„МИСТЕРИОЗНИ ЗЛОЧИН[Ц]И“

Једна је од њих најбитнија: партизанске јединице из Србије прешле су крајем 1941. године у НДХ, с циљем да буду ближе својим усташким савезницима и да тамо заједничким снагама „проређују“ западне Србе (њих су комунисти у свом првом „програмском акту“ тамо означили као окупаторе и најавили њихово протеривање) и да истовремено прибаве изговор да се „не каче“ с Немцима (с којима су такође били савезници, само мало мање отворени него с усташама). Кад тако говорим, имам на уму чињеницу да су комунизам, бољшевизам, партизане и сличне благодати прошлога века (као и њихове остатке до нашег времена) измислиле западне демократије и послале их тамо где саме нису могле стићи да живот и свет уређују по својој памети и својим мерама. Те су демократије уређивале и усмеравале све догађаје који су обележили више последњих векова светске историје, а на оно што се дешавало током Првога светског рата одлучно је утицала америчка демократија и њен председник Томас Вудроу Вилсон. За њега, међутим, није извесно колико је сâм утицао на догађаје будући да је био уцењиван због једне љубавне афере из времена док је био професор у Принстону и био приморан да као судију Врховног суда именује човека којег му је уцењивач одредио. Зна се да је под том уценом Вилсон тражио од Конгреса да 2. априла 1917. Америка Немачкој објави рат, али није извесно да ли је, пола године касније, сâм одлучивао о слању Троцког и Лењина у Русију, са задатком да тамо изведу „револуцију“ и доврше оно што им 1905. није пошло за руком (има назнака да му је у томе помогло енглеско јеврејство, као што се зна да је тај „пројекат“ финансирало, опет – некакво, јеврејство).

Комунизам су, дакле, инсталирале „западне демократије“ као средство за разарање држава које нису могле контролисати и те су механизме, како ћемо видети, оне испробале много пута и под разним знамењима. И увек су њихове најчешће жртве били народ, „цивили“, нејач. И њихов број увек бивао велики и никад прецизно одређен, па се обично вели да је, рецимо, у Тридесетогодишњем рату у Немачкој побијено 30% становништва (у неким крајевима од три милиона душа преживело је 800.000, а понегде страдало и до 90%), у Вандеји (у „Француској револуцији“) побијено 600 хиљада људи, а у временима које боље памтимо – такве су цифре тзакође импресивне: у Вијетнаму Пол Пот побио је два милиона, Сукарно у Индонезији – пет милиона, а Троцки, Лењин и Стаљин у Русији – 60 милиона.

Србима су комунисти „испоручени“ кад и Русима, али су „наши“ дошли до речи тек пред почетак Другога светског рата и то с истим задацима као и у Русији двадесетак година раније: уништити и Србе и српско православље. И  све што су чинили било је тиме одређено и томе подређено. Поменућемо о томе само неке појединости.

