе називајући такве радње „невином разбибригом“: где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21) и нека вам буде по вери вашој.

Наша народна знамења и предзнаци такође су незнабожачко наслеђе. Египћани, Етрурци, Грци и Римљани оставили су много њихових трагова на страници историје. Ако упоредимо једне и друге, постаје очигледно да смо највећи број наших знамења у целини преузели од незнабожаца. Бајање против змијског уједа које чини тајну наших магова, било је познато још Јеврејима. Тако код пророка Јеремије читамо: „Ево, ја ћу пустити на вас змије, аспиде од којих нема бајања, те ће вас уједати, говори Господ“ (Јер. 8, 17).

Спасоносна средства којима нас наоружава наша Црква, а посебно против врачања у свим његовим видовима и уопште против непријатељског утицаја злих духова на човека
Ко призива чаробњаке да изведе неку враџбину како би напакостио другом човеку, том се забрањује причешћивање у року од 20 година (тј. бива одлучен од св. причешћа) као онај ко је намерно убио, по 86. правилу Василија Великог и по 72. правилу Шестог (Трулског) васељенског сабора.

Бацање чини

Преостаје да сада говоримо о главном огранку магије о бацању чини које, на жалост, постоји и код нас, што потврђују многе и несумњиве чињенице и, што је најважније, о оним спасоносним средствима која користи св. Црква да би се супротставила његовим преварама. Ко чита њене уставе, не може сумњати да би Спаситељ, Глава Цркве (в. Еф. 1, 22), могао допустити да у њој неколико векова пребивају одлуке које нису у складу са Његовим мудрим домостројем.

Бацање чини се назива црном магијом. Оно је недопуштено, јер како исправно примећује св. Јован Златоусти (у Тумачењу Посланица Коринћанима и Солуњанима), „ако се при том изговара чак и име Св. Тројице, чак и ако се буду призивали свети, чак и ако буду правила крсна знамења, од таквих треба бежати и од њих се одвратити, јер све ово дејствује и извршава се помоћу демона“. (Мени се више пута десило да чујем како многе образоване особе правдају своје веровање у чаробњаке и врачеве тиме што, наводно, отварају карте и гатају уз молитву). Враџбине су само материјални део бацања чини и врачања. Његову суштину чине церемоније и речи чијим посредством врачеви призивају демоне, наносе штету људима или их обмањују. Оно се састоји из две ствари: од трава и чаробних лекарија, какви су делови људских лешева, крв и удови животиња. Као део магије, врачање је вероватно настало у исто време када и магија. У Номоканону се о њима каже следеће: „Враџбине су када се бајањем и призивањем демона изврши неко дело којим се штети другима: или да им се паралишу удови, или да им се продужи болест, или да буду доживотно везани за постељу или нешто овоме слично“. Блажени Августин разликује три врсте врачања: 1) митско или легендарно 2) физичко или материјално и 3) чудотворно (De civitas Dei, књ. 4, г. 4). Црква, одбацујући прво као измишљено, признаје постојање друга два, што, између осталог, доказују и речи молитве (в. Требник) које се читају првог дана након што жена роди дете и у њој она моли Господа Бога да спасе човека од „љубоморе и зависти“; те речи се, по бл. Августину, односе на нешто друго – на материјалне враџбине, које злобни људи или чаробњаци изводе уз помоћ демона, а посредством трава или других чаробних „лекарија“ (исто).

Размотримо сада каква средства примењује св.Црква да би заштитила своја чеда од непријатељског утицаја демона и њихових оруђа – чаробњака. Од колевке до гроба окружени смо нежним бригама ове чедољубиве Мајке: сећајући се воље свог Пастира који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2;4) она будним оком надгледа сва лукавства непријатеља нашега спасења, борећи се и упозоравајући нас, мајчинским гласом саветујући верујуће: „Јачајте у Господу и у сили моћи Његове, обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога, непрестано нам потврђујући да се не боримо са телом и крвљу (тј. не непосредно са нашом природом, нити са онима који су слични нама). него са поглаварствима и властима и господарима таме овога света, (да се боримо) против духова злобе у поднебесју“, због чега, да бисмо одржали победу, морамо, по речи апостола, опасати бедра свој а истином, обукавши се у оклоп правде и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, а изнад свега узети штит вере.., кацигу спасења и мач Духа који је реч Божија“ (Еф. 6,14-17).

