Бивши Срби црногорски: Ко је у сукобу (2)

Јосип Броз Тито (Фото: Profimedia)

НМ. Шта се у међувремену дешавало?

ИП. Дешавало се свашта. Она већ помињана Народна странка у Црној Гори, формирана на идеји да и Црногорци припадају Србству, кроз уста свога вође Новака Килибарде (1934) убрзо је почела да наговештава како у свему постоји нека “разлика у диферен­ци­ји”. Мада и сам свестан великих опасности по Србију и Црну Го­ру и, ваљда, по србски народ ових двеју “сестринских” република пред налетом римокатолицизма и ислама, новог светског поретка и злочи­на већ виђених под тим и таквим заштитним знацима, он ће могу­ћ­ност за опстанак заједничке државе видети искључиво из црного­р­ског угла: “Без Србије – никад, под Србијом – никад”.

Може бити да Килибарда о овом начелу није гласно размиш­љао док су Србија и Црна Гора правиле концепт садашње југо­сло­венске савезне државе, али се не може, и да се хоће, превидети ус­тавно начело да председник Републике и председник Савезне вла­де не могу бити из исте државе-чланице. Од самог рођења препо­лов­љене Југославије видело се да су нека уставна решења краткога да­ха. Не само што обе чланице имају председника своје републике, већ су и многе друге ствари указивале да је Савезна Република Ју­гославија пример најлабивије федерације, кон­фе­де­ра­ције такоре­ћи, и да се њено устројство, осим по броју чланова, не разликује много од устројства управо пропале Социјалистичке Федератив­не Републике Југославије. “Оне” Југославије је не­ста­ло, али су остала начела на којима је тај конфедерацијски анти­срб­ски монструм растао и опстајао. Остале су, наравно, и главе којима се такав на­чин размишљања допадао и које се задуго неће моћи тога отре­сти. Данас, као што смо то могли рећи и док је Трећа Југославија била у повоју, њихову логику могли бисмо назвати “црногорски синдром”. Црногорски синдром производ је, делом, и тог конфе­де­рацијског антисрбског монструма. Остала је црногорска наци­ја, до стравичних димензија развијен је мит о надмоћности црно­гор­ства над осталим светом, а нарочито над Србима, а (кон)фе­де­ра­ци­ја је ретка прилика да многи ситни глава­ри по Црној Гори очу­вају свој део власти и да га чак увеличају на рачун народа, и “соп­стве­ног” и “оног другог”. За савремене “пра­во­верне” Црногорце небит­но је што су њихови не тако далеки преци били несумњиви Срби и што, са мало епског претеривања, скоро да још увек можемо сре­сти живе сведоке који памте како су Црној Гори припајана брдска и нека друга племена. Савремене “црно­горствујушче” Црногор­це, оне који одбијају да буду чак и “наводно српског поријекла”, за­лу­ду је подсећати на двојицу знаменитих цетињских владика и њихо­во схватање Србства и Црногорства. Тако, на пример, Петар I уо­чи би­т­ке на Мартинићи­ма 1796. године позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца ври­је”, а који ме­сец касније, у очекивању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена срб­ског и наше дражајше вољности”.




За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ срб­ске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црно­гор­ском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “све­ти храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. године тражи од србске владе дозволу за насељење Црно­го­ра­ца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново при­бје­гло” и тако по­стало “огледало србско”; једну своју песничку збирку он је уп­ра­во тако и насловио: Огледало србско.

Тако је некада било, а у нашем времену, један круг црногорски расположених Црногораца, оних из такозваних интелек­туа­л­них кругова, труди се да из основе промени уобичајена схватања о Црногорству и Србству ових владика црногорских, нарочито вла­ди­ке Рада. Чинило се то на један крајње примитиван начин, та­ко да се у првом тренутку све окретало на шалу. Као, они писци из Цр­не Горе којима су читаоци били недоступни, јер из њихових со­чи­њенија нису имали шта паметно прочитати, труде се да стану уз бок Његошу и да макар тако буду примећени. На први поглед мо­гло је бити и тако јер је Његош почео да се проглашава “црно­гор­ским” песником, да се ставља у антологије “црногорских” књи­жевника, да се сврстава у едиције типа десет или петнаестак нај­зна­чајнијих “црногорских” писаца и да му се књиге штампају у “критичкијем” из­дањима. Да би се код необавештених читалаца избегла било каква сумња у Његошево национално (српско) опредељење, и да би се могао стећи утисак о његовом “тврдом” црногорском национа­л­ном осећању, из његовог песничког дела, у “критичкој” обради, ме­њан је сваки стих који је “мирисао” на Србство. Ишло се чак до­тле да је од оне његове већ поменуте песничке збирке постала само Огледало; незадовољници су своје мишљење о Његошевом “неочекиваном” преласку у црногорску нацију свели тада на коментар да би се из новообјављене збирке понајпре могло закључити да је Његош био – манекен.