• Вилсон је у Русију отпремио Троцког с налогом да у руску владу, кад освоје власт, уведу 90% Јевреја јер ће Руси после „1.000 година писати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво“, а неће се сетити да је за то заслужна Влада Сједињених Америчких Држава (према каснијем Марсденовом сведочењу, у руској влади нашли су се једино Јевреји); Србима су Јевреји, такође, били досуђени: Броз (не зна се једино је ли био немачки или пољски Јеврејин), Италијан Едуардо Кардели и Хрват Владимир Купферштајн, а међу њима гласит је постао и Моша Пијаде (најпре по злочинима по Црној Гори, а после тога својим чувеним прогласом на заседању Авноја у Бихаћу да је „потребно… створити много бескућника“ и омогућити да они „буду већина у држави“ јер „само несрећници постају комунисти“ и „смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира“.
• Као кандидати за војевање против Срба и православља, и то по истим обрасцима по којима су то чинили и у „Октобарској револуцији“, комунисти су своје основне идеје формулисали већ 1920. године и оне су касније „еволуирале“ од схватања о „совјетском Балкану“ до тога да „западне Србе“ треба с тих простора „прогнати као окупаторе“. Приче да је то учињено на некаквом њиховом конгресу 1928. лансирали су неки површни „познаваоци прилика“ у којима су комунисти деловали и на њих се може гледати само као на оверу онога што су они „донели у торби“ кад су се први пут међу Србима појавили. Будући да су стигли из западних демократских брлога, комунисти су код нас увек знали да су им непријатељи једино Срби, а сви остали могли су им бити макар симпатизери ако не отворени савезници и о томе је архитекта Предраг Ристић оставио необично сведочанство: Владимиру Дедијеру, рецимо, као пропусница током немачке окупације служила је комунистичка партијска књижица пред којом је немачки војник, на граничној контроли и без провере, салутирао као и пред сваким другим неспорним аусвајсом.
• Своје намере и свој однос према Србима комунисти нису никад ни покушали сакрити, а свест о томе да се у Србији не могу одржати јер су присталице могли регрутовати само међу друштвеним талогом, принудила их је да се пребаце на територију НДХ и да тамо, заједно с усташама, тј. с католицима и муслиманима, сатиру западне Србе, а у Србији оставили само мале одреде или групице својих присталица, са задатком да из заседа убијају покојег немачког војника и изазивају сурове немачке одмазде (као, рецимо, оне у Крагујевцу и Краљеву – „сто за једнога“). И да тамо чекају да „савезници прогнају окупаторе“. А кад су руске трупе почеле да се приближавају Србији, комунисти су се почели приближавати са запада најављујући да ће, „када буду ушли у Србију, постријељати све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце“, „имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, пренијети у Хрватску и Словенију“, а посебно ће се „строго понашати према српском народу, који је у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити“. Броз је ту наредбу потписао негде „на положају“ почетком фебруара 1944, скренуо „пажњу друговима из Партизанских одреда Србије да дјелују оштро и без сентимента према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција“, а „према припадницима ЈВуО и четничким јединицама не показивати никакву милост“.
• Видећемо даље како су комунисти сатирали Србе током успостављања власти, а паралелно са тим ишло је и разарање српскога етничког простора. Па су тако већ у првом „револуционарном налету“ из српскога корпуса издвојене Македонија и Црна Гора и „призната им »нација«“, при чему је Македонији одмах „признат“ и „македонски језик“, убрзо потом најављено и оснивање „македонске цркве“, а Црна Гора све је то „стекла“ знатно касније; Србији су тада дароване две „аутономне покрајине“, Хрватска је за злочине над Србима награђена српским областима Барањом, западним Сремом и Конавлима до уласка у Бококоторски залив (да овде Истру оставимо по страни). И у свим тим „новим републикама и покрајинама“ Срби су били сведени на обесправљену мањину под вечитом хипотеком да су криви „за злочиначку политику београдских властодржаца“ (па је, рецимо, Добривоје Видић, крајем рата секретар КПЈ за Ужички округ а касније, једно време, секретар КП у Војводини, објаснио да је тај дуг усташама по Босни и Херцеговини 650.000 Срба морало да подмири својим животима, а Синиша Станковић, академик, универзитетски професор, такво умовање оверио наводом да је „Србија главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи“).
• Кад су све то опослили, тј. сатрли све непријатеље међу Србима и учврстили власт, комунисти су, као и сви српски окупатори пре њих, одмах напали ћирилицу и то је био део комунистичког окупаторског пројекта јер је свако знао да је ћирилица вазда била највиша симболичка ознака српскога националног идентитета. Будући да су комунисти „стизали са запада“ и сви се потписивали латиницом, логично је да се на њиховом удару најпре нашла ћирилица, а чињеница да њу нису могли сатирати онако како су то радили са њеним носиоцима и да су преузевши власт почели да „проповедају »братство и јединство« по јасеновачком моделу“ (тј. без Срба), приморала их је да за ту своју накану траже дугорочнија решења, да не кажемо – „заобилазне путеве“. И нашли их у Новосадском договору 1954, на коме је „проглашена равноправност латинице и ћирилице“.

