Чија је Босна?

Веома је симптоматично да се великохрватска идеологија перманентно пласира, а да се и код нас, а да не говоримо у ЕУ, ретко на то реагује и поред тога што постоји море чињеница којима се те агресивне аспирације могу побијати као апсолутно неутемељене. Са посебном дрскошћу се Босна и Херцеговина проглашава хрватском и католичком земљом иако постоје бројни страни и домаћи извори, неспорни докази и чињенице да то уопште не одговара стварној истини и да је све то политички инспирисано много касније.

Овом приликом представићемо само неколико већ давно утврђених релевантних извора. Али, треба да се стално публикују широј јавности. Дворски хроничар франачког цара Карла Великог Ајнхард је у својим Аналима франачког краљевства (Analles regni Francorum) записао да се хрватски кнез Људевит 822.године, после пораза у борби са Францима, склонио код суседа Срба у Босни. Нема дилеме да је царски хроничар могао и смео да погреши и не запише оно што је тачно. Византијски (ромејски) цар писац Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом чувеном Спису о управљању народима (De administrando Imperio) је око половине 10. века изричито јасно Босну назвао српском земљом коју раздваја река Дрина.

Ваљда је цар морао да зна који народи и које земље су у његовој држави или зони доминације, јер је Босна тада била под врховном влашћу Византије. Тим више је све морало да буде тачно, јер је цар то своје историјски дело писао за свог сина наследника, каснијег цара Романа II. И византијски писци Кинам и Халкокондил су описивали Босну као српску земљу одвојену реком Дрином од остале Србије.

У другој половини 12.века Босна је позната као вазална феудална држава у којој су владари носили титулу банова. Она се за свој опстанак борила између Византије (Источно или Ромејско царство) и Угарске (Мађарске), тада моћних балканских и европских држава. Босна је била у повременом вазалном односу или једне или друге силе, а најдуже према Угарској. Доминантну јурисдикцију над целом територијом средњовековне Босне није имала ни Источна ни Западна црква, заправо ни Цариград (Константинопољ) ни Рим (Ватикан) иако је у њој хришћанство већ било вековима присутно. Такав геополитички положај створио је услове за настанак једне самопроглашене аутокефалне тзв.Цркве босанске чији су се верници називали крстјанима. Према мишљењима многих историчара, са чиме се потпуно слаже и аутор овог текста, крстјани су били само једна
локална варијанта православља и ништа друго.

Средњовјековна Босна и Хум, касније Херцеговина, је до појаве првих оптужби на рачун јереси на прелазу из 12. у 13.век је већ имала 5-6 векова дугу традицију словенско-глагољашке обредне праксе. То потврђују разна документа и бројни археолошки налази. Босна је до појаве првих оптужби имала дугу хришћанску традицију и веома је хипотетично одређивати и приближно прецизно време примања и ширења хришћанстав на простору средњовековне Босне, па и непосредног окружења. На сабору у Салони (Далмација) 530.године био је присутан еписком са простора садашње Босне чије је седиште било негде између градова Травника и Зенице.

Прве оптужбе које су Босну довеле у везу са јереси, наводном богумилству, потекле су од дукљанског кнеза Вукана (негде и краљ Далмације и Дукље), старијег сина великог жупана Стефана Немање. Он је тада изгубио борбу за власт у Рашкој, јер је престо коначно припао млађем брату Стефану. Због тога се кнез Вукан настојао приближити тадашњем папи Иноћентију III (1198–1216), оснивачу злогласне инквизиције. Такође, том оптужбом је хтео и да од папе обезбеди подизање Барске бискупије у ранг надбискупије што би Дукљи обезбеђивало већу самосталност у односу на Рашку која је тада била преузела примат у земљама које су биле претежно насељене Србима као што су Босна, Дукља, Захумље, Травунија, Паганија.

То је још један од доказа да се за јерес у то време могло из политичких разлога лако оптужити нека црква, њени великодостојници, властела или чак и световни владари као што је био случај са баном Кулином. Црква босанска се у домаћим изворима први пут јавља 1326.године и за цело време свог постојања, приближно до 1459-1463.године, није била бројчано јака, а није имала ни територијално организоване црквене мреже.

Једног од старешина те цркве госта Радина и његову групу следбеника су Млечани назвали сектом када су 1466.године затражили азил на њиховој територији. Учење Цркве босанске није било усмерено на негирање христових начела и хришћанских симбола. Чак би се могло рећи да су се Црква босанска и њени верници крстјани принципијелније држали изворних хришћанских или стархришћанских начела. И поред тога неких тежих унутрашњих верских сукоба није било у Босни све до насилног покатоличавања које су спроводили последњи босански краљеви по налогу
папе око половине 15.века. Углавном је постојала једна мирна коегзистенција православља, католичанства и учења Цркве босанске.

У Цркви босанској настале су богослужбене књиге које су писане у духу званичког хришћанског учења и „верности традиционалним словенским ићирило-методијевским језичним стандардима“. Палеографско-уметничка анализа библијских текстова Цркве босанске говори о њиховој ослоњености на старије далматинско- глагољашке списе. У њеним библијским рукописима.

