Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ

(Фото: (Фото: Reuters)

Сумње у опстанак Европске уније (ЕУ) или у њено постојање у досадашњем облику све су приметније и озбиљније. Криза европске интеграције већ дуго траје и на неки начин то није ништа ново, али сада је све очигледније да долази и до институционалног кидања и пуцања највећег пројекта у европској историји. Тражи се одговор на питање да ли ће ЕУ опстати.

Хаос у ЕУ је већ дуго приметан али уместо суочавања са реалношћу, непрестано су се тражили изговори и оптуживали други. Прво је то био Брегзит, излазак Велике Британије из ЕУ. Није помогло, јер је Брегзит последица кризе, а не њен узрок. Онда је дошла такозвана пандемија вируса корона, чије су околности отвориле многа питања. ЕУ се прво нашла на удару због мањка солидарности према онима који су највише погођени. Тврди се да ЕУ није на време реаговала, односно да и онда када је реаговала није учинила довољно. Али шта је ЕУ и могла да учини? Она није надлежна за здравље земаља чланица и нема механизам помоћи здравственим системима.

Изузев што је под изговором реформи по бочној линији, изван Европске комисије, преко лобистичких центара, охрабривала земље за приватизацију државног здравства и увођење разних ограничења, која су само поскупљивала здравствене услуге и осиромашила здравствене фондове. Настао је нови хаос. Уместо суочавања са чињеницама, доминирале су претње да ће коронавирус разбити ЕУ и да је европској интеграцији дошао крај. Такозвана пандемија вируса је коришћена као изговор. Коронавирус, ипак, не може да разбије ЕУ и бесмислено је говорити како то значи крај европске интеграције.




АКТИВИРАЊЕ СТАРЕ ИДЕЈЕ
Али криза коронавируса је разоткрила, или барем иницирала, неке од суштинских проблема дубоке кризе европске интеграције. Вирусна криза је, поред људских жртава, донела и потпуни колапс економија већине земаља ЕУ, али се испоставило да се тај колапс ипак десио много раније, односно да је вирусна епидемија била само згодан изговор. И то је чињеница, упркос томе што су економске штете током вирусне кризе изузетно велике.

Земље су онда затражиле финансијску помоћ од ЕУ. Под тим изговором, обновљена је идеја такозваних „еврообвезница“ којима би ЕУ, преко Европске централне банке, пре свега помогла угроженим земљама у еврозони. Иницијативу су предводиле Италија и Шпанија, а уз пуну подршку Француске. То су и земље са највећим бројем жртава. У ствари, еврообвезнице су стара француска идеја која је раније одбијена. Њена суштина је да се преко еврообвезница кредитирају државни дугови, банке и велике корпорације, а да онда тај дуг прелази на све земље у еврозони. Другим речима, да дугове неколико земаља враћају сви у ЕУ.

ЕУ и еврозона генерално, чак и без короне, имају велики проблем са дуговима. На нивоу еврозоне укупни дугови су 86,1 одсто бруто друштвеног производа (БДП), а у целој ЕУ 84,2 одсто. Гледано процентуално у односу на БДП, најзадуженије су Грчка са 178,2, Италија са 137,3, Португалија са 120,5, Белгија са 102,3, Француска са 100,5 и Шпанија са 97,9 одсто. Али, другачија је слика када је реч у обиму новца. Највише дугује Италија, 2,439.25 хиљада милијарди, Француска, 2.415,07 хиљада милијарди и Немачка 2.086,58 хиљада милијарди евра. ЕУ укупно дугује око 22 хиљаде милијарди евра. (Подаци преузети са www.statista.com)

Крајем априла је одржан састанак земаља еврозоне и та идеја (еврообвезнице) је одбачена – нема помоћи на такав начин. На једној страни су биле Италија, Шпанија и Француска, а на другој остале земље, предвођене Немачком, које не желе да плаћају дугове других. Договорено је само 500 милијарди евра помоћи, али привредама свих земаља еврозоне, којих има деветнаест. То није довољно за иницијаторе одбачене идеје. На пример, само Италија тражи око 700 милијарди евра. Можда је, међутим, за судбину ЕУ далеко важније то што се показало да је Немачка била против Француске.




БЕРЛИН ПРОТИВ БРИСЕЛА
Потом је почетком маја заседао Савезни уставни суд Немачке у Карлсруеу, практично највиши не само судски орган, него и орган власти у тој земљи. Такав његов положај је уграђен и у Устав некадашње Западне Немачке из 1949. године, која се звала као и данас цела, уједињена, Савезна Република Немачка, а потом је пренесен и у правни систем уједињене државе. Статус тог суда потиче и из немачке традиције да су судови старији од демократије. Расправљало се по тужби групе немачких економиста због политике Европске централне банке у вези штампања евра без покрића (такозвано „количинско олакшање“) којима се онда откупљују обвезнице држава еврозоне, као и банака и великих корпорација. То је у основи откупљивање државних дугова. Такав принцип је званично забрањен Лисабонским споразумом, али је после избијања кризе 2008. године донесена одлука да се то ипак ради како би се спасио евро.