Почнимо са брижљивим разматрањем брига које црква показује за нас, како бисмо проценили њихову узвишену мудрост и спасоносну силу.

а) При самом доласку детета на свет она, као духовна мати, сусреће своје ново чедо најлепшим поздравом – молитвом, у којој се између осталог Господ моли да сачува новорођеног од “ сваког отрова, од сваке свирепости, од сваког напада противничког, од лукавих духова, дневних и ноћних“ (молитве за први дан након што жена роди дете). Обратимо пажњу на последње речи, „дневних и ноћних“. По тумачењу аутора „Нове таблице“, преосвећеног Венијамина, архиепископа нижегородског и арзамашког (којих ћемо се придржавати у читавом овом поглављу), „тај израз употребљен је у том смислу да међу демонима, који су међусобно поделили служење исконском злу и мржњи према људском роду, постоје они који нас побуђују на један и они који нас побуђују на други грех. Отуда разна имена духова злобе, као што су Асмодеј, демон блуда, Луцифер, лучоноша гордости, дух зависти, дух слабости итд. При том се једни труде да заведу човека дању, а други ноћу“.

б) Црква против нечистих духова користи заклињања, то јест претње. Заклињање је претња која се изриче нечистом духу, а употребљава се над оглашенима и бесомучнима и тим речима се од њих тера нечастива ђаволска сила и његова праисконска злоба или насилнички напад. Сам Господ Исус Христос Спаситељ научио је људе употреби заклињања и установио га сопственим примером, када „запрети Исус и демон изађе из њега и оздрави момче од онога часа“ (Мт. 17,18). Даље, заклињања су употребљавали и свети Апостоли. Апостол Петар је запретио демонима тако да су они изашли из Симона врача и побегли од њега. Јеванђелиста Јован је „духу погађачком“ који је живео у Аполониду запетио именом Оца, Сина и Светога Духа да напусти створење Божије. Св. Тома је за свог живота из људи истерао мноштво демона. Када су на тај начин заклињања била освећена Божанским примером Спаситеља и Његових ученика, први Оци Цркве дали су им форму „молебног пјенија или последовања“ саставивши га из Божанских речи, о чему св. Кирил Јерусалимски у свом катихизису каже следеће: „постоје дакле божанствена, од божанствених речи сабрана „заклињања“.“ Заклињања која Црква користи за бесомучне позната су у Требнику под називом „Молитвено последовање за оболеле, нападане и мучене нечистим духовима“.

Овде треба приметити да бесомучних – у чије се постојање, слично мени, свако може уверити сопственим очима или само једноставним испитивањем ствари – постоје две врсте: у неке ђаво улази по непосредном одобрењу Божијем због њихових грехова, без деловања злобних људи. Као пример може служити Саул, о коме је речено: „Нападе Саула зли дух, од Бога“ (тј. по допуштењу Божијем, у Септуагинти, то значи дух дошао од Бога, тј. по Његовом одобрењу, а не да га је напао „зао дух Господњи“, како је речено Даничићевом преводу Старог Завета, прим. прев.). Други су они којима је зли дух овладао посредством злобних људи или чаробњака. У том смислу се чаробњаштво и назива урицањем (уроком), покварењаштвом или чињењем зла; тај назив се одавно усталио у нашем народу који за бесомучне не каже ништа друго него да их је неко урекао; многи од бесомучних и сами сведоче (што сам лично слушао) да су их урекли зли људи или врачари (в. у тој истој брошури под одељком „Занимљивости“: болест девојке Шировске).