Она друга незадовољничка страна, Црногорци који су се труди­ли да сузе оквире србске књижевности тако што ће из њих изба­цити Његоша, могла је у међувремену наћи разлоге и за друкчија незадовољства. Тако ће, на пример, и помињање Херцего­вине у би­ло каквој вези са Црном Гором изазвати додатне сумње и стра­хо­ве. Биће довољно да Момир Булатовић само на­го­ве­сти да “наш интерес, ни историјски ни традиционално, није да живимо у држав­ној заједници само са Србијом”, па да се многи Црногорци озбиљ­но забрину за свој статус. Јер, евентуално уједињење Црне Горе и Херцеговине сасвим би пореметило за­те­чени однос србско-црно­горских снага у Црној Гори. Херцеговци из данашње српске Хер­це­говине далеко су од било какве помисли да би се од њих преко ноћи могли направити “национални Црно­го­рци”, макар и “ванре­д­ним унапређењем” у Црногорце, као што су то успели да од себе начине нешто старији Херцеговци из Ник­шића и околине, Пиве и Дробњака. Повећани број несумњивих Ср­ба у Црној Гори могао би довести у питање “националну” вред­но­ст пре коју деценију ро­ђене црногорске нације, због чега је упут­није било очувати достиг­нути степен антисрбског на­цио­нал­ног црногорства, него доживе­ти некакво сумњиво “национално” уједињавање. А Булатовић је једи­но имао на уму да евентуално будуће заједништво Херцеговине и Црне Горе не треба усло­в­ља­вати било каквим савезом било којих држава, већ да би на такав чин ваљало гледати као на могућност за­једничког живота, по жељи Херцеговаца, пре свега, али и уз пристанак Црногораца: “Уколико би, рецимо, Херцеговина, наша ис­то­ријска тежња и вјековни усуд, показала жељу и демократски из­разила свој став да жели да живи с нама, у држави Црној Гори, и са њом заједно у Југославији, ми немамо ниједног разлога да не ува­жи­мо чиње­ни­цу да су погледи наших прађедова, наши витални жи­вотни интереси и дан-данас окренути не само пут Србије него и пу­т Хер­це­говине, а да смо тијесно и блиско везани и са крајинама”. Био је то, наиме, тренутак кад се и Булатовићу чинило да би србско питање могло бити решено опстанком двеју новоство­рених срб­ских држава са западне стране: Србске Крајине и Србске.

Истовремено, и у вези са тим, забринутост у “црногорском” делу Црне Горе почела је да прераста у страх од могућег кашњења са коначним и неопозивим (започетим) одвајањем од србских корена. Наиме, током ратних година у првој половини деведе­се­тих, ни водећи Херцеговци нису били приправни да жртвују не­ка­к­ву своју “посебност”, чак ни уз спремност Црне Горе да се одрек­не концепта грађанске државе и постане србска држава, од­н­осно држава србског народа. За заточнике црногорске само­бит­но­сти таква варијанта била је неприхватљива, исто као и могућ­ност да Цр­на Гора задржи постојећи статус а Херцеговина уђе у Југосла­вију као део тадашње Републике Србске, скоро пот­пу­но “ограни­чу­јући” Црну Гору са западне стране. У обе ове варијанте они су видели крај Црне Горе као државе и Црногораца као нације, а ли­дер црногорских либерала Славко Перовић, за­бри­нут и Булатовићевим размишљањем и херцеговачким не­при­ста­јањем на непо­ср­ед­но уједињење са Црном Гором, изјавио је да би и у једном и у дру­гом случају Црногорци потпуно нестали и да би им у будућој држави срб­ског народа, “савезу србских држава”, било чак “оспорено пра­во да буду у властитој држави национална мањина, јер су, навод­но, србског поријекла”.

Иако се у време кад је смислио ону своју поруку (“без Србије – никад, под Србијом – никад”) Килибарда није сматрао противни­ком Србије и Србства, друга њена половина није се могла ту­ма­чити друкчије него као саставни део “црногорског синдрома”. Он и сам признаје да је све то стварни израз “црногорске препо­тен­тно­сти”, и да би се лако могло десити да “од нове државе не буде ништа”.




Није требало много времена да би се тако нешто десило и да би се све то видело, као на длану.

НМ. Сукоби Црне Горе и Србије често се интерпретирају као персонални конфликти центара социјалне моћи или као питање демократи­за­ци­је друштвених односа. Да ли је у томе суштина њиних данашњих су­коба?

ИП. Мада југословенски проблеми, нарочито србски, нису били случајни и нису се могли везати само за личност Слободана Милошевића, најпре председника Србије а касније председника Југославије, све опозиционе струје у Србији и Црној Гори биле су уверене у супротно. Занемаримо ли глад за влашћу свих тих опози­ционара, али и ставове црногорске власти према федералној држави, у први план морале су избити црногорске страсти којима су идеолози црногорске супрематије много година раније дали назив “надмоћ људскости”. Та се “надмоћ” онда дефинисала, а ни­је друкчије ни данас, само и искључиво у односу на србски народ.

