Српска академија дарује незнање!

Текст који следи писан је 13. и 14. маја 2020. године, а 15. маја послат Српској академији наука и уметности, електронском поштом, на четири адресе:

– Управник послова, [email protected]
– Сектор за послове Председништва, [email protected]
– Одељење језика и књижевности, [email protected]
– Одељење историјских наука, [email protected]
Наравно, одговор се не очекује, а ни коментар.

Господо,

Неки знају да се у Улици кнеза Михаила 35, у Београду, налази Српска академија наука и уметности – зато што је поред улаза прибијена табла испуњена тим словима (и речима), неки то знају “по нечем вамо”, а неки то знају по томе што су “тамо” учлањени.

Највише је оних првих, мада највећем делу њих уопште није јасно о чему се и о коме ради. Они мисле да је у питању нешто заиста озбиљно, док се тамо користе звучне речи као што су “академија”, “уметност”, а о “науци” да и не говоримо.

Других има поприлично мање, а сви они живе у уверењу да су ту заседали они који су во времја оно, док смо били мали, организовали свечане академије поводом разних радних и других успеха, а сада, њихови заседајући наследници тугују што је све мање заинтересованих да академијски обележавају туђе успехе и сопствене неуспехе.
Најмање је оних трећих, само због тога што се највећи део њих упорно пита због чега су се, помоћу којих трикова и чијом кривицом тамо обрели.

А таквих је (не рачунајући ту сто тројицу “заслужних странаца”), по скромној рачуници онога који потписује ове редове, 102 (сто два) редовна, 32 (тридесет два) писмена и 13 (тринаест) ван радног састава, да ли нерадника, да ли неписмених, да ли из оне врсте којој се србско памћење обраћа поспрдним повиком “ајд’, Алија, нек’ је више војске”.
Како би сваки од њих знао што мање о “осталима”, а можда и због тога да нико, ни они ни ми, не бисмо неопрезно упали у замку пете колоне, сви они, њих укупно сто четрдесет осморо, разврстани су у осам колона:

– Одељење за математику, физику и гео-науке, са 24 члана, од чега 18 редовних, али само тројица од њих из науке – два геолога и један географ;

– Одељење хемијско-биолошких наука, са 25 чланова, од чега 15 редовних, у чија се знања никада нисам мешао, ни при мешању фарбе, ни при прављењу разних прехрамбених специјалитета, а о боји, укусу и мирису алкохолних пића, препарата за улепшавање и подмлађивање да се и не дивани;

– Одељење техничких наука, са 13 чланова, од чега 10 редовних, све самих машинских, саобраћајних, металуршких, грађевинарских, електричних… инжењера, што ће рећи: све сам го зидар, шлосер, електроинсталатер, саобраћајац (можда и шофер), рачунарџија, титуларних мајстора који су, по несумњивој академијско-одељењској логици, своја звања и знања стекли на цифрама, прорачунима изведених преко некаквих математичких и физичких ненаучних заврзлама; ово последње утолико пре што слабо рачунарско искуство овог потписника казује да кад год му је била потребна помоћ за отклањање неког “озбиљног техничко-технолошког проблема”, а могући отклањач таквих проблема није се нашао при руци, већ је деловао саветодавно, телефоном, увек је имао једноставно решење: “Изађи на улицу и прво дете које наиђе, или прва баба која наиђе – то ће ти урадити”, мада ни дете ни баба нису припадала неком научничком кругу;

– Одељење медицинских наука, као најбројније, са 28 чланова, од чега 20 редовних, упркос томе што смо 11. маја 2020. године, у једној медицинској емисији из неке београдске телевизије, могли сазнати да “медицина, нажалост, није наука, она се само поштапа на нека друга научна достигнућа”, налик вези техничких “научника” са ненаучном математиком или још ненаучнијом физиком;

– Одељење језика и књижевности, са 20 чланова, од чега 15 редовних, међу њима осморо језикословаца: само један слависта, док се у оном “вишку” налазе по један англист, романист, германист, етнолингвист, социолингвист, компаративист и етимолог ;

– Одељење друштвених наука, са 8 чланова, од чега 6 редовних, међу којима и по један психолог и музиколог;
– Одељење историјских наука, са 15 чланова, од чега 9 редовних, укључујући ту четири уметника, једног археолога и двоје вицантолога;

– Одељење ликовне и музичке уметности, са 14 чланова, од чега 9 редовних, што молера и фарбара, што музиканата, што дрвопрерађивача и каменорезаца.

