Лекари мисле да респиратори штете појединим пацијентима: 80 одсто интубираних пацијената умрло

(Фото: Axel Heimken/Pool via REUTERS)

Лекари од Италије до САД-а неколико последњих недеља расправљају о томе када је прави тренутак да тешко оболеле пацијенте од ЦОВИД-19 ставе на респиратор.

Реч је о једном од актуелних питања које сада није ништа мање важно од расправе о делотворности хидроксихлорокина, рекао је амерички лекар за агенцију АФП.

У јеку пандемије студије су непотпуне и немогуће је знати да ли би особе које су стављене на респиратор свеједно умрле због тежине њиховог стања.

Међутим, бројни лекари констатовали су да се стање једног дела оболелих од ЦОВИД-19 рапидно погоршало након интубације и стављања на респиратор, због чега већ неколико недеља америчке болнице одлажу тај поступак иако је, у страху од несташице, америчка влада недавно наручила више од 130.000 ових машина за дисање.

Прва упозорења стигла су из Италије где је умрла велика већина пацијената која је завршила на респиратору.

Статистике су једнако неумољиве и у Великој Британији и у Њујорку где је 80 одсто интубираних пацијената умрло, према речима гувернера те државе који наводи да је смрт често наступила недељу или две након тог поступка.

То је дуг период који ослаби тело јер су сви пацијенти уведени у вештачку кому и атрофирани су им мишићи.

Према пацијентима који су остали без даха на почетку пандемије поступало се према добро уходаном протоколу за акутни респираторни дистресни синдром (АРДС).

То стање, које спречава плућа да узму довољно кисеоника за снадбевање органа, може да буде изазвано инфекцијом или физичком повредом. АРДС је врло тешко стање и смртност му је око 40 одсто.

Уходана је пракса да се такви пацијенти релативно брзо интубирају.

Такав се протокол примењивао и за оболеле од коронавируса све док лекари нису установили да синдром ЦОВИД-19 није идентичан „уобичајеном“ респиратнорном дистресу, барем не за део оболелих.

Плућа нису на једнак начин оштећена, односно мање су крута.

Лекар Лућано Гатинони и његове колеге из Милана описали су крајем марта како су прилагодили овај поступак.

„Све што можемо да учинимо вентилирањем тих пацијената је да “купимо време” са минималном додатном штетом“, написао је Гатинони у часопису “Америцан Тхорациц Социетy” и додао да морамо да будемо стрпљиви.

„Учимо у ходу“
Kевин Вилсон, професор медицине на Бостонском универзитету и члан Америчког торокалног друштва, слаже се да је потребан опрез.

„Већина здравствене заједнице постала је нервозна због извештаја да пацијентима не иде тако добро на респираторима и покушавају да одложе интубацију“, рекао је Вилсон.

„Одлажемо колико можемо, али не до тачке хитности“, додао је професор.

Лекари су установили да има пацијената којима је проценат кисеоника у крви веома опао, што би у нормалним условима захтевало интубацију, али који заправо нису у тако лошем стању.

Уместо да брзо интубирају, лекари се користе другим поступцима давања кисеоника: назалним канилама (мале цевчице које се стављају у ноздрве), конвенционалним или софистициранијим маскама са кисеоником или постављањем оболелог на трбух јер то помаже плућима.

„Учимо у ходу“, објашњава Вилсон.

То се догађа и у Њујорку где је вирус однео више од 10.000 људских живота.

„Покушавамо мало дуже да чекамо, ако је могуће, па тек онда интубирамо“, рекао је Даниел Грифин, епидемиолог за “ПроХеалтх Царе”, мрежу више од хиљаду лекара који раде у двадесетак болница у Њујорку.

„Ако се оцени да пацијенти још могу да издрже, дају им се мање количине кисеоника и неки од њих тако успевају да се опораве без респиратора“, рекао је Грифин.

Ако је пацијенту ипак потребан респиратор, Грифин објашњава да се могу различито подесити тако да снадбевају плућа кисеоником под мањим притиском.

Медицинска друштва управо раде на смерницама за најбољу употребу, али нитко још нема коначан одговор.

Хина / АФП

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.