в) Неки поричу да се телесне болести понекад наводе на људе силом и злоделањем демона, али Црква то признаје, позивајући се на сведочанство Заступника људског спасења (в. Лк.13), где се каже да је жена, „која имађаше духа немоћи осамнаест година, била згрчена и не могаше се никако усправити“. Управо на тој основи Црква вернима предлаже „молитву за сваку болест“ где између осталог моли Владику свих створења Господа Исуса, „да запрети духу немоћи“, тј. болести.

Овде се, такође, као и код бесомучних, могу разликовати два случаја: први, када болест напада непосредним утицајем сатане (као што је очигледно из наведеног примера), коме је по допуштењу Божијем препуштено нечије тело „на мучење“ и често зато „да би се дух спасао“ (1. Кор. 5, 5). Други је случај када болест наведе неки зао човек, потпомогнут демонима, како би напакостио ближњем, нпр. “ одузетошћу удова или продужавањем болести или доживотном везаношћу за постељу или нечим томе сличним“ (Номоканон).

г) Наша Црква установила је да се почетак сваког људског дела заштити одговарајућим молитвама ради одвраћања од непредвидивих непријатељских напада, штете и враџбина: такве су молитве за подизање куће, молитва над гумном, приликом копања бунара, за сађење винограда, за окопавање винограда, за благослов вина, за сетву или за благосиљање мрежа или за изградњу лађе, и те молитве изговарају се на њиви или винограду, ако се деси да их оштете црви или из неких других разлога. У тим молитвама помињу се имена тројице светитеља: Трифуна, Јевстатија и Јулијана. Трифун, чији се помен слави 1. фебруара, помиње се стога што је научио да својом молитвом прогони инсекте који штете њивама. Јевстатије, чији се помен слави 20. септембра, помиње се јер је бачен зверима да га прождеру, а Јулијан, чији се помен слави 21. јуна, био је затворен у врећу са песком и отровним гмизавцима, бачен у море и мученичком смрћу задобио небеску славу.

Даље следи молебан при поласку на пут. Овде се у помоћ не призивају само ангели као заједнички чувари свих нас него и свештеномученик Кипријан коме су, док је био чаробњак, демони служили и покоравали му се у чаробњачким сплеткама, и који је, поверовавши у Христа Спаситеља најзад и сам почео све њих да побеђује (в. његово житије 2. октобра). Приметићемо да се у највећем броју горенаведених случајева уз читање молитава које је Црква установила користи и Богојављенска вода или се врши мало освећење воде на месту служења (велико освећење врши се на празник Богојављења од апостолских времена и као црквени чин утврдио га је Александар, Епископ римски, пострадао у време цара Хадријана). „Стари обичај малог освећења воде у цркви овај Александар утврди писањем и њиме се протерују враџбине и демони“. Првобитно установљење тог чина Климент Римски (у „Апостолским установама“, књ. 8, гл. 28) приписује апостолу Матеју, о чему се каже следеће: „за воду и уље ја, Матеј, заповедам да епископ благослови, тј. освешта воду и уље, а ако он није присутан, онда презвитер заједно са ђаконом“. Циљ са којим се освећује ова вода довољно објашњавају речи молитава које се при том употребљавају (в. Требник, „Последовање малог освештавања воде“). Поврх тога, апостол Матеј, који је заповедио овај побожни обред, код истог Климента у Установама набраја и њена дејства: да бисмо „силу која снажи здравље, болест исцељује, демоне разгони и сва ђаволска лукавства одвраћа од Бога могли добити“.

