Румуни настављају где су стали 1944. уз невероватну пасивност српске и руске православне цркве

Обратимо пажњу на изводе из текста Михаила Шкаровског у преводу Василија Клефтакиса: ,,Митрополит Хрватске Православне Цркве Гермоген је безуспешно покушавао да добије признање ХПЦ од помесних православних Цркви. У први мах, он се обратио Цариградском Патријарху, али да добије признање није помогла ни активна помоћ министарства иностраних послова НДХ. Затим је митропололит писао поглаварима Бугарске и Грчке Цркве. У штампи Хрватске освануо је само један једини  повољни коментар о реакцији у православном свету на оснивање ХПЦ – наводно „ је Бугарски Синод са радошћу поздравио оснивање Хрватске Православне Цркве“ . Митрополит Гермоген је 27. јула 1942.г. архимандриту Серафиму (Палајде), који је служио као старешина руског Атоског подворја св. Илије у Истамбулу саопштио о стварању ХПЦ и понудио му место епископа у њој.  Молио је архимандрита да – у случају ако овај прихвата, измоли себи дозволу за пут у НДХ и хиротонију од Константинопољског Патријарха. Међутим, отац Серафим је ту понуду одбио.

Митрополит тзв. Хрватске Православне Цркве Гермоген са сарадницима

РУМУНИ И ТЗВ. ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

14. новембра 1942.г., митрополит је упутио писмо новом Румунском Патријарху Никодиму, написавши: „Вољом Божијом, моје смиреније је било призвано да стане на чело Хрватске Православне Цркве. У времену великих искушења послатих на део светог православља, било ми је суђено да оставим тишину манастирског усамљеништва, да ступим на ту дужност, коју и сада извршавам, да узмем кормило православне Цркве и сакупљам њена чеда у једно стадо – по речима Првоначелника Господа Исуса Христа, да успоставим мир и благочестије, љубав и правоверност православља у Хрватској, где је вихор светског рата узбуркао и смутио православље, и изазвао неред, пропадање и потпуно лудило.“  Владика Гермоген се надао „моралној подршци, братском односу, рођачкој  љубави  и одобравању“. Одговор Патријарха Румунског је уследио тек 23. априла 1943.г. У њему је писано о одлуци Румунске Православне Цркве да ХПЦ не призна званично  – позивајући се на држање Патријарха Константинопољског; међутим, у писму је било и обећање указивања моралне помоћи и обећање о пријему младих хрватских  клирика на обуку у више духовне школе у Румунији.

Велики мањак духовника и средстава неопходних за поправку цркви и обављање богослужења било је стално присутно, а и свето миро се добијало из Бугарске и Румуније.

Без обзира на то што је  митрополит још у јулу 1942.г. у немачком посланству причао о могућности постављења три епископа – једног Руса и два  Србина – две године касније, услед админстративних проблема и недостатка кандидата, није дошло до стварања замишљених диоцеза. У јулу 1943.г., ХПЦ је упутила свог представника у Бугарску. Успео је да успостави званичне контакте са Бугарским Светим Синодом. Резултат те мисије је било закључење споразума од 22. августа  између ХПЦ и Бугарске Цркве  за пријем у Богословски Институт при бугарском Черепишком манастиру 30 хрватских држављана – будућих свештеника. Надаље, планирано је да наставе своју обуку у Софијској и Пловдивској Духовној Академији. Међутим, у Бугарску је ради обуке отпутовало свега деветоро људи.

Јединог православног епископа  – за Сарајево, Спиридона (Мифку) је именовао Павелић, 8. августа 1944.г., на предлог министра правде и вере. Отац Спиридон је прешао у православље из католичанства 1927.г., завршио је Богословију у Сремским Карловцима, а монашки постриг примио 1941.г., па је отпутовао у Немачку, где је – у Дортмунду живео око 5 месеци, а тек 1943.г., био је постављен за старешину неке цркве у НДХ. Како сведочи немачки посланик, Каше, митрополит Гермоген – због моралних квалитета Спиридонових, није био у потпуности сагласан са његовим именовањем за епископа . Услед тога што је за канонско обављање епископске хиротоније неоходно чинодејствовање најмање два архијереја, власти Хрватске су се преко свог посланства у Букурешту и румунског министарства спољних послова обратиле за помоћ Румунском Патријарху Никодиму. Својом посланицом од 4. августа, Патријарх се сагласио и у Загреб упутио делегацију од 3 свештенослужитеља, у саставу које се налазио и митрополит Висарион (Пују). Мада је немачки посланик Каше у извештају својим претпостављенима од 12. августа покушавао ту посланицу да представи као признавање ХПЦ од стране Румунске Православне Цркве,  у њој о томе није било ниједне речи.