А како је та „равноправност“ изгледала, показало се врло брзо: ћириличке писаће машине потпуно су нестале (а нешто касније из Бугојна почеле да пристижу једино латиничке); војска, полиција и администрација знале су само за латиницу; новине, часописи, књиге почели су се све више штампати латиницом (има у нас издавачких кућа које никад нису објавиле ниједну ћириличку књигу)… И током више следећих деценија ћирилица се нашла на умору: као једино српско писмо током прошлог миленијума, она је у нови миленијум ушла тек с танким  процентима, у траговима, као последњи трачак памћења закланог народа и његове разорене културе. Комунистичка стратегија донела је своје отровне плодове: натурање латинице била је ватиканска (и још нечија) освета за све оно што је Источна хришћанска цивилизација сачувала до нашега времена, а Западна га се, као „цивилизација без Бога“, давно одрекла. Шубарт је то формулисао сасвим једноставно: „Запад је поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникације, али га је лишио душе. Задатак је Русије да поврати душу у људе… Савремени европски човек је прометејски јер стреми да из свога живота искључи чудо и случај…; он свет посматра као машину којом се управља и као организацију којом се руководи и зато цени технику, а презире религију.“ Према Шубартову схватању, европска прометејска епоха коју најизразитије представљају Англосаксонци, Немци и Јевреји, налази се „при крају“ и биће замењена епохом „Светог Јована Богослова, коју ће обликовати народи склони месијанизму као свечовечанском братству“; такви су (православни) „Словени и њима припада будућност. Јер, по овом православном Немцу, Енглез хоће да види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.

• Комунисти су у Југославију стигли с јединим циљем да ратују против Срба и православља (по истом обрасцу по коме су, двадесетак година раније, сломили и Русију) и то успешно чинили по НДХ уз помоћ својих усташких савезника, а од 20. октобра 1943. покренули „савезничку авијацију“ на разарање градова по Србији и Црној Гори, с циљем да прочисти терен на коме ће они, комунисти, кад преузму власт, продужити са злочинима какве је модерна цивилизација пре тога забележила једино у Русији. При чему су они, у нашем случају, знали бити „моралнији“: пре тих својих операција „обавештавали су“ народ да ће бомбардовати немачке положаје „по градској периферији“ да би се, кад се народ измакне према центру градова, „одједном сетили“ да с Немцима „имају договор о ненападању“ и тада су легитимни војни циљеви постајали деца, жене и старци, а уз њих болнице, породилишта, културноисторијски споменици, цркве, музеји, библиотеке… (Посебно ће бити занимљиво „објашњење“ зашто су бомбардоване многе варошице у којима није било ни Немаца ни других окупатора.) И у свему томе нема никакве мистерије: Вилсон и Ватикан (по)слали су комунисте с јединим циљем да убијају и они су то чинили темељито и систематично као и сви злочинци који једино знају да убијају. И јасно је да су то они изводили „на посебан начин“ засипајући Србију и Црну Гору „теписима бомби“ и тако „увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој“.

Зашто је та „терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци од ње немају готово никакве губитке“, сазнаћемо из неких „мање упућених“ обавештајних извора.

• Како су то чинили партизани и њихови англоамерички савезници, као образац могао би послужити Лесковац, одабран да буде бомбардован 6. септембра 1944. године, на рођендан краља Петра II (1923–1970). Кочи Поповићу (1908–1992) била је то прилика да цео посао уговори са Фицројем Меклејном (1911–1996), „представником оне Енглеске која је своје победе увек била спремна да издашно плати туђим животима“. Њих двојица посматрали су тај „подухват“ са неког брда из околине, а Меклејн је о томе записао: „Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… Чак су и партизани били потресени“. (Другде је остало записано да је Лесковац сатрт као да је „маљем разбијен орах“.)
• Представник „Одељења за Европу у Стејт департменту, Матјус шаље допис Рузвелту у коме га обавештава да се оружје које се шаље у Југославију користи за окршаје са покретом Драже Михаиловића, а не против Немаца. Примили смо више извештаја да се америчко оружје шаље за убијање Срба… Постоји још америчких докумената из којих се може закључити да је циљ ваздушних напада заправо покоравање Србије и да се омогући што безболнији улазак Титових партизана, а не борба против Немаца“.
• „У својим мемоарским записима, генерал Маклин о ваздушној кампањи у Србији уопште не помиње ометање немачког повлачења из Грчке, већ пише о помоћи комунистима да »поново освоје Србију«“.
• „Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије“ (једино су такве посаде на бомбама могле исписивати честитке „Срећан Ускрс“).
• „Квислиншка влада генерала Милана Недића, која је чинила све што је могла да заштити народ од »помоћи« Енглеза и Американаца, убрзо је била на вешалима или у вечном изгнанству“, а „нова комунистичка власт, која се устоличила и на крви ових несрећника, никад није ни помишљала на потребу да попише невине жртве англоамеричког бомбардовања, а камоли да обелодани истину о овим терористичким операцијама“. Нове су власти, наиме, дошле с циљем да сатру Србе и да о томе, по могућности, не оставе никакве трагове (или да их оставе што мање). И после протеривања немачке војске наставиле да сатиру Србе много жешће него што су то чинили Немци, и на истим местима на којима су то и они чинили. И не зна се ко је од њих у тим пословима, и на којим местима, био успешнији. Но, ако комунистима одбијемо заслуге за српске жртве англоамеричких бомбардовања, подаци о убиствима које комунисти немају с ким поделити врло су импресивни: кад је крагујевачки часопис Погледи први пут почео да се бави том „статистиком“, на његовим списковима нашло се око 200.000 жртава, после је тај број нешто смањен, другде је помињано 230.000–300.000 побијених, а у наше дане – он је одједном драстично повећан: од 1945–1951. године, једном приликом похвалио се А. Ранковић, побијено је 586.000 „народних непријатеља“; после је то „конкретизовано“: у Србији је прогањано, малтретирано, шиканирано, ислеђивано три и по милиона људи и од тога броја сваком шестом најчешће се не зна ни гроб.