Могло се у једном тренутку учинити да је заврзлама око избора црногорског председника ствар личне нетрпељивости и личних сукоба двојице председничких кандидата, али се убрзо по­ка­за­ло да је у игри нешто сасвим друго: ставови према “једнакости” Црне Горе у савезној држави. Да би се прикрио прави смисао по­бед­ни­ч­ке политике актуелног црногорског председника, у први план ис­ту­ре­на је прича о наводној демократизацији југосло­вен­ског дру­штва. Подразумевало се у целој причи да је власт у Црној Гори де­мо­кратска, а да се препреке за постизање демократије у читавој Ју­гославији налазе у Србији. По тој теорији, србски народ у Србији је­сте за демократију, али он до ње не може доћи, пошто га у томе оме­та постојећа власт. Чак, ни са влашћу у Србији не би било про­блема, да није једног јединог човека, актуелног југо­сло­вен­ског пред­седника. Та се теорија ни по чему није разликовала од демо­крат­ског става Сједињених Америчких Држава и неких држава са ев­ропског Запада према Србима и њиховом ранијем председнику; ма­ла разлика појавила се у оживотворењу те тео­ри­је, односно у по­трази за одговором на питање како сменити актуелног југо­сло­венског председника.

Парадоксално звучи, али је очигледно да америчка демократија, праћена демократијом европског запада, за многе поли­тички узор и неправазилазан домет у области људских слобо­да, почиње да бива основна опасност за слободу и човечност, једнако као што је то пре више од пола века био фашизам, или пре осам­десетак година германски империјализам. Другим речи­ма, циљ савремене западне демократије, подупрте сопственим агресив­ним финансијским и војним потенцијалом, истоветан је са тота­ли­таризмом тих двају светских поредака давно већ бачених на смет­лиште људске историје.




За разлику од земаља западне демократије које су располагале огромном војном и економском снагом, и које су ту снагу мо­гле употребити против Југославије, против Србије, против срб­ског народа, црногорска демократска власт могла се осло­ни­ти само на медије под својом контролом: на новине, на радио и, по­на­ј­више, на телевизију. Уз непрестано понављање исте приче о “срп­ском бауку” спремном да подјарми црногорску демокра­ти­ју и уз постепено јачање полицијских снага намењених заштити исте те демократије од наводне србске агресије, у црногорској јавности почео је да се рађа отпор замишљеној опасности. У неким краје­ви­ма тај отпор био је јачи, у другима слабији, али те разлике ни­шта нису сметале да се и у оквиру истог племена, у кругу исте по­ро­ди­це, између браће, између очева и синова, појаве огромне и скоро непремостиве разлике у тумачењу најављене “опасности”. Исти­на, породичне политичке разлике или несу­гла­си­це нису избијале у јавност, али је зато дошло до излива анти­срб­ског “одушевљења” на спортским борилиштима. Као “чудо неви­ђе­но” забележила су гласила из Србије да су црногорски “нави­ја­чи” извикивали добро познату паролу “Србе на врбе”. Нису Црно­горци у томе били ни­мало оригинални, јер су паролу о Срби­ма и врбама само преузели од својих хрватских суседа, а они, опет, од Словенаца, који су 27. јула 1914. године, кад је аустроугарски завојевачки поход на Срб­и­ју био свршена ствар, испевали “сти­хове”: “Топовима поздрављамо вас Србе, / Хладни дом вам дижемо уз врбе”.

Ових дана, пошто је на свим странама пропраћено потпуно помрачење Сунца, ни црногорска државна телевизија није могла да пропусти тај ретки догађај; приказ “са лица места” они су својим гледаоцима зачинили и извештајем како су грађани Србије до­живели те тренутке: показали су најпре четири мајмуна у каве­зу зоолошког врта, а затим једно стадо оваца на испаши.

У међувремену, један добродушни Србин из Војводине Србске скокнуће до Црногорског приморја, на годишњи одмор, и отуд ће се вратити препун утисака; било је лепо, има свега, бен­зи­на има на пумпама, ни трага од неке нетрпељивости према Србима. Он ће испричати да су га полицијске патроле од уласка у Црну Гору до Подгорице заустављале седам пута и да му је прт­љаг исто то­лико пута темељито претресан, једнако као и њего­вим сапутни­цима из аутобуса; у томе није видео никакву нетрпељивост, јер му је на мору било лепо, има свега, бензина има на свим пумпама…

Недавно србско искуство са дојучерашњом хрватском, словеначком, шиптарском и муслиманском “браћом” казује да су “брат­ски” односи у бившој југословенској државној и на­ци­она­л­ној зајед­ници заиста били “јединствени” и да се распад те заје­д­ни­це од по­четка одигравао по устаљеној шеми; од југословенске заједнице још је понешто остало, и нема разлога да се сумња у њен крај по већ опробаном рецепту.

Илија Петровић

Наставиће се..



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.