КОЧА АНТОНИЋ – Вештина производње надреалне збрке

КОЧА АНТОНИЋ - Вештина производње надреалне збрке
Коча на преговорима – петокрака, усташка капа, официр из немачке пратње и поглед надреалисте

Збиља, овај пут је Слободан Антонић (без конспиративног имена – Корчагин или тако нешто) затекао у неглиже-у своје фанове. Како да дају смисао чланку „Слободан Антонић: Не може Kоча бити херој, а Ратко злочинац“. Врло непријатно. Отуда, на другим местима наслов је постављен „Слободан Антонић: Чији Kоча?“ Па се ту развија прича и ко се супротстави, издајник је.

Проблем са овим уратком Слободана Антонића је зато што је комунистички, веринички, апостолски. Али, уз то, његов чланак је галиматијас какав ретко срећемо у иначе голубарнику спских аналитикуса. Чим су глодури мењали наслов, јасно је да нису сигурни у садржину чланка.

Антонић је подизао у висове неке шупље фразе Кочине, а багателисао што је убијао људе.

„…Кочу 1941-1945, заправо, треба посматрати као део оне епске традиције српских официра-интелектуалаца, ратника-уметника, какви су, у ратовима 1912-1918, били Драгиша Васић, Станислав Краков или Станислав Винавер.

То што пише Антонић је једноставно безоразно. Некултурно, достојно гејака.

„Глад! Борци готово изнемогли“; „људство је великим делом потпуно изнемогло (истакао К. П.) због непрестаних маршева, неуредне и слабе исхране. Батаљони, уз које је био штаб Прве бригаде, имали су за шест дана три ноћна марша  (трајали целу ноћ)“; У 1943. пише: „Ноћ смо проспавали у житу, на ивици шуме. (…) Идемо брзим кораком (…) Из неких кућа нас гледају неке сељанке. Кад би било млека!“ .

официра „даровитог“ и „с примесама војног генија“, наочитог мушкарца-ратника који је, попут других партизанских команданата, могао да има гомилу љубавница (Ниче: „жена је одмор ратнику“; овде 69), а ипак је остао чврст у верности својој супрузи – сада присвајају наши суши левичари, док пролетерски хитају на свој јутарњи starbucks, „опуштено ручкају по ресторанима у Милешевској и околним енклавама“, или пак жустро расправљају о „очувању влажних станишта на отоцима Средоземља“ и о „менструацији као озбиљном политичком питању“?

Како се рат приближавао крају, мржње и освете бивало је све више. „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће“, објавио је Марко Ристић у Политици, 5. новембра 1944. (пренето овде 7), „без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић – обухвата освету, укључује освету“.
А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.

Не, немојте ми само рећи да то није исто. Јер, Коча је говорио француски и био комуниста, а Младић био официрчина и националиста?
Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде.
*****
Коча Поповић, надреаниста паришки, убијао је Србе, убијао је Србе, Убијао је Србе.

Зато, вели Антонић, Младић је ученик из седмог разреда.

Бата Ивковић • pre 6 dana

Лако ће „грађанисти“ одговорити на питање злочина Коче и Ратка, јер су већ одговарали на таква питања. „Коча је стрељао фашисте и колаборанте, а Младић је убијао не-Србе, пошто је великосрпски фашиста“, и чича-мича и готова прича.
Зна за ово Антонић, те није ништа у његовој писанији упрто ка грађанистима, већ не може комуњара целога живота да се крије. Кад-тад мора да се излаје.
Одмах може да се постави питање: када и у којој војсци се од поручника пробијало до генерала за само годину и по дана, за које време се трпе само порази?
Ако причате о надреализму, е то, невероватно војно протежирање уз бежанију је надреализам!
Прва непријатељска офанзива, како то зову комунисти. Веле комунисти у својим причама, „Пао је четрнаести километар!“ Па је зато пало и Ужице, већ окрвављењено комунистичким терором. Истина је ипак да да су Немци већ били у Ужицу када је признат пад поменутог километра, јер је Коча на дугом правцу напада, од Косијерића, био у врло трчећој бежанији. Три дана се Штаб скупљао са сребром по Златибору. Има извора („Бука“), где се признаје да Коча три недеље није знао куда иде и да су га четници хранили и упућивали где су његови.
Онда, у међувремену,  су га тукли код Новог Пазара.