Патријарх је једино писао да Хрватској Православној Цркви преноси „најлепше жеље за будућност и честита на хиротонији новог епископа“ . Митрополит Висарион је у Загреб допутовао 13. августа, и 15-ог, заједно са митрополитом Гермогеном извршио у Спасо-Преображенском храму хиротонију епископа Спиридона, чему су власти Хрватске придале велики пропагандни значај. После хиротоније одржани су свечани пријеми у румунском посланству и у резиденцији министра правде и вере, П.Цанке. 16. августа владику Висариона је примио Павелић и наградио га једним орденом . Синод Српске Православне Цркве је 11. септембра 1944 г. упутио Румунском Патријарху протест, истичући да је Спиридон (Мифка) раније служио као свештеник СПЦ, али да је 28. новембра  1936.г. био рашчињен. Осим тога – да је жењен и има троје деце (уствари, Спридон је од 1941.г. био удовац и после тога се замонашио) . У октобру 1944г., сазнавши за забрану чинодејствовања митрополиту Гермогену од стране Архијерејскког Синода РПЦЗ, митрополит Висарион је у Бечу посетио Првојерарха РПЦЗ митрополита Анастасија и изразио жаљење због тога што је „услед необавештености“  о канонском положају ХПЦ  и о забрани чинодејствовања владици Гермогену, учествовао у хиротонији епископа Спиридона.

ОБНОВА НАЦИСТИЧКОГ ПРАВОСЛАВЉА У ХРВАТСКОЈ ОДВИЈА СЕ БЕЗ СМЕТЊИ И ПРОТЕСТА

Према Кашеовом извештају министарству спољних послова од 17. августа 1944. г., Спиридона су власти Хрватске одабрале као “наследника“ митрополиту Гермогену, чији је положај био “пољуљан“. Немачки посланик је запазио: „Мифка је у потпуности под утицајем владе и … без сагласности министарства не може вршити своје обавезе“. Ауторитет Спиридонов је ионако био врло низак. Он је требало да ступи на дужност 3. септембра, али услед тога што је према његовом постављењу православно становништво Сарајева имало одбојан став, а  и протестовало је због недавног гоњења за криминал свештеника коју су вршили злоупотребе, епископ је на дужност ступио тек 1. октобра. Тог дана је приредио у свом двору пријем, коме је присуствовао немачки конзул у Сарајеву . У извештају митрополиту Анастасију, 25. јануара 1945.г.,  свештеник Руског Корпуса, игуман Никон (Рклицки) је описао Спиридонову неочекивану посету Никоновој првој литургији у руској цркви у Сарајеву: „ Има око 40 година и одаје утисак меког човека добре воље. Извршавао сам проскомидију. Поздравивши се самном, на грађански начин, није ми чинио препреку у вршењу литургије на начин какав је утврђен у РПЦЗ. Са протојерејем А.Крижком такође има добре односе и не чини му, као свештенику РПЦЗ, потешкоће“ .

Протумачивши учешће митрополита Висариона у хиротонији епископа Спиридона као признавање ХПЦ од стране Румунске Патријаршије, хрватска штампа је изражавала наду да ће ускоро уследити и признавање од стране других цркви. Међутим, до тога, наравно, није дошло. Чак ни цркве савезника Немачке – Румуније и Бугарске ипак је нису званично признале. Ускоро је Павелићев режим пао. Југословенска војска је заузела Сарајево, и епископ Спиридон је прешао у Загреб. У Спасо-Преображенској цркви је 11. априла 1945.г.  одржано последње свечано архијерејско богослужење владика Гермогена и Спиридона у присуству представника владе Хрватске, усташког руководства и немачког посланства . Последње обраћање митрополита Гермогена његовој пастви је била ускршња посланица, у којој је владика као и раније упозоравао о опасности која свету прети од безбожног комунизма: „Чувајте се, децо моја духовна оних, који вам се у свештеној одежди обраћају уместо са крстом – са крвавим ножем и оружјем у рукама, јер они не ратују за Христа већ за нечастивог, они се труде да вас саблазне и да отрују душе ваше! Чувајте се свих оних који говоре о слободи под црвеном звездом, јер тамо слободе нема, тамо је само патња и несрећа. У њиховом привременом царству влада само једна слобода – хуљење на Бога Сведржитеља, Његовог Васкрслог Сина и Духа Светога. Са хришћанском љубављу и братским праштањем, вољена наша браћо и духовна децо, међусобно честитајмо Ускршњим поздравом – Христос Воскресе!“ .