Лако је уочљиво да, по назначеном “одељивању”, у науке не спадају: математика и физика, језик и књижевност и ликовне и музичке уметности.

Како се зна, или сељачком логиком претпоставља да ни математика и физика, ни језик и књижевност, не спадају у уметност, а академијски званичници (да ли административци, да ли неки “закулисно-научни одлучивачи”) не признају их за науку, поставља се питање због чега су се тамо уврштени чланови уопште нашли у овој “важној” институцији.
Но, кад су се већ тамо нашли, не само они него и они из “признатих” наука, све њих снашла је велика невоља – нашли су се у недомици шта да раде и каквим пословима да се баве. Макар колико се позивали на србску придевску ознаку у наслову свога чланства, биће да скоро никоме од њих није пало на ум да се бави србским националним пословима. (Биће да је баш због тога на једноме месту речено да се међу тих скоро сто педесет чланова “једва може наћи један и по Србин”. Знамо ко је један, а још се не можемо нагодити ко би био она преостала половина).
Подразумева се да им то није ни могло пасти на ум јер нису имали од кога да чују да је Дружтво Србске Словесности, основано 1841, себи за обавезу поставило “ширење науке на србском језику и усавршавање србскога народног језика”, да је убрзо почело да прикупља податке о србској прошлости, те да је у своме Гласнику, почев од 1847. године, објављивало текстове који су се односили на “повесницу и старине србске, земљописаније, државописаније (стаститику) и природописаније србско”.

Године 1864, Србско Учено Дружтво, непосредни наследник Дружтва Србске Словесности, све то сажело је у задатак “занимати се наукама и вештинама, у колико се оне понајближе односе на Србство”.
Када је 1. новембра 1886. године у Народној скупштини Краљевине Србије изгласан Основни закон Краљевско-српске академије, учињено је то са циљем да та нова установа “науку обрађује и унапређује; да поставља и одржава здраве основе научноме суду; да обелодањује и изазива истраживања научна у природи, друштву и историјским споменицима; да потпомаже удомаћивање и развитак виших уметности; да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, за шта је посебна снага недовољна”.

А све у складу с обавезама које су Србији наметнуте одлуком Берлинског конгреса (1878) да јој се призна независност, али уз услов да се одрекне националне историје старије од Немањића.
Пошто се 1892. године Краљевска Српска Академија спојила са Србским ученим друштвом и преименовала у Српску Краљевску Академију (СКА), могло се десити да се, уз рад на Речнику србскога језика и на испитивању србских села, “главни рад СКА састоји у научном раду њених чланова и у раду на издавању њихових и других научних списа”.
Ово последње значи да Српска краљевска академија и није створена као национална институција; било је то невелико интересно друштво чији је “главни рад”, по правилима нордијске школе, био окренут испуњењу “интелектуалних” обавеза које је Србија преузела на Берлинском конгресу и, последично, омогућавању “научних” и материјалних погодности сопственоме чланству. И све то на штету будућих србских ђака и студената и, посредно, србскога народа и србске државе.

“Рецепт” окупљеном чланству за такво “научно” деловање дао је Стојан Новаковић (1842-1915), на крштењу Константин, професор Велике школе, вишегодишњи министар просвете у Србији, списом под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, због чега је, као “предводник критичке школе српске историографије”, био “цењен као историчар у Бечу, Минхену, Берлину, Паризу”. У преводу на разумљив србски језик: чега се паметан стиди, будала се тиме поноси.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском изреком timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена.

