Убица сателита кога се Запад плаши: Тајне новог руског противсателитског комплекса „Буревесник“

Због тајности, о овом систему се готово никада не пише у званичним медијима. Упркос томе, он би у будућности требало да постане један од ешалона руске одбране против свемирског „ока“ потенцијалног противника.

Познати аналитичар у области совјетских и руских свемирских програма Барт Хендрикс недавно је објавио чланак у „Спејс ривју“ који говори о најновијем домаћем авијационо-свемирском ракетном комплексу „Буревесник“.

Прво шта треба да знате: овај комплекс не треба мешати са другим „Буревесником“, крстарећом ракетом са нуклеарним оружјем.

„Буревесник“ о којем ће бити реч у нашем тексту је противсателитско оружје (AСАТ). И о њему се практично не пише у званичним изворима информација. Међутим, вести и фотографије које се могу сакупити буквално као мрвице, и даље омогућавају да се формира одређена слика, стога у специјализованим блоговима и издањима информација о „Буревестнике“ постоји одавно. О њему сам писао и ја за портал Милир. Наравно, у оквиру детаљних информација које нам омогућавају да не пређемо границе тајности које увек прате тако важне војне пројекте. Али за почетак — позадина приче.

САД СУ ОБЈАВИЛЕ РАТ САТЕЛИТИМА

Почнимо од тога да је смањење противсателитског оружја постало масовно 1980-их година када су у САД почели са тестирањем противсателитске ракете ASM-135 која је лансирана према циљевима у свемиру са авиона-носача Ф-15. Принцип рада ваздухопловног система противсателитског оружја је једноставан: авион-носач подиже ракету на висину од око 20 километара, убрзава, прави заокрет пилотажа и лансира ракету у свемир. У ствари, авион-носач обавља улогу прве фазе свемирске ракете-носача. Путања лета ракете даље је конструисана тако да се њен пут сече са путањом лета циљаног сателита. Борбена фаза противсателитског оружја је маневарски пресретач малих димензија, који распрсним набојем или директним сударом уништава свемирски циљ, на пример, извиђачки сателит. Брзине приближавања пресретачких уређаја и циљаних сателита на правцима пресецања и приласка биће огромне — неколико километара у секунди. У таквим условима, чак и обичан механички судар неизбежно ће прекинути функционисање вештачког Земљиног сателита.

СССР ЈЕ ПРИХВАТИО ИЗАЗОВ

У СССР-у је 1980-их година пројектован сличан ваздухопловни противсателитски комплекс „Контакт“, где се као авион-носач користио у то време најмодернији суперсонични пресретач дугог домета МиГ-31. Авион носач МиГ-31Д био је спреман до краја 1986. године и 1987. је послат на тестирања. На авиону је постављен централни покретни пилон, са кога је висила огромна (до 10 тона) противсателитска ракета. Миг-31Д је био опремљен великим троугластим површинама на крајевима крила („перајима“), сличним онима који су стајали на прототипу Миг-25П. „Пераја“ су служила за повећање стабилности у лету, када су велику ракету качили под авион. Почетком 1990-их конструкторска фаза тестирања лета авиона Миг-31Д је завршена, и он је био премештен ради даљег тестирања на војном полигону „Сари-Шаган“ у Казахстану. Али убрзо је сав посао на пројекту сведен на минимум и авиони су остали у хангару на полигону.

ОЖИВЉАВАЊЕ ПРОЈЕКТА

У августу 2009. године, главни командант руских ваздухопловних снага, генерал пуковник Александар Зелин подсетио је да је у совјетско време за задатке противсвемирске одбране пројектован управо Миг-31 и изјавио је да се овај систем „реанимира за решавање тих задатака“. Тако смо први пут сазнали за обнављање радова у савременој Русији који обухватају нову генерацију ваздухопловног противсателитског система.