СМРТ МИТРОПОЛИТА ГЕРМОГЕНА

Загреб је 8. маја заузела југословенска армија. Тог дана престала је да постоји Хрватска Православна црква. Већ 10. јуна, у Спасо-Преображенском храму почео је да служи српски свештеник. Павелић је побегао у Аустрију, затим се скривао у Италији, Аргентини, Шпанији – где је и умро 1959.г. По неким подацима, пред напуштање Загреба, Павелић је понудио  митрополиту Гермогену да (заједно са клером) отпутује са њим у Аустрију, али владика је одбио – као и целокупно загребачко православно свештенство. По речима Шардт-Купчевског, митрополит Гермоген је изјавио: „ Нас је овде мало, али имамо епископство и православно духовништво, савест нам је мирна. У овим тужним временима сачували смо православље од пропадања. Спремни смо да пред слободно сазваним Сабором братске Српске Цркве, са учешћем архијереја РПЦЗ,  одговарамо за сва своја деловања за време нашег служења“ .

КАКО СЕ СРБИМА ПОДМЕЋЕ ЛАТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ СВЕДОЧИ ТЗВ. ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 

По сведочењу В. А. Мајевског, митрополит је „подвижнички на себе преузео крст и храбро штитио поверену му руску (а такође и заплашену и провоцирану српску) паству, остајући с њом до последњег тренутка. Када су се комунисти приближили Загребу, он је – покоравајући се упорним молбама својих верника пристао да напусти град. Међутим, његов аутомобил су пресрели црвени партизани, који су старца- владику, заједно са хоровођом Космајенком зверски убили. Мајевски није у потпуности у праву. Владику Гермогена су 8. маја , заједно са протођаконом Алексијем Борисовим ухапсили југословенски комунисти. Уз то, по сећању сведока они су остарелог митрополита малтретирали, водећи га раздевеног по улицама, али га нису убили на дан хапшења.

Епископа Спиридона, који је успео да из Загреба побегне, ухапсили су 22. маја. Хоровођа Спасо-Преображенске цркве А.Космајенко и неки други свештенослужитељи су нестали, вероватно су их побили комунисти. По налогу владе Ј.Б. Тита, 29. јуна 1945. г. одржано је суђење Војног суда при командатури Загреба, против  23  свештеника различитих конфесија – међу њима су била 6 православна. То, у суштини и није било суђење, него правни линч, јер се све одигравало без саслушања исказа сведока и речи бранилаца оптужених. Митрополит Гермоген (Максимов), епископ Спиридон (Мифка) , протојереји Серафим Купчевски, Јосиф Цвијановић, Дмитриј Мрихин, протођакон Алексиј Борисов, ако и неки свештенослужитељи других конфесија, као и начелник верског одељења Радослав Главаш су били осуђени на смрт и убрзо затим стрељани .

Уз то, нови режим се ни из далека тако оштро понео према католичкој Цркви, мада је у почетку покушавао да антикомунистички настојене католичке архијереје изједначи са усташама и да их учини одговорним за злочине НДХ против Срба. Међутим, већ 1945. г., говорећи пред католичким бискупима, Тито је изјавио да “говори као Хрват и католик“ . Током 1946.г., архипепископ Алојзије Степинац  је проглашен кривим за издају државе и убиства Срба и био је осуђен на 5 година затвора, од којих је одслужио само 2, а после изласка из затвора га је римски папа прогласио кардиналом. Током 1988.г., био је беатификован – тј. уврштен је у блажене“. Толико Михаил Шкаровски, историчар руске црквене емиграције.

ВИСАРИОН ПУЈУ И КРВАВА ОКУПАЦИЈА БЕСАРАБИЈЕ И СУРОВА КОЛОНИЗАЦИЈА РУМУНА НА ОВАЈ ПРОСТОР

Иначе, Висарион Пују био је митрополит Румунске православне цркве, пређашњи директор богословије у Галацу и викар архиепископа доњедунавског, да би 1. септембра 1918. године постао директор кишињевске богословије и, убрзо након тога, егзарх свих манастира Бесарабије. То ће бити крвави период румунске окупације и сурове колонизације области, који ће Висариону бити одскочна даска за престижну епископску катедру Арђеша, а саму хиротонију 1921. године ће обавити тадашњи митрополит Влашке, бивши унијата и масон, будући патријарх Румуније Мирон Кристеа, уз присуство краља Фердинанда.