А онда је све кренуло “ђавољијем трагом”.
Бројним нараштајима србске младежи “научно” је мозак испиран и испран “знањем” да су се њихови преци, за ту прилику названи Словени, појавили јуче-прекјуче, у шестом или седмом веку, ниоткуд, да су вековима живели у чопору, неписмени, да су им аналфабетске течајеве “дали организират” неки странци, уз употребу некаквих порфирогениталија, не би ли преко њих и кроз њих сазнали штогод о себи.

“Научницима” задуженим за такво испирање било је то утолико лакше што су у међувремену успели да се напоје сатанистичким, социјалистичким идејама настајалим у истој тој германској “историјској” школи, тако да је, примера ради, Љубомир Ковачевић (1848-1918), историчар, професор Велике школе у Београду, државни саветник, члан Српске краљевске академије и једно време њен главни секретар, чији је допринос српским несрећама током 20. века (и данас) скоро немогуће упоредити са “доприносом” било кога другог Србина од онда до данас, “знао” да при крају Великог рата своје незнање пренесе војводи Живојину Мишићу и србску Славонију, звану и Мала Влашка, препусти хрватским суседима.
Уосталом, др Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминалист, капетан српске војске, српски добровољац, не пише узалуд да “интелигенција” поникла из српског народа “скоро ништа није учинила за своју земљу” током Великог рата. Њен “пропагандни рад” био је тада сведен на писање и објављивање “неких досадних књига, и то бројних, лишених искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књига које су, уосталом, мало или нимало читали и они којима су биле намењене”… Једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно… Одморна, забушавање током рата, ‘интелигенција’ је искористила умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вредности српских земаља… истиснуте су… Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’… Оно што она у згодној прилици хоће да подметне као родољубље само је обична завист према другима. Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи”.

И таква каквом ју је представио др Рајс, интелигенција у Срба нашла се после Другог светског рата на мети нове комунистичке власти, будући да је њен предводник Јосип Броз (1892-1980), познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, по доласку у ослобођени Београд изјавио да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

Још мање Српска краљевска академије у њој.
Чак се и средином осамдесетих година прошлога века, генерал Коста Нађ (1911-1986), високи армијски командант, народни херој, човек који није веровао “да су у партијским редовима комунисти у мањини”, бавио питањем “зашто би радничка класа давала паре Академији и академицима, који раде у интересу оних који су против власти радничке класе”.

Ако и није рекао да Академију наука треба распустити, могло би се из његовог генералског размишљања закључити да се неко раније тиме већ бавио. И јесте: својевремено, Милован Ђилас (1911-1995), “демократа крвавијех руку”, познат и као “принц Политбироа”, успео је да Академију затвори на два месеца и оснује матичну комисију за избор “наших оданих кадрова”.

Ко зна по чијем савету, а можда и на личну иницијативу, Александар Белић (1876-1960), тадашњи председник Академије, довео је Бравара да отвори врата, а за узврат задржао га је у Академији, да буде Друг Члан. И сада, Нађова идеја да “радничка класа” обустави финансирање поменуте Академије, није ништа друго до предлог “надлежнима” да се Академија наука ипак распусти. Што да не и тако, јер Бравар више није био међу живима, па је некадашњи Ђиласов наум остварив, макар и са закашњењем. Но, оно што је најзначајније у Нађовом схватању сопствене револуције (и револуције његових сабораца) јесте став да је сав лични интерес професионалних револуционара проглашен “историјским интересом радничке класе”! Разумљиво је, стога, што “лични” револуционари захтевају од “историјски заинтересоване радничке класе” да брани ту и такву револуцију, чак и ако су “историјски академици” и њихови ученици тумаче србску историју “како другови кажу”.

Кад је већ тако, природним треба сматрати што је Српска краљевска академија “привремено затворена” и недуго затим отворена под новим именом – Српска академија наука (САН) и што су, мада у друкчијој форми, остала на снази антисрбска начела вежећа у времену “ненародних режима”.

Године 1960, Академија је своју “научну” делатност проширила и на уметност (са њеним првим словом на крају академијске скраћенице), тако да је та нова брозовска институција почела да “развија неуморан рад на питањима научних института… и да ту да прилике и младом поколењу да се даље усавршава, радећи на научним проблемима у институтима, помажући привреди и нашем научном развитку и дајући образовање научне снаге нашим вишим школама”. Уређено је то тако у складу са “најважнијом новином” у Закону о Српској академији наука са саме средине 1947. године да Академија “резултатима свога рада доприноси прогресу друштвеног уређења Народне Републике Србије и Федеративне Народне Републике Југославије и благостању њених народа”.