Е, онда су уследили маршеви по српским селима Старе Херцеговине. То вам је ово, по партизанским „Знацима“:
„Prošli kroz sela Selišta, Lađeviće, Preraci, Trnovica, Vrbica, Golobrđe, Pod Planik, Tepure, Korita i Grude. Popalili kuće istaknutih petokolonaša. Zaplenjeno je oko 2000 ovaca i 50 goveda. Četnici su pobegli i čim smo mi otišli vratili su se u sela.“

Само је млека фалило.
Пошто поменута села нису имала више од 100-200 становника, а партизани су заробили толику количину оваца (рачунајући да је по нешто и спашено од револуционарне пљачке), излази да су партизани попалили све српско на свом „маршу“, остављајући случајем преживелу децу да помру од глади. Може се у том смислу Коча и разумети: није лак марш са 2000 оваца, 50 говеда кокошкама у сепетима, брашном и кукурузом, и захтевним конкубинама.
Но онда је дошла битка за Гат. Важна је то битка.
Гатачки четници су још 9. јуна 1942. године отели Гат са утврђењем из доба Аустроугарске од локалних комуниста а њих разјурили. То се врло није допало Титу уопште па је наредио Кочи Поповићу да се Гат преотме. У нападу на Гат учествовале су 1. и 2. пролетерска бригада у повлачењу из Црне Горе одакле су их разјурили Станишићеви четници. У том моменту у утврђењу на Гату се налазио само један вод Невесињаца чије положаје комунисти нападају. Остали водови су били на вечери и одмору у Галешини. Гатачки чобанчићи дотрчали у логор Првог батаљона гатачке бригаде са обавештењем да се комунисти налазе свуда. Чим су одјекнули први пуцњи, дојурили су четници који су били у Галешини и развила се жестока битка која је трајала до следећег преподнева. Тада су их жестоко напали са бокова четници 2. батаљона гатачке бригаде.
Припадници четничке јединице из села Кифина Села, место је у крају Невесињскоме, на путу како се из Гацког улази у Поље Невесињско, који су се затекли на том брду као предборбена јединица, сведоче како се успели одупрети чувеној Другој пролетерској бригади: Само дисциплином! Имали смо и рањених, митраљесца и његовог помоћника. Када су почели да јаучу, поручник Ристић (касније командант Невесињске бригаде и корпуса) родом из Србије, запушио им је уста крпом , да се не би дигла паника. Први напад одбили смо бомбама. Бомбе су падале и с једну и с другу страну, један од четника који уопште није служио војску, звао се Илија Говедарица, звани Пламенац по црногорском сердару Илији Пламенцу, на активирање бомбе сви су бројали до три, он је држао у руци и бројао до шест, тада би је бацао, бомба би експлодирала 1,5 до два метра у ваздуху, изнад земље, тако да је косила на сваку страну, од његових бомби заклона није било.
Борба прса у прса трајала је пуних 7 часова, од 4-11 ,за једне и друге је било бити и не бити. Многи преживели партизани веле да им је ово била најтежа битка. У 11 сати неко је угледао како Ћетко Петковић развија батаљон у стрелце и примиче се с бока партизанима, угледали су како се примичу јуришлије Милорада Поповића са друге стране, на ватру која је уследила после команде Ћетка Петковића, поручник Ристић је командовао јуриш и борци су поискакали из утврде. Настала је бежанија пролетера. Четници су наставили да гоне пролетере кроз Црну Гору читави дан. Један четник само куда је наишао у стрељачком поретку јединице је избројао 70 мртвих пролетера. Међу погинулима је била и Анђа Ранковић, жена Александра Ранковића, а рањен је Бошко Буха.
Укупни губици партизана у овој бици са Србима нису били много мањи него на Кадињачи, када су комунисти послали у смрт десетине тинејџера, не би ли своје дупе извукли. На Гату, напали су Србе, никога другог.
Између осталог, тешки партизански губици узроковани су због јунаштва команданата:
„d) štab 2. brigade se ceo nalazio na osmatračnici, umesto da bar jedan od članova štaba bude zajedno sa bataljonima, radi obezbeđenja jedinstvenog rukovođenja;“

  1. ОПЕРАЦИЈА ВАЈС – ДРУГА БЕЛА ЗАСТАВА

Операција Weiss (Вајс), позната је и као Зимска офaнзива и Четврта непријатељска офанзива, била је здружена осовинска операција против партизанске тзв. Бихаћке републике. Подухват је подељен у две операције, Вајс I и Вајс II – „Битка на Неретви“.
Операција Вајс I трајала је од 20. јануара до 15. фебруара 1943. и захватила је подручје Лике, Кордуна, Баније и западне Босне. Током борби погинуло је више од 8500 партизана и око 335 Немаца.
Од свега, остало је забележено као генијална Титова варка рушење моста на Неретви којим се касније извукао из обруча. Тито је 28. фебруара 1943. у очају наредио рушење мостова јер се бојао да четници не пређу реку и ударе на њега. Али убрзо након рушења схватио је да, под притиском немачких снага, ипак мора прећи на другу обалу. Међутим, ни то није било довољно да се спасе од уништења. По Владимиру Велебиту, Тито је био у потпуној паници.
Зато је послао своје најбоље људе – Милована Ђиласа, Владимира Велебита и Кочу Поповића као парламентаре са високо дигнутом белом заставом.