Основа „Буревесника“ је ажурирани систем контроле свемира који омогућава моменталну размену информација о насталој свемирској ситуацији између различитих свемирских структура — система противракетне, противваздушне и противсвемирске одбране. Авион носач је Миг-31, али сада већ „производња 8“. Авион је дорађен и сада се под трупом може окачити тешка ракета. Вероватно је све сувишно демонтирано са машине како би се олакшала маса авиона, као и због чињенице да употреба носача авиона противсателитског оружја као ловца једноставно нема смисла.

Нову ракету („производња 293“) за комплекс „Буревесник“ конструише научно-производна организација „Машиноградња“.

Ова организација је конструисала и ракетни комплекс „Искандер“ и још неколико врста ракетних система различите намене. Познато је да је ракета на чврсто гориво и да је двостепена, она у свемир пребацује апарат пресретач који је опремљен сопственим маневрисаним погонским системом. Засад није јасно како се пресретач усмерава на сателит. Постоје две опције: по командама копнене службе надгледања свемира и самостално у режиму самонавођења. Највероватније ће се ове две опије усмеравања на циљ спојити, што ће повећати ефикасност система.

ЗАКОНИ ФИЗИКЕ И ЗАКОНИ ПОЛИТИКЕ

Које вештачке сателите Земље може погодити овакав борбени систем? Овде постоје техничка ограничења. Нема потребе да стварате фантастичне слике у глави о томе како ракете продиру у свемир и уништавају све што се креће. Још нико није „избрисао“ силу гравитације и, на пример, такав ракетно-свемирски систем неће моћи да погоди мету у геостационарној орбити (то јест, на надморској висини од 35 хиљада километара). Али циљеви у блиском свемиру (100-500 километара), који се крећу на удаљености, рецимо, не више од 1000 километара од аеродрома авиона носача комплекса, могу бити уништени. Управо се такви циљеви могу приписати већини Земљиних вештачких сателита обавештајног извиђања, који ће у претећем временском периоду пружити усмеравање високо прецизног оружја на посебно заштићене објекте, као што су командни центар и безе стратешких ракетних снага.

Поред физичких, постоје и политичка ограничења — појава противсателитског борбеног система у једној од страна може изазвати нови круг трке у наоружању. Али треба истаћи да САД, Кина и Индија сада тестирају своје противсателитске системе. Ракета RIM-161 SM-3 система противваздушноракетне одбране „Aegis“, 2008. године је погодила вештачки сателит Земље у орбити висине 250 километара. Ракете нових генерација америчког система „Aegis“ имаће још имресивније могућности. Дакле, у овој трци, Русија сустиже конкурента.

Такође напомињемо да је избор конфигурације система, узимајући у обзир геополитички положај земље, логичан — у САД противсателитски систем носи морнарица, а у Русији са својим неограниченим копненим просторима носе авиони са дугим дометом лета.

АКО НЕ УНИШТИТИ, ОНДА МАКАР „ОСЛЕПЕТИ“

У 2018-2019. години авиони носачи новог противсателитског комплекса „Буревесник“ извршили су пробне летове са макетама ракета. За сада се ништа не зна о лансирању новог ваздухопловног ракетног комплекса. Наравно, било каква слична тестирања са стварним лансирањем у свемир не би прошла незапажено код међународних надзорних средстава. Вероватно ће већ 2020. године радови на стварању противсателитског комплекса бити при крају.

Не заборавимо да „Буревесник“ није једини руски пројекат на пољу противсателитског оружја. Копнени мобилни противсателитски комплекс је „Нудољ“. Можда ће, у оквиру уједињеног свемирског система одбране, он функционисати у сарадњи са „Буревесником“ и „Пересветом“ — ласерским комплексом који би требало да погађа опрему сателита који се налазе у високим орбитама (више од 500 километара). Реч је о сателитским системима упозоравања против ракетних напада и комуникацијским сателита, које ако не буду погођени, биће макар „ослепљени“.

rs.sputniknews.com