Поред посебних случајева (каква су молитвена последовања), Источна Црква је, од Шестог Васељенског Сабора, прихватила да освештава воду почетком сваког месеца. Ево шта о разлогу тог установљења каже Валсамон (у свом тумачењу 65. правила Шестог васељенског сабора):

„Некада су Јевреји имали обичај да почетком месеца празнују и на коленима се клањају да би их током читавог следећег месеца пратила срећа. Услед тога је Господ рекао кроз пророка: На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја (Ис. 1; 14). Они су, међутим, и пред својим тржницама где купују и продају, и пред вратима својих кућа у којима живе, огањ распаљивали и преко њега прескакали, надајући се да ће на тај начин несреће које су им се пре тога придружиле огњем истребити и остала добра задобити. Слично као и они поступали су и хришћани у она времена када је одржан Шести, Трулски сабор. Зато су оци, који су присуствовали том сабору, заповедили да се тај обред сасвим укине и искорени, јер је у 65. правилу тог сабора речено: који пред тржницама током младине пале ватре и прескачу их, нека буду удаљени. Када је овим светим правилом тако утврђено, прекинуо се и овај обичај који је од памтивека постојао и уместо њега, по благодати Божијој, а да би Бог био милостив, верни народ почетком сваког месеца изговара молитве и освећује воду, тако да се поливамо освећеном, а не забрањеном водом“.

Последовање малог освештавања воде значајно је по својој особитости. После уобичајеног благослова и почетка њега прати тропар: „Радуј се Ти која си ангела примила“; после „Радуј се“, тропари су распоређени по азбучном реду: сваки почиње новим словом грчког алфавита и има их укупно 24. Први тропар, „Радуј се“, не улази у тај број, него се ту налази уместо ирмоса и зато се пева два пута. У свима њима прославља се и моли једино Богородица. Узрок томе, који Валсамон такође објашњава, за нас је посебно занимљив јер указује на директан извор старог паганског обредног празника који се све до сада сачувао у руском народу: мислим на празник Купала који се у великоруским губернијама подудара са даном св. Јована Крститеља, због чега се он назива Јованом Купалом (в. Истраживање народних предања Малорусије, „Мајак““Светионик“, 1844. том 15, књ. 19). (Купало је старо словенско божанство воћа и жита; уочи његовог празника паљене су ватре и око њих су играли младићи и девојке који би затим прескакали пламен, прим, прев.) Зар се Мојсејеве речи (5. Мојс. 18, 910) не односе на тај обред: „Не учи се чинити гадна дела оних народа; нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ“. Много тога је написано о старини и пореклу тог обичаја међу Словенима. Претпостављам да је Валсамоново објашњење прихватљивије од осталих јер се из њега непосредно види да је тај обред био познат Јеврејима, да су га од њих преузели Грци и да га је Црква једногласно забранила тек на Шестом васељенском сабору, што значи да није остатак старог словенског паганизма, као што се трудила да покаже већина његових истраживача; уопште, остаци паганизма код нас у Русији захтевају строго критичко преиспитивање. Многи (обичаји) нигде нису ни записани, какав је на пример, обред који се у неким подмосковским губернијама врши на дан Вазнесења Господњег а назива се „крштавање лутке“. За обред се користи леп цвет који се назива каћун или гороцвет. Од два таква цвета прави се једна врста лутке која се обавија разнобојним крпама; потом се савијају врхови младих бреза и на њих везују венце да би их спојили. Лутке постављају у средину венца, а затим две девојке, праћене песмом другарица, пролазе кроз свод који образује живо дрвеће, прекрсте једна другу и од тог тренутка па све до следећег празника једна другу називају кумама (окуме се). Лутке остају на брезама до Тројичиног дана, када се венци развијају а лутке забијају у земљу. Постоји и мало познат обред под називом „вребање сунца уочи Петровдана“. О свему томе ми знамо једино по чувењу! Зашто постоје „Губернијски извештаји?“ Како излечити зло ако се оно прикрива? Ево аутентичних Валсамонових речи:

„Двадесет трећег јуна увече окупљали су се на обалама и у неким кућама су мужеви и жене прворођену девојку украшавали као невесту. При том су приређивали гозбу, празник сличан баханалијама, плесали су, ходали у круг и певали посебне песме за тај празник. У међувремену су у неку посуду уског отвора сипали морску воду и стављали ствари које су носили на себи. Тада је та девојка, несумњиво од демона, добијала способност да прориче будућност: остали су је питали о срећи или несрећи, о ономе за шта је потребна опрезност и шта би требало избегавати. Девојка је из ствари стављених у посуду извлачила по једну и свакоме давала: зависно од тога коју би ствар примио, домаћин би се, по својој неразборитости, уверавао о будућој срећи или несрећи и шта ће му се, судећи по тој ствари, догодити. Другога дана, уз исту музику и плес и са том истом девојком долазили су на обалу и узимали морску воду не изговарајући ни реч, њоме поливали своје куће, током читаве ноћи правили ломачу од сувих ствари, прескакали преко ватре, питали за своју срећу или несрећу и о другим догађајима гатали, очигледно на демонски начин: пут ка тој ломачи у оба правца, кућу у којој су гатали као и њихову најближу околину украшавали су златним и свиленим тканинама, па чак и лишћем дрвећа, у вероватно у знак поштовања и ради гостопримства сатани који их је учинио својим понизним слугама“.

По тумачењу састављача „Нове таблице“, ради сузбијања таквог сујеверја хришћани, који изнад свега поштују Дјеву Божију Мајку као Невесту Светог Духа преиспуњену свим даровима и небеском благодаћу, Њој упућују своја мољења од оног времена када су први пут након саборног установљења почели освештавати воду у бунару или здели, како би Њеним заступањем и помоћу од оне воде у свему били успешни и да би им срећа била наклоњена. Отуда су сви горепоменути тропари (који чине молитвени чин или последовање при малом освећењу воде) испуњени похвалним призивањима Пресвете Богородице Дјеве; отуда у њима видимо убеђење у добар успех који се очекује од Њеног заступања; зато се Њој упућују усрдне молитве како би одвратила свако зло, на Њу једину полаже се нада за срећу. Вода освећена таквим црквеним благословима, када са вером њом поливамо себе, наше куће, поља и иметак заиста помаже протеривању сваког демонског дејства и спуштању небеског покрова на наш живот.

„Много може материнско мољење код милосрђа Владикиног; много може вера праћена љубављу!“

Осим освећене воде наша Црква поседује још једно снажно средство – да верне заштитити од непријатељског утицаја – и зато ништа мање страшно за нашег непријатеља. То је помазање јелејем. Верска учења, заснована на Св. Писму, прихваћена од Светих Отаца и свакодневна употреба у Цркви доказују да се помазање јелејем, које се превасходно примењује код болесних (какви су на пример бесомучни, нападнути и мучени нечистим духовима; у молебном последовању које се извршава над њима после читања молитава заклињања „свештеник узима јелеј из кандила и помазује оболелог“, в. Требник) не врши увек на исти начин. Први и најпознатији се извршава помоћу јелеја који су освештала седморица свештеника. Као Св. Тајинство, он има највећу моћ (то је јелеосвећење, „велико масло“, нап. прир.). Друго се врши јелејем како узетим из кандила постављених пред гробницама мученика и пред иконама неких, нарочито прослављених Светитеља, тако и оним које се заједно са хлебовима освећује на свеноћном бдењу. Помазање се може извршити и обичним, неосвећеним јелејем, крстообразно, тј. нанетим у облику крста уз изговарање речи „у име Оца и Сина и Светога Духа“. То помазање јелејем може се извршити и над неверујућим.

Тако Бароније каже: „Император Север био је милостив према хришћанима и на његовом двору био је хришћанин који га је у великој болести исцелио јелејем; имао га је крај себе (јелеј) све до своје смрти“. Овакво помазање јелејем могу извршити чак и нерукоположени, што показује пример Симеона Столпника који га је користио иако није имао свештенички чин. Најзад, четврто помазање врши се јелејем или миром које чудесно истиче из моштију или гробница светих мироточивих чудотвораца (као што су, на пример, Димитрије Солунски и Николај Мирликијски). Стављањем тог мира на оболеле делове тела дешавају се брза и чудесна исцељења.