О каквом се “прогресу друштвеног уређења… Народне Републике Србије” радило, најбоље казују бар две чињенице:
Прва, на ономе врло познатом шумском заседању (1943) које је “изгласало” комунистичку наредбу да се Југославија федерализује, Србија није имала својих представника (како је то тамо објашњено: закаснили су на трамвај), тако да није могла ни да утиче на свој “развој”; и
Друга, Новосадски договор (1954), наводно у организацији Матице српске а у седишту покрајинског комитета Комунистичке партије (да се неко од позваних Срба не би, којим случајем, сетио да противречи), србском језику “равноправно” је наметнуто латинично писмо.

Са тим у врло блиској вези јер Броз је ипак био самопризнати окупатор у Србији, важна пратећа одлука те “најважније новине” била је његов “избор” за почасног члана Српске академије наука, 11. новембра 1948. године, што је дало “меру” каснијим изборима нових чланова, и редовних, и дописних, и неписмених.
Предалеко је, дакле, брозовско почасно “развијање неуморног рада на питањима научних института” од оне почетне обавезе коју је Академијска Зачетница замислила као “ширење науке на србском језику и усавршавање србскога народног језика”, прикупљање података о србској прошлости и објављивање текстова који су се односили на “повесницу и старине србске”…

Подсећајући на навод да је бројним нараштајима србске младежи мозак “научно” испиран и испран “знањем” о(бе)смишљеним у наводно највишим научним институцијама у Србији, србски народ нашао се у безизлазу пред бесмислицама, или глупостима које изричу којекакве академијске пришипетље:
“Једно је кад нам тобожње историјске истине подастиру неуки псеудоисторичари, занесени дилетанти, недоучени аматери, преамбициозни радозналци или површни публицисти жељни научних сензација из далеке прошлости, а нешто сасвим друго када то чине доценти или професори угледних факултета Универзитета у Београду”.
Ако се србски народ већ деценијама налази у безизлазу, жртве свега тога јесу и његови политичари који су своје незнање стицали од управо поменутих “угледника”, тако да су многе политичке одлуке од судбинског значаја за србски народ и србску државу само одраз антисрбског “научног” расположења академијских, професорских, доцентских, наставничких и учитељских “зналица”.

Знамо ли да се Одељење историјских наука, по своме месту у одељењском “научном” редоследу, сматра последњом рупом на свирали, те да иста та одељењска номенклатура не сматра србски језик науком, јасно је да институција позната као Српска академија наука и уметности, скраћено САНУ, отворено делује против србских националних интереса.

Њен челник Владимир Костић (1953), лекар-неуролог, никакав Србин, ту је истину, 18. октобра 2015. године, оверио својом изјавом уоб(ез)личеном следећим речима: “У овом тренутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово које де факто и де јуре више није у нашим рукама”. (Биће да је он том својом “достојанственом” изјавом овластио једнога свог члана да тугује што му матерњи језик није енглески).

Имајући у виду све што је довде изложено, не може се избећи суд да институција позната као Српска академија наука (САНУ) делује више занатски, него научно. Стога, предлажем да се она одрекне садашњег назива и себи накачи неки који одговара њеном стварном статусу, најбоље: СРПСКА ЗАНАТСКА КОМОРА, те да, у складу са том изменом, у своју организациону структуру, уместо одељења, уведе еснафе.

Тим чином отворио би се простор за стварање једне озбиљне Академије која би бавећи се србском језичком културом и србском историјом заиста деловала у србском националном интересу и србски народ вратила својим изворима, током многих претходних деценија зарушеним антисрбским деловањем несрбских академија познатих као Краљевско-српска академија, Српска краљевска академија, Српска академија наука и Српска академија наука и уметности.

Илија Петровић, историчар

www.ilijapetrovic.com