Неко нас посматра, а не знамо зашто

Да ли сте видели картонску фигуру Исуса Христа разапету на Новом Београду? Можда нисте ви, али вероватно јесу надзорне камере на које је аутор фигуре, архитекта и уметник Андреј Јосифовски – Пијаниста, желео да скрене пажњу домаћој јавности.

Осим уметника, на појаву такозваног “масовног видео надзора” стручњаци већ неко време упозоравају.

Kамера за јавни видео-надзор све више је на улицама у Србији. Иако званичници тврде да се оне користе у безбедносне сврхе, невладин сектор указује да се системи паметног надзора постављају без учешћа јавности и потпуно доступних информација о томе шта се и с којим циљем надзире.

Информације о сарадњи српских власти са кинеском компанијом Хуаwеи с циљем набавке и инсталације опреме за видео надзор у Србији доступне су на сајту хиљаде.камера.рс.

Сајт је покренула група стручњака из Схаре фондације, како би подаци о инсталацији и коришћењу видео надзора биле доступни ширем делу домаће јавности.

Позивајући се на изјаве полицијских званичника, Схаре фондација подсећа да је планирано постављање великог броја камера за видео надзор у целој Србији.

На том сајту цитирана је изјава коју је почетком прошле године, директор полиције Владимир Ребић дао за РТС. Он је потврдио да ће у Београду до 2021. године на 800 локација бити постављено 1000 камера чија је сврха да помогну полицији у “откривању свих аката противправног понашања”.

Ребић је тада навео да ће свака значајнија улица, улаз или пролаз између зграда бити покривен камерама. Грађанима је истовремено поручио да њихова приватност неће бити угрожена.

Схаре фондација, која се бави унапређењем људских права и интернет слобода, упозорава на могуће злоупотребе савремене технологије видео-надзора која, између осталог, омогућава препознавање лица.

Kако наводе, без јасних механизама контроле, неометано надзирање кретања и понашања грађана могло би бити искоришћено за личне или политичке обрачуне са неистомишљеницима или прављење великих база података које се могу корисити у комерцијалне или маркетиншке сврхе.

Kао још један пример мањкавости система за видео надзор помиње се могућност погрешног препознавање лица, попут случаја у Аргентини где је камера грешком идентификовала једног професора као осумњиченог за оружану пљачку.

На питање у које сврхе се користи видео-надзор у Београду, истраживач Београдског центра за безбедносну политику, Сашу Ђорђевић, каже да се ради о “масовном и паметном видео надзору”.

“Министарство унутрашњих послова поставља камере. За сада су инсталиране на 108 различитих локација у главном граду. Званична образложења за инсталирање су борба против организованог криминала, тероризма и нарко-дилера. Углавном су то области где видео-надзор нема великог ефекта. Изузетак су дроге јер камере склањају дилере са улица.”

Ђорђевић каже да је јавност скоро потпуно искључена из процеса увођења видео-надзора, док се информације о набавци камера крију. Упркос томе, наводи да је после вишемесечних притисака, јавност издејствовала да МУП на званичној страници објави локације на којима су камере постављене.

Ђорђевић додаје да је видео надзор постао део свакодневног живота људи, али да је важно да се аргументовано објасни каква је његова улога у унапређењу безбедности и како се штити приватност грађана.

За сада, Министарство унутрашњих послова није добро проценило утицај видео-надзора на смањење криминала и повећање безбедности, тврди Ђорђевић.

“Истраживања указују да је видео-надзор највише утицао на повећање безбедности у саобраћају и смањење имовинског криминала, док насилни злочини нису значајно смањени”, оцењује он.

Ђорђевић упозорава да би коришћење софтвера за препознавање лица могло да утиче на то да људи изгубе приватност, јер ће камере снимати кретање, а посебан софтвер ће анализирати и предвиђати понашање. Он, такође, истиче да сами грађани морају да се укључе у спречавање евентуалних злоупотреба видео-надзора.

“Свако од нас треба да захтева од институција редовно информисање, али и обезбеђивање техничке заштите од злоупотреба. Највише би требало да инсистирамо на томе да камере користе професионалци и људи од интегритета. Kада људи више знају, онда и више питају. Тако се ствара притисак који доприноси одговорности, у овом случају, полиције”.

Видео надзор, а нарочито технологија препознавања лица, нашао је примену и у борби против вируса корона у свету. Власти у Kини су га користиле за препознавање људи који носе маске, па чак и мерење телесне температуре камерама са уграђеном термалном технологијом.

Градске власти у Москви располажу системом од чак 170.000 камера помоћу којих проверавају да ли људи у карантину поштују прописане мере.

Према наводима из Водича за заштиту података о личности за време пандемије (), објављеном у сарадњи Европске комисије и невладиног сектора у Србији, нема званичних информација о томе да ли се у Београду користи софтвер за препознавања лица и да ли су власти у Србији користиле технологију за масовни надзор с циљем сузбијања Kовида 19.

Чедомир Савковић / Нова економија