Измишљани су разни механизми преко којих су трошени и штампани еври, и никада није објављена тачна цифра (ради се о хиљадама милијарди) наштампаног новца, а 2015. је фомиран механизам познат као Програм куповине обвезница јавног сектора (PSPP). И то је, према Лисабонском споразуму, противзаконито, али је Суд правде Европске уније одлучио да није, па је легализовао ту незаконитост. На одлуку тог суда се жалила група немачких економиста и Уставни суд је одлучио да је то ипак противзаконито. Наложио је Европској централној банци да у року од три месеца поднесе ваљано објашњење зашто то ради и у коју сврху. Ако то не уради, онда ће Суд забранити Бундес банци, као и немачкој влади да учествује у тим програмима. Немачка не жели да плаћа дугове других.

У преводу, немачки Уставни суд је устао против, званично неприкосновеног, Суда правде ЕУ. Поништио је одлуку тог суда ЕУ, бар када је реч о Немачкој. То је рушење правног система Европске уније. То више није политика, то је пуцање институционалног система европске интеграције.

Европска комисија је запретила да би могла да покрене правни поступак против Немачке јер је Суд правде ЕУ званично надређен националним судовима. Али заборавља се да је Немачка одавно обезбедила да је изузетак и да су немачки судови јачи од судова ЕУ. То је још 1992. године био услов да се прихвати Уговор из Мастрихта када је од Европске заједнице створена Европска унија. То значи да је изречена претња бесмислена. Чак и немачки проевропски медији покушавају да кризу сведу на „рат немачких и европских судија“. Не, ово није сукоб судија, ово су историјски ломови.

Наравно, могуће је да за три месеца дође до јаких политичких притисака и да Европска централна банка саопшти да је направила објашњења која оправдавају штампање евра ради куповине државних обвезница али, чињеница је да је почела институционална криза. Уз то, одлука немачког суда је и охрабрење за Пољску и Мађарску против којих Брисел води правне поступке због других прекорачења ЕУ политике. Другим речима, правни систем ЕУ се налази пред рушењем.




ПРЕДУСЛОВ ОПОРАВКА
Има ту још један изузетно важан аспект. Одлука немачког суда представља додатни корак у продубљивању сукоба Немачке и Француске. Наиме, предводник (незаконитог) програма откупа дугова и ненаплативих кредита је Француска, која можда има и највише користи. Оваквом одлуком немачког Суда директно је погођен Париз. Европска интеграција постоји искључиво – тако је основана и касније опстајала – на неупитном савезништву Немачке и Француске. Без тог савезништва, без тих земаља, нема ни европске интеграције ни ЕУ. Ту је база историјских тренутака кроз које пролази Европа.

Настала је паника у Европској унији, а доминира уверење да је једини излаз из институционалне кризе прављење новог споразума о ЕУ, дефинисање нових правила која ће заменити Лисабонски уговор. То је, међутим, скоро немогућа мисија. ЕУ има 27 чланица, како то све усагласити? И, наравно, посто још један, можда и већи проблем. Уставни суд Немачке је 2009. године прихватио Лисабонски уговор под условом да било какве темељне измене или израда новог споразума у Немачкој морају да иду на референдум. А референдуми су у Немачкој забрањени још од Другог светског рата, па би увођење ове институције била битна промена уређења, од чега многи страхују.

Први услов да дође до било каквог опоравка би било признање да ЕУ пројекат није успео и објашњење зашто се то десило. Тек са тим суочавањем може да се говори о неком новом облику европске интеграције. Истовремено, требало би се присетити да је европска интеграција у основи била део Хладног рата и западне, америчке геостратешке употребе Европе против Совјетског Савеза.

У том смислу, европска интеграција је реликт прошлости. У новим међународним околностима, неопходно је да се оформи нека нова интеграција, ако је то уопште могуће, управо у том новом амбијенту. Јер, ЕУ је изгубила било какав значај у свету, на међународној сцени, а неке од њених чланица, пре свега Француска и Немачка, би са неким новим савезницима ипак могле да утичу на оно што се данас дешава у свету. На крају крајева, можда нису више ни заинтересоване за подгрејавање јучерашње хране.

Дубина кризе је очигледна, али каква ће бити даља судбина ЕУ заиста је тешко рећи. Унија је у терминалној фази болести и нико поуздано не може да каже до када ће пацијент живети.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.



Нови Стандард

1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.