Као доказ утицаја освећеног јелеја на демоне наведимо случај из живота блаженог Теодорита, који је он сам испричао (у 21. поглављу његове историје), једном му се догодило да буде мучен разним демонским лукавствима, али се није да ће му нашкодити и уопште се није уплашио имајући уз себе, како се сам изразио „збор мученика“ кога се силно плашио злобни зачетник и творац најразличитијих магијских дејстава. Тај „збор мученика“ није био ништа друго до јелеј, узет из кандила на мученичким гробовима, а којим је било напуњено кандило запаљено крај његове постеље.

Међу набројаним средствима којима Црква штити човека од деловања злих духова и има вечну власт да стаје на змије и скорпије и на сву силу вражију“ (Лк. 10, 19), сусрећемо и „молитву за кућу нападнуту злим духовима“. Случајеви који су подстакли на састављање ове молитве нису ретки ни у наше време, а брижљивије истраживање показује да су они такође дело злобних људи (врачара) који их изводе уз помоћ злотворних демона. Наводимо два случаја те врсте. Први је изнео чиновник Маљевич Маљевски, који је раније служио у Петроградском комесаријату (сада служи у Москви). Године 1838. био је службено премештен у вјатску губернију. Послови су га неколико дана задржали у провинцијском градићу Јаранску где се током његовог боравка десио чудан догађај о коме су му једногласно посведочили грађани свих сталежа. Након што је службено допутовао у Москву, Маљевич се дописивао са једним мојим пријатељем и том приликом му исцрпно описао све околности догађаја који га је запрепастио. Ево чињеница преузетих из тог писма:

„У Јаранску постоји кућа грађанина Кононова коју је купио од једног од овдашњих мештана, чијег се презимена више не сећам; приликом куповине куће Кононов је претходном власнику за привремени боравак уступио дворишну кућицу. Био је то сиромашан старац у поодмаклим годинама; његову породицу чиниле су три кћери (најстарија је била удовица, а друге две – девојке) изврсног карактера и беспрекорног морала. Оне су се бринуле о оцу и зарађивале за живот искључиво својим радом, продавајући и израђујући по поруџбини женске ручне радове. У јесен 1837. године један стари пећар, сељак спахије Гушина, презиђивао је пећ у њиховој кући и за свој рад није добио плату од двадесет копејки. Неколико пута долазио је због тог новца, али се десило да или не затекне старца код куће или да старац одгађа плаћање. Када су и приликом последње такве посете одложили плаћање, пећар је показао велико незадовољство и рекао: „Више вам нећу долазити, али ћете касније бити вољни да дате и читаву рубљу“, додао је залупивши врата, „а тада ће вам бити касно“. Слично претњу пећар је поновио и у породици кућевласника Кононова, коме је рекао: “ Твој подстанар – старац се љути, послаћу му ја на пећ друга!“

Све те претње изречене су почетком зиме и након тога се у кућици у којој је старац живео ноћу почело чути ударање и граја, па иако су повремено и плашили житеље, нису се често понављали.