Висарион Пују 

Пују ће две године столовати у Куртеа де Арђешу (задужбини србских краљева), да би 1923. године прешао у, Србима добро познат, бесарабски град Хотин за владику, где ће се задржати на катедри све до 1935. године. Исте године бива изабран за митрополита читаве Буковине, са које позиције се повлачи у манастир 1940. године. Ипак, већ 1941. године, после уласка Румуније у рат против Руса, митрополит Висарион Пују бива активиран као митрополит тек окупиране Транснистрије (Придњестровља) и Одесе, у јеку најжешћих антисемитских и антимањинских покоља румунске нацистичке солдатеске (стотине хиљада зверски убијених и депортованих). Одатле, митрополит одлази на хиротонију Спиридона Мифке у Загреб, клирике шаље натраг у Румунију, а он одлучује да побегне на Запад, подозревајући да ће га совјети подвргнути суду због његовог саучесништва у злочинима против Јевреја и Словена, у Придњестровљу и Одеси. И, заиста, румунски Народни трибунал ће га in absentia осудити на смрт 21. фебруара 1946. године, док ће митрополит уживати политички азил у мирном градићу у близини Париза.

Преживели вођа Гвоздене гарде, нациста и организатор Букурештанског погрома, Хорија Сима, ће Висариону Пују после рата понудити место министра вера у румунској влади у егзилу, али ће ову част митрополит одбити. Пују, стари оперативац и филокатолик, је наставио да чинодејствује у румунској црквици у Паризу, поставши глава румунских православаца Француске, под омофором Руске Заграничне Православне Цркве из Њујорка, све до 1958. године, када се повлачи на своје имање у околини Париза. Свети синод Румунске Цркве и патријарх Јустинијан (Марина) су га већ 28. фебруара 1950. године свргли са катедре и рашчинили, али ће 25. септембра 1990. овај зликовац бити рехабилитован, у „ослобођеној “ Румунији.

БЕЗ ПОКАЈАЊА И ИЗВИЊЕЊА РУМУНСКЕ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНИМА У СРБИЈИ

По завршетку Другог светског рата, вољом и притиском комунистичких власти Југославије и Румуније, односи између многострадалне православне Цркве Срба и румунских новокалендараца биће поновно успостављени, иако се Румуни неће званично извинити за „овакав криминални поступак једне православне аутокефалне цркве према другој, (који се) не памти у историји православља“ (патријарх Гаврило Дожић, 1947. године). Румуни ће само цинично изјавити да је до упућивања митрополита Висариона Пујуа на хиротонију усташког „епископа“ дошло „на иницијативу хрватске стране“ ( Епископ Сава Вуковић, Изабрани богословско-историјски радови, Успостављање канонских веза између Српске и Румунске православне Цркве после Другог светског рата).

Патријарх Гаврило „изненада умире“ 7. маја 1950. у Београду. После познатог Титовог раскида са источним (руским) блоком (којем се пришљамчила и дојучерашња колевка романског фашизма-Румунија) 1948. године, под изговором„ србске издаје“ почиње најсуровији прогон и обрачун са Србима у Румунији, конфискација имовине, тортура и присилне депортације десетина хиљада људи у пустиње Бараганске области, одакле се вратило тек око педесет процената преживелих логораша. Вршена је подмукла десрбизација читавих области, посебно оних уз саму границу с Југославијом (Србијом). Ниједан јерарх Румунске православне цркве није се усудио да подигне свој глас и протествује против нечовечног поступања према читавом народу, који је већ изашао десеткован из Првог и Другог светског рата (који и јесу имали за циљ-истребљење Срба и Руса). Псеудолатински и псеудоетнички конструкт – румунска нација, пошла је стопама Украјинаца и Хрвата, па је и гркокатоличко папокалендарско „православље“ Румуније сасвим природно следило новороманску државност, конвертита некадашње Молдавије и Влашке. Божјим допуштењем, и данас постоји Хрватска Православна Црква, као поруга Христу и Светом Сави.

