ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ: Шта стоји иза скрнављења споменика нашим војницима у Европској унији?

Најлакше је свалити оно што се догодило у Прагу на конкретног мрзитеља или групу «одмрзнутих» маргиналаца у руководству града Праг-6, у коме не могу да се пронађу „здраве снаге“ Чешке и настави се са слатким сновима о уједињеној Европи од Лисабона до Владивостока.

Шта је са чињеницом да «маргинални» руше или скрнаве споменике совјетским војницима у свим земљама Европске уније (где их има, ту су и споменици), а «здраве снаге» не могу ништа да ураде са њима у ниједној од ових земаља.

Шта је са Резолуцијом Европског парламента, законодавног и представничког тела Европске уније, „О значају европског сећања за будућност Европе“ (19.09.2019.), која изричито захтева да све земље ЕУ усвоје пољско искуство и очисте територије својих држава од споменика совјетским војницима. Наравно, у име „племените“ борбе против тоталитаризма: „Споменици и меморијали који величају тоталитарне режиме и даље постоје на јавним местима у неким државама чланицама, што отвара пут искривљавању историјских чињеница о последицама Другог светског рата и пропаганди тоталитарног политичког система“.

ПОЛИТИКА ЕКЦЕСА

Један екцес, два екцеса, три екцеса. Потом је уследила одлука Европарламента да «екцеси» постану норма. Можда би, дакле, требало да престанемо да скривамо главу у песку и коначно признамо да је напад на споменике совјетским војницима свесна и доследна политика држава Европске уније, а не провокације одређених «деструктивних снага».



Зашто земљама које је Совјетски Савез ослободио од смеђе куге треба таква политика? Кључ за одговор даје чланак историчара Олега Назарова «Богохуљење у центру Прага» (Олег Назаров «Кощунство в центре Праги»https://regnum.ru/news/polit/2909865.html)који даје веома корисне податке. Губици (невраћени из рата) чехословачког корпуса, који се борио за ослобађање Чехословачке у саставу Црвене армије, износили су 4.011 људи (заједно са совјетским грађанима који су у њој служили). Истовремено Чеха и Словака који су се борили против ослобођења Чехословачке од фашизма било је ни мање ни више него 69.799, управо толико су совјетски војници заробили, не рачунајући оне који су погинули. Такав је био однос снага.

ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ: Шта стоји иза скрнављења споменика нашим војницима у Европској унији?

Маршал Коњев

Да, треба рећи и то да већина Чеха, за разлику од Словака, није се борила директно са Црвеном армијом. Али Други светски рат није само борба на линији фронта. Тешко да би се неко усудио рећи да се радници уралских фабрика нису борили против фашизма. Сходно томе, чешки радници и инжењери, који су задовољавали око трећине потребе Вермахта за наоружањем и војном опремом, треба сматрати пуноправним, ако тако могу рећи, учесницима у рату – борили су се на страни Трећег рајха против Совјетског Савеза, за одржавање фашистичког Новог поретка у Европи.

Други пример. Током битке за Стаљинград, Црвена армија је разбила две румунске, једну италијанску и једну мађарску армију, не рачунајући немачке трупе. Очито је да се у Италији, Мађарској и Румунији велика победа код Стаљинграда доживљавала као катастрофа, а не као гаранција њиховог брзог ослобађања од фашизма. Становништво је са ужасом чекало сахрану својих сродника.

ОКУПАЦИЈА КОЈА ТО НИЈЕ БИЛА

У Европској унији, осим држава које су званично ратовале на страни фашизма, има и оних које се за то не могу кривити. Неке, попут Француске, убрајају се у земље победнице над нацизмом. И све би било у реду, али после рата у совјетском заробљеништву се нашло 464.147 грађана тих држава који су се са оружјем у рукама борили против ослобођења Европе од фашизма. И то је ни мање ни више већ око пет (!) Комбинованих армија совјетске војске 1943. године.

Што се тиче Француске, да напоменемо да је у јесен 1941. године, приликом напада на Бородино (!) за само неколико дана, губитак 638. пука Вермахта, који је био попуњен француским добровољцима, готово је за пет пута премашио број пилота чувене јединице под именом «Нормандија-Немењ» током целе историје њеног постојања у Црвеној армији. Не треба заборавити ни скандал који је избио у Паризу 2008. године у вези са организацијом изложбе фотографија у боји Андреја Зуца „Парижани под окупацијом“, која је омогућила свима да виде како Французи безбрижно чекају своје ослобођење од фашизма.

О томе да су размере европског отпора невероватно преувеличе пропагандом писао је још Вадим Кожинов у књизи «Историја Русије. XX век. 1939-1964»: „Много је писано о каснијем европском ‘покрету отпора’, који је наводно нанео огромну штету Немачкој, и поред тога (и то је, можда, главна ствар), то сведочи да је Европа декласирано одбацила своје удруживање под немачким вођством. … У ствари … значајан отпор немачким властима догодио се само у Југославији, Албанији и Грчкој … јер ове земље, по свом начину живота и свести, нису у много чему припадале европској цивилизацији средине 20. века.»

Генерал-армије Махмут Гареев имао је све разлоге да каже: «Током ратних година, цела Европа се борила против нас. Три стотине педесет милиона људи, без обзира да ли су се борили с оружјем у рукама или производили оружје за Вермахт радили су исти посао. … Два милиона добровољаца из Европе борило се на страни Хитлера, а против СССР-а.»

ЕВРОПА СЕ БОРИЛА НА СТРАНИ НАЦИСТИЧКЕ НЕМАЧКЕ

Међутим, ако се скоро цела Европа борила на страни нацистичке Немачке, шта је онда била победа над фашизмом? Наравно, поразЕвропа је изашла из Другог светског рата поражена, а модерну Европску унију, посебно после Брекзита, чине државе поражене у Другом светском рату.



