Није Тито сахрањен како ми мислимо да јесте

Горња плоча над Брозовим гробом у комплексу Kуће цвећа у Београду, сва у мермеру, тешка је девет тона. Могла би се померити само помоћу огромне дизалице, а тај захват нимало не би био једноставан, безбедан, али ни јефтин.
Према сведочењу које је инжењер Драгомир Гавриловић 2002. године испричао „Новостима“, плоча над Титовим гробом била би још масивнија да је он успео тих мајских дана 1980. године, када је требало што помпезније пред очима света и домаће јавности сахранити маршала СФРЈ, да пронађе већи комад мермера.

Гавриловић је преминуо пре седам година, али је четири године раније нашем листу, а први пут за јавност, открио да је Тито тог 8. маја заправо сахрањен два пута. Једном за камере, а потом стварно.

Јануара 1980. године, када се Тито разболео, Гавриловић, који је изградио резиденцију у Ужичкој 15, вилу „Мир“ и још шездесетак резиденција и склоништа, али и резиденцију ирачког председника Садама Хусеина, неколико здања у Либији, затекао се у Енглеској.



Био је фасциниран односом према знаменитим сународницима. На надгробној плочи Виљема Шекспира видео је да је уклесано само пишчево име, година рођења и смрти.

Два месеца касније, Титу је већ била ампутирана нога – присећао се за „Новости“ омиљени Титов грађевинац.

– Зовнем лекаре Станковића и Kичића, а они ми кажу да је председник у коми, да је све готово и да се припремам за сахрану. Али, с ким год сам од Титових блиских другова покушао да разговарам о изгледу гробнице, сви су се хватали за главу и полушапатом ми говорили: „Гавро, не спомињи ми то, молим те.“

Гавриловић је самоиницијативно из некаквог нацрта узео мере, ангажовао раднике. Почела је изградња гробнице.

А, када је 4. маја спикер РТВ Београд Миодраг Здравковић кроз сузе објавио да је Тито умро, почела је Гавриловићева битка с временом: за само 72 сата у Kући цвећа коју је Тито за живота и правио с намером да буде његов маузолеј, морала се избетонирати површина од 200 квадрата у чијем склопу је била гробница, простор за мимоход и трибине за више од сто светских државника.

Припремама за сахрану руководио је тадашњи генерални секретар Председништва СФРЈ, генерал Иван Долничар. Док су Словенци гланцали „Плави воз“ за последње Брозово путовање, Гавриловићеви радници падали су у несвест од исцрпљености, али када је освануо дан сахране, 8. мај, посао је био довршен.

Била је спремна и надгробна плоча од аранђеловачког белог венчаца, тешка девет тона са шекспировски једноставним натписом: Јосип Броз Тито (1892-1980).

– Било је јасно да се она само помоћу дизалице може поставити на гроб, а тако дуготрајан и неизвестан чин не би био баш ефектан пред светским камерама – сведочио је инжењер Гавриловић. – Одлучили смо да уместо праве надгробне плоче ставимо „маску“, такође мермерну, али знатно лакшу.

И док је захваљујући ТВ камерама готово читав свет посматрао сахрану Броза, од кога се ту, у Kући цвећа, опраштало више од стотину председника, на челу са Леонидом Брежњевим и Kартеровом мамом, Гавриловићеви нерви били су затегнути као струне.



– Плашио сам се да се нешто не отме контроли, питао сам се, шта ако свеже залепљене плочице почну да отпадају – присећао се Гавриловић.

Ипак, све је протекло без непријатних изненађења. Kада су се камере угасиле, а државници напустили комплекс, тачно у 16.30 започет је финиш сахране.

Завршни чин изгледао је овако: сандук са маршаловим телом који је закован стигао из Љубљане у Београд, извађен је из гробнице, обложен бакарном маском и поново спуштен на дно. Да би Тито почивао што мирније, преко сандука је стављена бетонска плоча, па на њу навучена она тешка, мермерна.

Гавриловићеву исповест „Новостима“ и признање да је Тито двапут сахрањен, као и детаље обе сахране потврдио је и генерал Долничар у својој књизи „Генералов лет“. Он је, истина, тврдио да је мермерна плоча била тешка 12 тона, али инжењер Гавриловић, који ју је и одабрао, највероватније је располагао прецизнијим податком.

Деценијама после тог догађаја, веома мали број људи знао је да се Титова сахрана отегла све до раних сати наредног јутра.

У време Титове болести, у Америци су уцењивачи украли посмртне остатке Чарлија Чаплина. Овај случај био је на памети свим члановима југословенског одбора за Титову сахрану.

– Најважнија мисао била нам је како обезбедити Титов гроб да никада ни највештији лопови не успеју да украду његове посмртне остатке, па сам донео у Београд највећу мермерну плочу коју је у том тренутку било могуће пронаћи – сведочио је Гавриловић.



Новости.рс

1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.