Разбијање мита о Карађорђу “великом”

У нашем народу постоји мит о Карађорђу једнак оном миту о Косову. Он је био тај најхрабрији јунак који је ослободио вековима потлачене Србе. Мит као мит служи да орхабри и надахне народ. Ја вам тврдим да је то само мит и да Ђорђе Петровић није ни близу онаквког јунака, а ни здравој особи.

Карађорђе је пре свега патио од нагле промене расположења праћене излвима беса и агресије. То своје стање употпуњавао је алкохолом. Од те његове нарави страдали су многи, и криви и недужни. Та болест је у Карађорђевића наследна. Његов унук Петар имао је исти карактер, а несрећни принц Ђорђе је убио свог слугу Стевана Колаковића. Карађорђева бунтовна и агрeсивна природа се је открила још у младости када је зарађивао од хајдучије, што је у суштини само обична пљачка. Неки кажу да је и своју жену украо. Прва Карађорђева жртва био је његов отац Петар. После женидбе 1785. њих четрдесетак се је упутило у Аустрију и његов отац је предложио да се врате, што је разбеснело Ђорђа и овај је одмах пуцао на њега, а затим наредио неким момцима да га дотуку.

Друга жртва био је његов брат Маринко 1806. за шта има оправдања јер је његов брат силовао неку девојку али не заборавимо да Карађорђе данима није дозвољавао сестрама да скину брата са вешала. Можда и најбитније убиство десило се је 16. децембра 1810. Руси су желели да за новог вођу поставе војводу Милана Обреновића, брата Милоша Обреновића. Карађорђе је наредио да се он отрује. Милан је тада био у Букурешту на депутантској устаничкој мисији, иначе један од свега 4 писмена совјета. Лично је убио и неког сељака Лесковчаннина како би му отео малу њиву коју је овај купио на Врачару. Тада није поштедео ни његову жену и њихово петоро деце. Врло брзо се је решавао својих политичких противника. Од његове руке страдао је кнез Теодосије Маричевић који му је нешто противречио на скупштини а Карађорђе је то протумачио као покушај свргавања са власти. Као и бројни други у афекту убијени.

Устанак почиње великим покољем у Орашцу када је побио једну трећину Орашца јер је сумњао да би га евентуално могли издати. Да би даље разумели његов лик морамо знати да он није почео као Вожд и да је ту титулу присвојио тек 1806. када почиње да крчи себи пут ка моћи а мало мање ка ослобођењу Србије. На ограничавању Карађорђеве власти почело се озбиљније радити оснивањем Правитељствујушчег совјета. Јаков Ненадовић и Јанко Катић су били после вожда најистакнутије личности у првим устаничким годинама и сматрали су да би Совјетом могли да ограниче вождову власт. Међутим када су они у августу 1805. сазвали скупштину за оснивање Правитељствујушчег совјета у Боговађи Карађорђе је истовремено сазвао скупштину у Борку и спречио да Боговађа постане седиште Савета.

Карађорђе је на тај начин показао да он одлучује о свему. Касније кад им је Карађорђе дозволио Савет се преместио у Боговађу. У октобру 1805. Савет је донео одлуку да је Карађорђе изабран за председника Савета. У току једне расправе Совјет је затражио да то тело добије врховну власт на шта је Карађорђе са својом екипом изашао, опколио скупштину и претећи оружјем наредио свима да изађу, а неке чланове избацио из Совјета и послао их да чувају свиње.

У време устанка Србија је имала свега 400 000 становника и пораз је био неминован без помоћи неке велике силе. Једина велика сила чији су се интереси поклапали с нашима је била Русија. Проблем с њом је што је она нудила “Велику Србију” и 1807. Карађорђе одбија Ичков мир и тиме Србију доводи у опасност. Да је прихватио да буде вазал и да полако ослобађа Србију Обреновићи не би ни посотјали ко лоза. Те исте године Наполеон из Дубровника шаље око 30 000 војника на страну Турске. Карађорђево неразумевање политике се огледа у томе да 1810. када су Руси оценили да је неспособан он бесрамно пише Напоелону да жели да се њему приклони као вазал. Тиме видимо да њему није битна слобода Србије већ његова лична моћ. Наполеон наравно није одговорио на такву поруку.

1812. склопљен је мир у Букурешту и тада Русија излази из рата а следеће године османска војска Србији објављује џихад. Свети рат искуључује сва права противника и убија све што стигне, пали куће, њиве, дрвеће. Карађорђе тада бежи у Аустрију и за собом оставља Србију у много горем положају него што је била 1804. Не само да Србија није добила аутономију већ су Срби морали да поправљају тврђаве, снабдевају турску војску храном и огревом и да при томе плаћају четвороструко већи харач него што су плаћали 1804. Њега Аустријанци хапсе и премешају у Бесарабију, која је тада део Русије.

Тамо ступа у контакт са грчким покретом Филики Хетерија, што у преводу значи удружење пријатеља. Назив је веома сличан Сицилијанској мафији пријатељи пријатељима која је помагала револуију у Француској, а у високој политици нема таквих случајности. Циљ Хетерије био је обнова Византије. Желели су да Грчка буде хегемон свим народима на Балкану. Карађође је пристао на такву политику, односно да Србија постане грчки вазал. Хетерија је желела свеопшти устанак како би себи олакашала рат са Турском и осталима препустила борбу. Карађођрђе, брзоплет какав јесте, није схватио да после Бечког конгреса 1815. и стварања Свете Алијансе Европа више не жели никакве револуције, а Србија у миру полако крчи свој пут ка слободи. Не схватајући ситуацију и превару Хетерије он 1817. нелегално долази у Србију по налогу Хетерије са јасним циљем: убиство Милоша, преузимање власти и стварање новог устанка који би одвео у заборав читаву Србију.

Милош као савесни владар тако нешто није могао да допусти и наредио је Карађорђево убиство и тиме спречио катастрофу. Неки мисле да је у питању и крвна освета због свог брата Милана, али то је мало вероватно. Око Карађорђа су две јако сумњиве личности. Његов писар Наум Крнар и Доситеј Обрадовић. Јако мутне личности за које се не зна одакле су дошли. Наум је такође члан Хетерије. А оно што повезује Хетерију, Доситеја, Сицилијанску мафију и Француску револуцију јесте да су сви они делови или чланови Масонерије, а она стоји иза свих револуција. Неки тврде да је Хетерија убила Карађорђа што није немогуће јер Масонерија не воли људе који врдају а Карађорђе није знао куд ће пре.

За крај бих волела да цитирам Милоша: ”Срби су увек волели погрешне људе. Црног воле јер је црн. Он је побегао. Ја сам остао! Ја! А сад ме ни у песме неће. Мрзе ме јер су са мном победили. Срби пораз воле. Срби су једини народ под капом небеском који пораз слави! Сад можете да псујете и државу и владаоца. Јер их имате! А кад је било стани-пани: “Држ` Милоше, моли Милоше, клечи Милоше!”

Локи Демитревски