Да буде јасно:поражени противник у бици диже белу заставу! Нема ту никаквог варакања – нису Немци дебили. Да је нпр. Краљ Петар пред Поћорека послао Николу Пашића, Живојина Мишића и Миленка Веснића са белом заставом, да ли би се то рачунало као „привремени тактички потез“? Милован Ђилас о тим тешким моментима прича да су му најтеже пали први моменти након што су их усташе „прихватили“. Били су изложени малтретирању. Највиши комунистички ауторитети морали су покорно да трпе шамаре и завртање ушију. Јадни Коча! Када су их прихватили Немци, било је све много лакше. У Загребу је Велебит у партизанској униформи шетао градом, ишао у куповине, срдачно посећивао старе знанце. Коча Поповић је са немачким официрима до зоре у ресторанима расправљао о најновијим француским сликарским правцима, а и Ђилас се слободно шећкао по плацу. Истовремено, десетине хиљада убогих Срба скапавало је у леденим беспућима.
Последица ових капитулантских преговора је да су партизани и формално прешли на страну нациста. И то је чињеница. Да ли их је Хитлер баш прихватио, или само мало употребљавао против јединог свог озбиљног противника на Балкану – ЈВуО, друго је питање.

ЗАШТО ЈЕ АНТОНИЋ ПРЕЋУТАО ОВО ПИТАЊЕ?

Ако је то прећутао, боље да није ни започињао.
Најхеројскији потез Коче Поповића Био је пробој на занимљиво слабој тачки окружења током акције ШВАРЦ, којом приликом је чудом спасен Тито. Што нико не помиње да су истом приликом пострадали исти они рањеници по којима се зове лажна битка, никоме није важно, пошто је Тито спашен.
И тако даље.
Замислите српског поручника у неком дугом времену, који тако долази до чина генерала за годину и по дана, бежанијом и пљачком?
И сада је важно шта такав прича деценијама после рата? „Тито био у паници“. Ма како није. Мало већој него у Дрвару.
„Рођен сам у Србији, али више се не сматрам Србином.“
Швајцарска је боља.
Па, барабо, само из тог разлога ја се још сматрам Србином.
Али, зашто је Антонић стао у одбрану Коче, с ове стране Дрине нико неће да разуме, мада је лако.

туљанин  Бата Ивковић • pre 5 dana • edited

Веома је лако. Зато што је и сам дете комунизма, идеолошки и духовно леви, и, у основи, гласноговорник „вулинизма“. Идеолог „патриотског“ вулинизма, тј. „патриотске“, „националне“ левице.

И он и онај „Ћира“.
Они су зрели за Вулина. Уосталом, пристаје им да се боре „за Кочу“, за „Кочин патриотски легат“ са својом екстремно вестернистичком браћом по Брозу, НОБ-у и левици. Потпуна туга. Гро нашег назови патриотизма је изнимно комунофилно и лево, изразито плебејско и егалитаристичко, обитавајуће у суседству издаје и спремо да отпадништво и гад потура као сам „патриотизам“. Не Љотић, четници, круна, десница, традиција. Не Црњански и Мома Настасијвић. Али већ Коча – да. Надреализам, Чмарко Ристић. Да партизани. Да стаљинизам, национал-бољшевизам, а у извесном смислу и Броз. Ка томе је укус ових људи, а њихов целокупни јавни ангажман би спадао у ону комичну појаву која се назива „обрачун на левици“. То је и смешно и тужно. Тачније, било би веома смешно, да није веома тужно, а веома тужно је због тога што се у нареченом и гротескном окршају између екстремно и умерено деташираних исцрпљује политички живот у овој левицом отрованој земљи. Левичари су успели да присвоје патриотизам, да га у потпуности усисају и преформирају, а оно десно у потпуности иставе. Зато је Коча „наш“. Али докле год је Коча „наш“, знаћемо да је то наводно „наше“ у потпуности јадно и ништаво, искривотворено антитрадицијом, уистину у поседу кловнова духа и у основи мизерних појава. Наш актуелни „патриотизам“ је такав: мизеран. Његови су Коча, Антонићи, НОБ, патриотски партизани и бољшевици, борци против але фашизма, али никада оно сржно и супремно српске традиције и културе. А слично је и у Русији. На цени су Стаљин, бољшевици, партизани, „херојски борци против фашизма“, а никада Васиљевичи и Немањићи. Наши су Ћосићи, Горки, Мајковски, а Достојевски и Црњански већ мање. Они су исувише компликовани и елитни. Рецимо, Толстој са својим егалитарним анархизмом, са својим изнимно плебејским морализмом за ове левичаре је свакако бољи. Елитно није на цени. На цени је „народно“, „социјално“, „хумано“. „Патриотска“ левица. Отужни егалитарни морализам левичарских суклата и „патриота“. Они су „добри људи“. Од те „доброте“, „људскости“, „праведности“ – истински нам се бљује. Да не кажем нешто друго. .

Блог Ђорђа Ивковића

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.