Булевар Патријарха Павла и мрак: локални индикатор трагедије српског народа

Ко би рекао да ће неко у истој реченици споменути највољенијег Патријарха Српске Православне Цркве у последњих 40 година, и булевар у Београду, у једном негативном тужном контексту пуном разочарења. Не би ни ми поверовали да је тако нешто могуће повезати, поготово што са једне стране говоримо о личности која у нас Срба представља дефиницију духовности, скромности, знања, љубави и топлине а с друге стране имамо саобраћајни-грађевински пројекту у Београду пун машина, прашине, булевар који носи назив по поменутом Патријарху. Али испоставило се да је и то могуће, ако сте се провозали делом овог горе споменутог пројекта, и то ноћу: најбоље би било по киши или снегу, верујем да би тада осећај био најбољи.

О чему се овде, заправо, ради? Пре неколико година на деоници Раковица – Мост на Ади (ајде тако ћемо колоквијално одредити деоницу), започети су радови дуго ишчекиваног булевара који би требало да Раковицу повеже са центром града и Новим Београдом. Један леп пројекат, користан, од свих добродошао, како ових који живе у Раковици, тако и од ових који су у центру Београда. Сјајна идеја: један булевар, два или три семафора и на Новом Београду си, час посла. Иако је споро ишло, део по део, један део Булевара је завршен почетком 2023. године и пуштен је у рад. Очекивао се и наставак следећих месеци, и говоримо о деоници од раскрснице са Топчидерском улицом до Моста на Ади, последња фаза, коначно, још само мало и Нови Београд је ту, неће бити чепова, гужви, свирања и кашњења на посао.

Но, како код нас бива, не реци два пута. Од тада, радови стају. Нема никога. Ни радника, ни машина, ни багера а богами, ни расвете у добром делу Булевара. Ајде, који месец, навикли смо да то иде споро, међутим није који месец; ево скоро годину дана ништа се не помера а расвете нигде. Улазиш у раскрсницу са Топчидерском улицом из правца Дома Гарде Топчидер као у Мордор да однесеш Сауронов прстен и бациш га у пламен борећи се са Голумом. Ништа не видиш, блицаш светлима и не знаш да ли је с друге стране Сауроман, Урук Хаи или Орци. Понадаш се да је други аутомобил, али делује ти као очи Балрога у рудницима Морије. Пролазиш некако раскрсницу, молиш Бога да не наиђе пешак и да га не удариш и ако ти се услише молитве, улазиш у Булевар према Раковици. Мрак. Нема ничега. Видиш горе нека брда и у глави су ти сцене из филма ”Брда имају очи” са све наставцима. Мрак. Идеш једно 500 метара новим Булеваром, мрак. Нигде ништа. Неко је стао са стране, да замени гуму, дода уље у мотор, можда се љуби са партнером. Ти га не видиш док не дођеш до њега, а онда маневром из филма ”Паклене улице” заврнеш волан и избегнеш потенцијално попуњавање европског формулара. Долазиш коначно до ресторана Стара Тројка и ето расвете, коначно, побегао си хорор сценама. И тако скоро годину дана.

Наравно да на сваки имејл послат свим надлежним институцијама грађани добију једно ”Нисмо надлежни”. Шта друго? Не зна та преко партије запослена Шудра ни да Булевар постоји у том делу града, нити да се ради, вероватно ни да постоји та општина Раковица. Сваки дан ”нисмо надлежни” и мирна Бачка, не могу никога да оптуже, нико неће бити отпуштен, нико кажњен осим оних који се сударе на раскрсници Булевара и Топчидерске улице.

Медије то не занима, они ваљда ван круга двојке не виде да ико игде живи. За њих је све то ”Побеснели Макс” и гомиле које вичу ”Уга Уга” са копљима и возе се неким набилдованим џиповима. Њих занимају сисе, пљувања у Скупштини, индустрија забаве и циркус савременог света. Поклекли пред светлима Београда на води, не сматрају да је ишта друго битно у престоници хиљадугодишње државности у Срба. Београдска хроника РТС-а је посветила томе 20 секунди, као да се говори о неком јаловишту које се налази на 100 километара од Београда. Није им пало на памет да позову градоначелника Београда или некога из надлежних институција да продискутују на тему. Суграђанин који им се јавио на имејл да се пожали на мрак, добио је захтев од истог уредништва емисије да услика мрак и пошаље. Нестварно. Нереално. Паралелни универзум.

И онда кад прођеш те сцене из поменутих филмова, не можеш а да се не запиташ: ако се овако односимо према једној улици, према 500 метара расвете у једном од најлепших делова престонице (а ко зна колико је таквих делова са истим проблемом), како се носимо са много већим и тежим мукама које су нас задесиле као народ? Једноставно је, пустили смо Шудру да умисли да је Кшатрија и да треба да се пита а да притом није платила ниједан рачун за струју, телефон или кабловску телевизију. Без једног отплаћеног кредита, две-три свађе са надређенима и муком да се купе патике, та Шудра јаше државне функције, узима лову и чека петак да може да оде да запева недавно компоновану песму ”Пукни зоро” у оближњој кафани, да превари жену или мужа, да се исповраћа по фелнама свог црног аудија и следећу недељу започне једним осмехом на инстаграму у неопраном сакоу уз реченицу ”Идемо даље”.