и богоштовним књигама које су писане за херцега Хрвоја Вукчића у првој половини 15.века огладају се снажни утицаји православља помешани са босанским традиционализмом. Рукописи су писани глагољицом и ћирилићним писмом и на свом матерњем српском језику. У почетку је доминирала глагољица а касније брзописна ћирилица. Латински језик и латиницу чак нису добро познавали ни босански бискупи. Заклетву приликом рукоположења бискупи су изговарали на матерњем језику. Ватикан је преко Сплитске и Дубровачке надбискупије настојао да се то стање промени и да се потисну православље (шизматици, ортодокси), као и глагољица и ћирилица. Глагољица је постепено нестала, али се ћирилица одржала. Босански муслимани су писали ћирилицом, па чак и босански.

фрањевци ( ујаци) све до аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878.године. Црква босанска је била државна црква. Неки хрватски историчари (нпр. Шидак) сматрају да је она, као државна црква, у друштвеном ткиву босанске средњовековне државе попунила насталу празнину премештањем седишта римокатоличке бискупије у Ђаково (Славонија) око половине 13.века. То се.

десило зато што су у Босни домнирали шизматици или ортодокси (православље) и крстјани (локална варијанта православља). У том, по њима, црквеном вакуму, који је потрајао све до успоставе Фрањевачкога викаријата 1339/40.године, у Босни се развила посебна хришћанска црква, Црква.

босанска са својим верницима крстјанима.

Кратко ћемо представити део мита о богумилском карактеру средњовјековних надгробних споменика тзв.стећака који је постао распрострањен такођер задњих деценија 19.века. Тежиште тог мита је било утоме да се у средњовековној Босни учврстило и масовно прихваћено неко ново манихејство, ново дуалистичко учење као јерес која се супротставила официјелном учењу и католичке и православне цркве. Историјска наука се тим питањем бавила цео један век. На крају је богумилски мит дефинитивно напуштен, јер стећци заиста немају никакве везе са богумилством и да
богумилство у Босни није ни постојало, што су утврдили и страни и домаћи научници. Али, још увек има бошњачких аутора који тај богумилски мит не напуштају већ покушавају да га искористе као један од темеља у новом конституисању бошњачке нације. Појмови богумил и богумилство уопште нису били познати на територији Босне и Херцеговине све до последњих деценија 19.века.

Први пут да један босански интелектуалац муслиман помене богумиле и богумилство десило се 1886.године. То је био Мехмед-бег Капетановић Љубушак који је написао књигу „Народно благо“у којој је помињао богумиле и богумилство. За то је био награђен од аустроугарских окупационих власти.

положајем градоначелника Сарајева. Идеологију богумилског мита и представу о непрекинутом континуитету између средњовековне Босне и Босне из турско-османског периода, први је од муслиманских интелектуалаца увео 1892.године Сафвет-бег Башагић-Реџепашић (1870-1934). Ту идеологију је посебно апострофирао и својом књигом „Кратка упута о прошлости Босне и Херцеговине 1463. до 1850, Сарајево 1900. Идеологију интегралног бошњаштва је свесрдно подржавала и помагала аустроугарска окупациона власт на челу са принудним управником грофом Бењамином Калајем који је уједно био и заједнички министар финансија у аустроугарској влади. Кроз тај концепт интегралног бошњаштва и богумилског мита Аустроугарска је остваривала и своје империјалне амбиције према Босни и Херцеговини што ће и показати својом насилном анексијом 1908.године. Такође, том својом разорном политиком је тровала односе између верски подељеног становништва, а посебно између Срба православних и муслимана. Веома се активно ангажовала у измени верско-конфесионалне структуре досељавањем нових становника који су били римокатолици (Аустријанци, Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Талијани). Оснивали су њихова насеља (колоније) у северним деловима Босне и Херцеговине који су се граничили са територијама које се
сада налазе у саставу Хрватске. Тако се том колонизацијом римокатолика веома брзо повећао проценат учешћа католика у укупном становништву Босне и Херцеговине.

Попис који је обавила окупациона власт 1895.године је то веома јасно показао мада је још увек српско православно становништво било већинско што ће се задржати и много касније. То је била већ отворена борба којом би се у перспективи осигурала територија насељена већинским или приближно већинским римокатоличким елементом, као елементом који је одан Аустроугарској и Ватикану. То становништво би се током времена у националном погледу добрим делом изјаснило Хрватима, што се уклапало у претензије које су настале појавом хрватског романтизма и национализма у другој половини 19.века. Тако би се омогућио легалитет у хрватском својатању Босне и Херцеговине.

Идејни творци тог хрватског романтизма и национализма су познати хрватски историчар језуита Фрањо Рачки, његов ђак Иво Пилар, затим Анте Старчевић, Еуген Кватерник као и бројне присталице старчевићеваца и франковаца све до екстремног усташтва Анте Павелића из времена злогласне тзв.Независне државе Хрватске (НДХ).

Салих Селимовић / srbin.info