Шта се све у Србији догађало кад су комунисти преузели власт, још се не може ни наслутити, али се зна да је, рецимо, на Косову војска, уз огромне жртве (помиње се 8.000 погинулих војника), угушила побуну Шабана Полуже, али је потом Броз „под неразјашњеним околностима амнестирао албанске терористе и дао им државу“. На исти начин он је Србима доводио и друге терористе, а један од њих био је и први председник „његове владе“ Иван Шубашић, који се бојао да дође у Београд док га Броз није убедио да су Срби поробљени и безопасни и да им је он „доделио две покрајине од којих се неће ослободити за следећих сто година“. Савезници су Тита у јуну 1944. преселили на Вис и преузели команду над партизанским јединицама до доласка руских трупа у Србију и биће да је Броз тамо први пут  срео Шубашића и обећао му да ће га поставити за првог председника „своје владе“ и „да ће у Југославији водити хрватску политику“ јер је он „најприје Хрват, а онда комуниста“ (а Хрват је био таман, рецимо, колико и Јожеф Франк).

Занимљиво је, при том, рећи да се у вези са напред поменутим комунистичким  „статистикама“ никад не може рећи ни колико су оне реалне нити на шта се односе. Ако се, наиме, каже да се она цифра којом се Ранковић хвали односи на она три и по милиона терорисаних Срба „после ослобођења“, онда то мора значити да у њу не улазе оне две хиљаде српских „домаћина и гимназијалаца“ (да немачке заробљенике међу њима не помињемо) које је Војни суд Шесте личке узгред побио у Мионици „журећи да спасава Београд од немачког беса“; нити много хиљада оних које су побили „партизани“ Марка Месића уз долине Мораве и Колубаре пре ослобођења Београда; нити оних 180.000 голобрадих дечака из Србије и Војводине који су изгинули (тј. побијени, тј. пострељани) на Сремском фронту од 20. октобра 1944. до 22. априла 1945. док је Броз учвршћивао власт и, узгред, уређивао Бели двор; нити оних 55.000 српске деце која су се враћала из Босне (и „однекуд с мора“) и завршила у јамама поред Фоче, а тамо их сместила 16. муслиманска бригада (негде се помиње као ослободилачка СС Ханџар дивизија), уз помоћ Десете херцеговачке  којом је командовао Владо Шегрт, а помоћник му био Видак Драшковић, отац касније много познатијега Вука), при чему је занимљиво да су они „повратници“ из Босне побијени од 13. до 20. маја 1945, а она деца (била су од 7–15 година) почетком августа 1945! Ове последње појединости помињем зато да се не заборави да је рат у Европи био завршен 9. маја, а комунисти га код нас продужили по својим мерама јер нису стигли да пострељају све оне заробљенике које су им Енглези вратили из Аустрије (требало им је много времена да попуне све јаме око Кочевскога рога и све тенковске траншеје око Дравограда; и треба рећи да је тамо страдало највише Срба будући да се зна да је Броз од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. уписао у партизане 80.000 усташа, а у јесен 1944. позвао и оне остале да му се прикључе и тада се у комунисте нису уписали само они који су били глуви па позив нису чули или глупи па у њега нису поверовали и запутили се према Блајбургу –да Томпсон има о чему певати).