НЕЗАКОНИТО ДЕЛОВАЊЕ РУМУНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ДАНАС У ТИМОЧКОЈ КРАЈИНИ, МОЛДАВИЈИ И БУКОВИНИ (УКРАЈИНА)

Румунска Православна Црква папског календара данас незаконито делује у Тимочкој крајини (Србија), али и на подручју Молдавије и Буковине, где наноси велику штету руском православљу. Румунска држава отворено изражава своје претензије на све територије где се налазе тзв. румуни, од Истре, преко Македоније и Епира, па све до Азовског мора.

Источна Србија на мети Румуније

Оно што посебно забрињава, јесте невероватна пасивност Србске и Руске православне цркве и њихових екуменистичких јерархија. Срби епископи и историчари се посебно утркују у умањивању србских жртава током владавине режима Анте Павелића (траже ,,доказе“ и ,,попис“ закланих), а потписали су и скандалозно понижавајуће документе по питању канонизације Алојзија Степинца. Признање нових фанарских автокефалности, од македонске, хрватске, молдавске, црногорске, влашке, белоруске… је само питање дана и финансијског договора. Што је израженији шовинизам и мржња псеудоправославних патријаршија новокомпонованих нација, то је снажнији екуменизам и папофилија београдске и московске јерархије. Моспат је такође званично потписао срамне документе у односу на унијате и паписте, заривши себи нож у стомак.

Дотле, Румуни настављају тамо где су стали 1944. године: на Источном фронту. Румунски историчар Николае Јорга, нациста и славофоб, тврдио је у својим књигама (преведеним на србски и руски језик) да Румуни нису Словени, већ да су ,,трачког типа“: угасите боје лица, малог узраста, живе физиономије и ведрог лица (Историја Румуна и њихове цивилизације). Нае Ионеску, идеолог Гвоздене Гарде, примио је од Алфреда Розенберга (преко агента Гестапо-а Раду Лека) преко 20 милиона леја ради формирања широког пронацистичког покрета, како би се срушила Мала Антанта (савез Румуније са Југославијом и Чехословачком) и одстранио француски утицај. Корнелиу Зелеа Кодреану је 1937. године изјавио:,,48 сати после победе Легионарског покрета, Румунија ће имати савез са Римом и Берлином“. ,, Словени су раса аморфне културе и примитивне културне тежње, ми морамо да се одлучно боримо против ове расе, јер су Румуни брана против словенског експанзионизма“, био је искрен Михај Антонеску. ,,Свака румунска особа је, и увек је била, антисловенска, као што је одувек била органски антисемита“, хвалио се Михај Антонеску Хитлеру, додајући да је сваки Румун ,,антисемита по рођењу и убеђењу“, као и да  ,,свака формула за одвајање, неутрализацију и окупацију словенских територија јесте легална“ .

,, У Европи сутрашњице ће обитавати само две расе – Латини и Германи…Русија не може бити третирана кроз легалне или политичке формулације, јер је руски проблем далеко гори него што се генерално мислило. Ми морамо да применимо принципе колонизације и биолошког уклањања Словена…Мој циљ, уколико се оствари, је да уништим Словене“ (The History of the Holocaust in Romania, Jean Ancel, стр. 325).

У Русији и Србији се штампају књиге војног капелана румунске нацистичке солдатеске на Источном фронту, Јустина Првуа, али и књиге ,,поука“ осталих легионара: Арсенија Боке, Гафенкуа…Они су наивној православној словенској публици представљени као невини хришћански мученици комунистичких логора. Један србски епископ је недавно изјавио: ,,Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу“! Убрзо ћемо се из православне веронауке образовати, преко хрватских уџбеника, а поуке ће нам давати страдални Ханс Иван Мерц и блажени Алојзије, уз црнце прогањаног Францетића Јуре-легионара за Криста.

Хитлер и његов папа су победили. Немачки животни простор (Lebensraum) је остварени план, недостају само железна контрола Србије и Молдавије, како би се комплетирала делта Дунава. Јер, Хитлер је одавно Херману Нојбахеру рекао да су Срби ,,народ који не сме да живи уз Дунав“. А Срби су староседоци Молдавије, или Русовлашке, Влашке на путу ка Русији.

Румуни имају изреку: Cine-a mai vazut cal verde si sarb cuminte? (Ко је икада видео зеленог коња и паметног Србина?). Изгледа да коња зелене боје нема ни у Русији.

Срђан Новаковић