Сети се смрти (Memento mori)

Хришћанство је пуно симболике, један од најважнијих симбола је свакако лобања која нас подсећа на пролазност овоземаљског. Проблем настаје када се човек одвоји од исконског.

Данашњи човек се је потпуно отуђио од природе и њених принципа, постао је несвестан тога да постоји нешто изван његових поимања. Збијени у затворе које називамо градовима у којима јуримо од овог до оног места ми никада не застанемо да размисимо о смрти. Како би уопште и мислили о њој када је она тамо негде далеко од нас? Живимо одвојени од наших старих и њихова смрт за нас представља само вест о њиховом нестанку. Никада ни не помислимо где су они то нестали и на који начин. Овде је понајмање ради о самом чину смрти, реч је о томе шта чинити пре ње, како се за њу припремити у духовном смислу и куда ћемо после ње.

Када сте последњи пут сами ходали кроз шуму? Ретко ко је ноћио у мрклом мраку далеко од цивилизације. Тек када се нађете испод роја звезда ви схватате да је свешто сте ви мислили о себи безвредно. Сјај ваше одеће, положај вашег радног места и значај свега стеченог одједном нестаје и остајете само ви и оно што је на небу. Тада схватате да сте на земљи, од ње створени да се у њу и вратите, то сте ви. До тада сте били радник те и те фирме под тим и тим именом, стручњак у овој или оној области, и на крају чему то? Шта сте постигли на духовном плану? Шта ће бити с вама?

Дакле, ми смо заштићени од смрти али и од свега миситчног што нас подсећа на њу и на то да има неких бића која су изнад нас. Приче о вампирима, вилама, шумским и кућним духовима и демонима са становишта човека који никада није напустио град делују крајње смешно. Али када крочимо у свет без струје они постају наша стварност, као што су били стварност до пре само 100 година. Људи воле да мисле да су људи пре 200 година били глупи. Реалност је да је човек одувек исти и данас и пре 2000 година, живи с истим надама, маштом, пороцима, страховима, жељама, воли и размишља на исти начин као и пре.

Нису они били ништа примитивнији већ су имали другачије искуство, тачније – ми немамо искуство. Људи су заиста живели с тим бићима, не можете ни замислити шта је један воденичар све видео у току свог живота. Друга страна потока одједном постаје ваш штит, непремостива препрека за онога који жели вашу смрт. На таквим местима ретко ко се нада нападу вука или дивље свиње, онда постајемо свесни више промисли. Да ли знате како је то корачати и чути да неко или нешто прати ваш темпо?

Човек је данас безбрижно ушушкан у свом граду, одвојен од појма смрти. Некада је била свакодневница видети како се неко мучи на самрти, како је неко некога распорио и одузео му право да се покаје. Јавна извршења смртне казне су била ту да упозоре људе да не крше како овоземаљска правила тако и оноземаљска. Данас више ни покојнику не откривају лице на сахрани, изгубили смо и тај моменат препознавања судбине.

Када је човек близу смрти онда је близу и живота, тек тада осећа шта је вредно и због чега је овде.

Локи Демитревски