Поменусмо је неколико пута а нисмо је објаснили – Шудра. Шудра је каста у древној Индији, међутим, на овим несрећним просторима има другачије значење. Најбољу дефиницију те савремене Шудре која нас мучи дао је Андреј Протић, извесни комуниколог, како каже Марк Шећерберг и његово царство Фејсбук. Човек чији се идентитет не зна, дефинише Шудру овако: ”Проли, Прокаријат или Шудра, у сваком случају од 80% навише припадника било ког народа. Стручњаци за све, без практичног знања о било чему, фах идиоти који увек више воле да се баве оним о чему ништа не знају, него да покажу своју просечност у оквиру струке којој формално припадају, небитно од заната до доктората. Једини ауторитет који признају је сила и пљују било какав ауторитет из све снаге, како би после имали разлога да кукају како су злостављани. То “злостављање” воле да сами изазову, јер оно је онда идеалан изговор за сваког од таквих да је “могао да буде Тесла”, да га/њу разни ауторитети почев од породице и наставника па до шефова и државних службеника нису злостављали. Врло су препознатљиви по “Калимеро синдрому”, кукумавче за учињене им неправде, увек незадовољни, а готово увек и бескорисни, али никада нису криви и одговорни за било шта. Знају шта све не ваља и ко и због чега све не ваља, од спорта и естраде, па до науке и политике, али немају било какву идеју, па чак ни жељу, да било шта конкретно промене у сопственим животима – радије се искључиво баве животима, а поготово манама других. Њихов основни грех је завист и вечито незадовољство због оне траве “која је увек зеленија у туђем дворишту”. То је тај менталитет из кога иде она чувена “да комшији цркне крава” или да “зајебу Али Експрес” и пријаве да им није стигла пошиљка коју су управо добили – још када “кркну” и негативну оцену произвођачу ког су зајебали, онда су “срећни” (онолико колико је таквим бићима то могуће да буду, јер “мизерија” увек баца сенку).”

Проблем је када овако дефинисана Шудра заузме функције у једној држави, а то је код нас постало, изгледа, правило. Шудра на све стране. Од власти, опозиције, невладиног сектора, грађанских иницијатива, синдиката радника па и оних мученика у индустрији спорта и забаве. Скоро све су зајахали, част изузецима. Сви се разумеју у највеће светске проблеме, дају своје предлоге па и устају у 5 ујутру како бих их Уна и Миломир угостили у свој ушушкани студио у Земуну. Свакодневно се појављују којекакви пилићи студенти који се нам објашњавају како ствари стоје широм света, како Кина преузима светско тржиште а Монголија корача ка неком новом царству покојнога Џингис Кана. Објашњавају се наоружања, дају се предикције сукоба у Украјини и предвиђа крах Руске Федерације. Откривају се свакодневно шпијунске афере и криминална подземља. Сваки други је експерт и стручњак, од игле до локомотиве, сви знају како се у Чилеу и Боливији смењују власти, зашто је Мило пао и како ћемо створити јединствену српску државу и постати регионална сила, али нико, изгледа, не зна како да се постави расвета на Булевару Патријарха Павла од раскрснице са Топчидерском улицом до ресторана ”Стара Тројка”. Ту нико није експерт и не уме да реши проблем.

Ево, иду нови избори у децембру – годишњи покретни циркус у Србији за већ дефинисану Шудру. Сви на изборе. Сви се кандидују да узму што већи проценат, угурају се у редове Народне Скупштине, свађајући се док су камере укључене а испијајући кафу у ресторану за 30 динара када су искључене. Редом препредају о великим пројектима, Европској унији, људским правима, традицији предака и очувању Завета Цара Лазара а нико нема пола године раднога стажа. Нити власт, нити опозиција, једна велика нула. Не знају ни како се пише пројекат, ни како се финансира а изгледа ни како се завршава. Изгледа да не треба да знају, рекло би се: то им није у опису посла. Заправо, да будемо сасвим искрени – свет познаје политичке каријере без претходног радног стажа који су доста добрих ствари урадили за своје општине, месне заједнице, градове па на крају крајева и државу. Али такви су углавном почињали од месне заједнице, крпећи канализацију и асфалтирајући паркинге да би се до стратешких политика стигло у време седих и искусних длака. Код нас ништа се не завршава, ни локално ни републички, јер изгледа то није ни циљ; циљ је да се домогнеш фотељице, службеног аутомобила и квалитетних слика на друштвеним мрежама. Кампања је кренула пуном паром, пљују се, даве као жабе у студију и оптужују једни друге да су упропастили државу. Одузимају једни другима чланове, смештају афере, показују оцене из основне и средње школе пред камерама и урушавају достојанство овог великог народа који је некада чашћу и образом био окићен. И све то се дешава у арени политичких гладијатора док један Булевар Патријарха Павла стоји неосветљен и онако тужно, бескрајно тужно раскопан. Сад и да их све редом поређамо уза зид и питамо како то може да се реши вероватно не би знали, а они који би се усудили да кажу нешто, како то рече добри Лане Гутовић, рекли би да треба основати надлежне комисије – јер, кад хоћеш да не урадиш ништа, ти оснујеш комисију.

И тако народ чека од избора до избора да добије неки део пута, неко започињање обилазнице, понеко крило болнице. Прође овом народу живот у изборима и Шудри која граби према моћи: да влада, да носи значке, тргује оружјем и то све пренесе на своје потомке једнога дана.

На крају крајева, запитајмо се само да ли је Патријарх Павле заслужио да Булевар назван по њему оставимо у стању рова из Првог светског рова без упаљене расвете? Да ли му то враћамо за све фењере и лампионе које нам је колико толико упалио у тренуцима највећег страдања нашег народа крајем 20. века?

Оливер Недељковић / Васељенска
Референт за информациону безбедност