У складу с тим, Европа је споменике совјетским војницима доживљавала, доживљава и доживљаваће их као симболе њиховог пораза, а не као симболе ослобађања од фашизма за који су се они борили.

Стога је тешко не сагласити се са Александром Калдеем: „После издаје Горбачова, споменик Коњеву у Прагу био је осуђен, као и сви споменици совјетске ере изван Русије.“(Александром Халдеем«После предательства Горбачёва памятник Коневу в Праге был обречён, как и все памятники советской эпохи за пределами России».)

Док је Совјетски Савез био јак –поражени Европљани су носили цвеће до подножја споменика совјетским војницима. А када је нестало СССР-а почела је скрнављење споменика и њихово уништавање. Наравно, Европљани још увек не могу отворено рећи да им није требало ослобођење од фашизма. Америка то неће дозволити. Морамо се, дакле, овде суочити са демагогијом – нису нас ослободили на начин како смо то желели, нису нам ти руски варвари поклонили исти низ слобода, јер смо њихову земљу залили крвљу, итд, итд.

Зашто је процес рушења споменика спор? Они се плаше. Страх од победничке земље дубоко је ушао у подсвест европских политичара и обичних људи. Крајње је индикативно, са психолошке тачке гледишта, оптужба коју је у вези са увођењем нове порције санкција Русији од стране Немачке  Ангеле Меркел, изрекла опозиционарка Сара Вагенкнехт у Бундестагу: „Заборавили сте ко је спалио Берлин!“

Ово сећање и страх присиљавају Европску унију да делује крајње опрезно, да проверавајући и на „најмање вредним члановима екипе“, да ли је тачно да руски медвед више није способан ни за шта или се само разболео. Започели су у Естонији (Бронзани војник). Кремљ није одговорио. Идемо даље. У Пољској су у последње три године срушени скоро сви споменици совјетским војницима. Реакција Москве је пренемагање и дељење небројених мајица које су руски политичари носили у патриотском бесу током учешће у толк-шоу емисијама. Значи, можете наставити, одлучено је у Европи. Сада је дошао ред на Чешку. Ако се поново извуче с тим, Немачка ће се ускоро усудити да уради оно што стварно жели, али за сада нема довољно храбрости.

ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ: Шта стоји иза скрнављења споменика нашим војницима у Европској унији?

Бронзани војник, три дана до демонатеже 24. априла 2007. године

Не треба се надати да ће Немци, који су ратнички народ, уступити пред неким тамо источноевропљанима. Они наводно поштују војну традицију и никада неће подићи руку на споменике палим војницима, иако непријатељским.

Прво, очеви и дедови садашњих немачких политичара показали су своју витешку суштину у свој својој слави, уништавајући милионе жена, деце, стараца и заробљеника.

Друго, Резолуцију Европског парламента која прописује рушење споменика усвојена је на предлог фракције Европске народне странке коју је предводио Немац Манфред Вебер. Исти тај Манфред Вебер, кога је Ангела Меркел недавно покушала да постави за председника Европске комисије – владе Европске уније.

УНИШТАВАЊЕ СПОМЕНИКА СОВЈЕТСКИМ ВОЈНИЦИМА – ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ

Ако је дијагноза прашких догађаја тачна – освета побеђених победнику, жеља ЕУ држава да се ослободе симбола њиховог пораза, тада ћемо морати признати да само сила може спасити споменике совјетским војницима.

Па, да ли поново уводимо тенкове у Праг? Не, не позивам на започињање рата са блоком НАТО. Али добро је да сви схватимо да постоји огромна удаљеност између нечињења и уласка у тенкове. Русија није Зимбабве (уз сво поштовање ове земље). Москва увек има много тога чиме може да одговори.

Друга је ствар да је током последњих неколико деценија главна жеља владајуће класе Русије била да буде у Европи од Лисабона до Владивостока. Због тога нису ништа стварно урадили у одбрану споменика совјетским војницима – да ли је могуће да ће ова „ситница“ погоршати односе са Европском унијом, где се чува новац и где живе породице руске елите.

Само један пример, усред масовног рушења споменика у Пољској са подсмехом се говорило да у Варшаву не треба уводити тенкове, при чему је Москва за наредних пет година продужила изузетно користан Варшавски споразум о пријатељској и добросуседској сарадњи, у коме постоји члан 17 који директно обавезује Пољску да штити све споменике совјетским војницима.

Међутим, све тече, све се мења, а Русија какве све елите није преживела.

P.S. Онима који не могу да се растану са митом о заједничкој борби против фашизма са европским народима, желим да кажем да су у Европи заиста били борци против фашизма. А Русија је дужна да их се сећа. Сећање на војнике Чехословачког корпуса, сећање на војнике пољске војске и Армије лудове, сећање на пилоте Нормандијско-Немењ ескадре, треба да негује сећање на безимене антифашисте који су дали своје животе у борби против смеђе куге.

Недавно је руско Министарство одбране објавило протокол о испитивању заробљеног СС оберштурмфирера Мартина Фејербаха (Аустријанца): «У јуну 1942. године, не сећам се тачног датума, војници наше чете у Бечу су притворили бројне антифашисте које су затворени у здање у близини Источне станице. Укупно је требало погубити 100-150 људи. Колико се сећам, тада сам лично обесио и обезглавио 19 људи, одсекао руке тројици и приковао на крстове двојицу.»

Морамо се, дакле, сетити ових аустријских антифашистичких јунака. Али њихова крв и њихово дело нису индулгенција за већину Аустријанаца и других Европљана који су се борили под заставама Трећег рајха.



С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/2917039.html

2 Коментара

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.