Ако бисмо сад покушали да сведемо неке „статистике“ о којима смо говорили, могли бисмо рећи да су комунисти, само по Србији али и по другим крајевима, и углавном после рата, побили више Срба него што је то током рата пошло за руком свим српским непријатељима заједно: додају ли се цифри којом се Ранковић хвалисао деца пострељана на Сремском фронту и она бачена у јаму код Фоче, то је већ преко 800.000. При чему у ту цифру не улазе оне жртве које је ОЗНА побила, по сопственој „правди“ од „ослобођења“ Београда до половине фебруара 1945 – после којега је рока она продужила да убија према сопственим „пресудама“; не улазе у то ни стотине масовних гробница за које се знало где се налазе, а сад је све мање оних који о томе могу сведочити и на којима су у међувремену изграђени стамбени блокови, стадиони, паркиралишта, шеталишта, излетишта; не улазе у то ни они Срби који су побијени од Кочевскога рога до Дравограда, а нема међу њима ни голооточких страдалника.

*

У савезничким бомбардовањима Срба нема, дакле, никакве мистерије: иза њега стоји удружени злочиначки подухват „западних демократија“ и Ватикана да, својом комунистичком творевином (пр)овереном двадесетак година раније у Русији, сломе и српско православље и да га одбаце „од топлог мора“ (mare nostro, Mare nostrum). Биће да је почетке тога пројекта засновала Енглеска, као велика империјална, тј. злочиначка држава за коју је Његош рекао (ако ме памћење није преварило) да „мртву турску руку још држи под српском гушом“, али кад је та рука склоњена и српска војска 1912. године ушла у своју стару престоницу Скадар, Енглези су ултимативно затражили да се отуд повуче и турску руку заменили – арнаутском. С циљем да Србе, чију су државу некад запљускивала макар три мора, одбију и од оне потоње стопе на некадашњем Српском поморју.

Данашња комунистичка власт у Црној Гори истрајава на ономе што је баштинила од својих учитеља. И чини то на исти начин на који су то и они чинили – ратујући једино против Срба.

*

После се показало да су савезници, од српског злата које је „чувано“ по разним светским банкарским трезорима, наплатили сваку бомбу коју су бацили на Србију, као што су то у Првом светском рату учинили и Французи наплаћујући Србима сваки метак и сваку пертлу, а ови им, заузврат, на Калемегдану подигли Споменик захвалности, ових га дана и угланцали, тј. реновирали, за шта ће им Жак Ширак одати „признање“ да су „народ без права и без вере“ и да је Србија „земља бандита и терориста“, а генерал Жак Кот притврдити да су Срби „један болестан народ“. (Знају Срби, ипак, да  међу онима којима су такав споменик подигли има и неких „друкчијих Француза“, таквих какав је генерал Мондезир, генерал Галоа, мајор Бинел, Арно Гујон, Ив Батај, па на ону двојицу који су напред поменути и на њихове најгласније истомишљенике какви су Бернар Кушнер или филозофи Ели Визел, Бернар-Анри Леви и слични треба гледати као представнике оне врсте који нису имали кад да постану људи: они су „филозофски“ образлагали потребу да Србе треба бомбардовати. И демократски придржавали ону флашу на коју су њихови косовски штићеници, рецимо, натицали срећнога Ђорђа Мартиновића.)

*

Кад се комунизам, после Другога светског рата, најавио Америци, она у њему није препознала „своју творевину“ и са њим кренула у жесток окршај: та је  епизода у америчкој историји остала записана као „макартизам“ и била окончана 24. авг. 1954. кад је Ајзенхауеровим председничким декретом Комунистичка партија стављена на списак терористичких организација и била забрањена.

Комунизам је био пројекат за уништавање – других.

Драгољуб Петровић