У другој половини фебруара све те појаве не само да су се појачале и постале страшније, него је због невидљиве силе по соби почело да лети разно покућство, а над главама уснулих повремено као да је ударала и пипала невидљива рука. Ударање у зид постало је неподношљиво: наизменично су се смењивали лупање и чест, непрекидан тресак сличан ударцима бубња. У то време су домаћини кућице, плашећи се да ноћу остану сами, почели позивати суседе чије их присуство, међутим, није спасло од понављања таквих догађаја; и у њиховом присуству су исто тако ствари, дејством невидљиве силе и као саме од себе летеле са пећи, са прозорчића, са клупица, са полица, а једном приликом, када је старчева породица седела за вечером, подигло је свећу са стола и бацило је на под. Те необичне појаве почеле су мало-помало привлачити пажњу грађана и старчева кућица била је од раног јутра до дубоко у ноћ испуњена посетиоцима. Такве радње почеле су се чешће понављати и када је домаћин о томе обавестио полицију, градоначелник му је послао жандара. Ушавши у кућу, жандар је рекао: “ Шта је, код вас се уселио ђаво!“ Чим је то изговорио нешто га је тако снажно ударило право у лице да је с криком истрчао напоље. Међу посетиоцима је било и духовних лица и градских чиновника; на полицијског начелника бацило је браву која га је погодила у раме, на свештеника оца Николаја бацило је кухињски нож и овај га је погодио у ногу. Градоначелнику су, једна за другом, полетеле у лице две марамице савијене у грудву и јастук. “ Причали су ми“, каже Маљевич, “ и о многим другим случајевима, које сам и заборавио; не могу, међутим, прећутати онај који највише запрепашћује; о њему су ми причали сами домаћини.

Последњих дана фебруара градоначелник је, желећи да донекле охрабри домаћине, послао жандара да преноћи у овој кући. Касно у ноћ, када су угасили ватру, изненада је почело лупање у зидове и страховита граја; жандар који очигледно није био плашљив, наумио је да заподене разговор са невидљивом силом: „Ко то тако лупа“, упитао је он. Одговора никако није било и лупање се наставило. Жандар је поново почео да запиткује: „А ко те је, љубазни, послао овамо“, и рекао да удари у зид ако погоди. Набројао је неколико имена и чим је поменуо оног пећара, истог часа ударањем је чуо потврђивање. На питање: „Шта ти овде радиш“, невидљива сила започела је трљати зид и куцати по греди као да маже пећ, слаже цигле и меша глину. Жандар је то дуго слушао, а онда је рекао: “ Доста је рада, поиграј се мало!“ Након тих речи чули су како је неко са пећи узео цепаницу а затим и чекић и подигла се ужасна бука. Старац и најстарија кћи прекоревали су жандара (који се и сам, видећи да ту нешто није како треба, од страха умотао у шињел) да су разбеснели нечастивог; кћер је истрчала напоље из кућице како би претрчала преко дворишта и узела ватру од домаћина; за њом је полетела столица са таквом снагом да се разлетела на комадиће. У то време, док је она отрчала по ватру, та иста невидљива сила бацила је на заспалу најмлађу кћер даире које су је удариле у главу. Када су донели ватру, девојка је једино успела да дрхтећи каже како је задобила снажан ударац у главу, а затим је пала у несвест. Када се повратила из несвестице показало се да је ослепела и душевно оболела и у том стању се и сада налази. Старца, који је и без тога био болестан, та несрећа је довела до крајњег растројства.

„Ма колико да је чудна та појава“, додаје г. Маљевски, „не може се порицати њена реалност. И данас постоје стотине људи који су били пажљиви посматрачи и сведоци тих враџбина. Не знам како се све то завршило, и не могу без ужаса да мислим о положају сироте, несрећне породице осуђене на такве патње“.

То су чињенице које у потпуности потврђују нужност „молитве за кућу нападнуту злим духовима“, а коју је установила Црква. Поставља се питање: зашто та молитва у неким случајевима није имала благотворне последице? Одговор зна само Онај, Коме су упућене наше молитве, често користољубиве и нечисте и Који је некада рекао и самим Својим апостолима, када нису могли отерати нечистог духа: овај дух се ничим не може истерати осим молитвом и постом.

Овим завршавам чланак. Можда ће неки читаоци захтевати да, како је то уобичајено, изнесем закључак. Таквима напомињем да је циљ овог чланка исказан на почетку насловом „Нешто о натприродној магији“. У ком степену је то „нешто“ достигло свој циљ – тј. уверило вас у реално постојање магије којом се, уз непосредну помоћ демона, баве врачари и чаробњаци – просудите сами…

са руског: Антонина Пантелић / Светосавље