Зашто Чилеанци продају српску малину на Новом Зеланду

Малина из Србије се пакује у Чилеу и одатле извози на Нови Зеланд. Звучи невероватно, али је истинито. И не само да је истинито, већ за познаваоце прилика у овој области није никаква новост. Већи део рода малине из Србије, по неким проценама око 80 одсто, извози се из Србије као сировина која се после пакује и прерађује у другим земљама и одатле стиже до крајњих купаца.

На друштвеним мрежама се недавно појавила фотографија паковања малина са етикетом продавнице са Новог Зеланда на којој пише да је у питању малина из Србије пакована у Чилеу.

За Александра Лепосавића, стручњака за јагодасто воће то није никаква новост. Он за Нова.рс објашњава да се већ деценијама већи део рода малина из Србије, чак око 60 одсто извози у Немачку, остатак у Француску и још неке европске земље, а често и у неке ван Европе, као што је Јапан.

“Уобичајено је да се пакује у њихову амбалажу, с тим што су ти велики купци знали порекло робе, а крајни корисник често нема ту информацију да је у питању малина из Србије, која се иначе сматра најквалитетнијом” прича.

Последњих година је, како наводи, дошло до пада производње у Чилеу и Пољској, па су и компаније из тих земаља све пристуније на нашем тржишту.

“Чиле, који производи годишње око 40 хиљада тона, због немогућности да испоштује рокове и количине испоруке све више се појављује у Србији и купује овде малину” додаје Лепосавић.

У Србији се, према његовој процени, годишње произведе између од 60 до 80 хиљада тона малине, а од тога се више од 80, некад можда и до 90 одсто извози као смрзнута роба.

“Тако да се негде другде прерађује и дорађује, и негде друго се праве дијаманти од наше малине, која је препозната као најквалитетнија и најароматичнија” наглашава Лепосавић.

Kључно питање је зашто је то тако и зашто се малина више не прерађује у Србији, па се готови производи извозе. И како то да се странцима, па и онима из далеког Чилеа тако нешто исплати, а не исплати некоме у Србији.

Ако вам на памет пада да би то могло да буде због ниске цене, одговор није, како тврди наш саговорник, тако једноставан.

“Није у питању ниска откупна цена. Малина је производ вишег стандарда и врло захтевних купаца којима није проблем цена за квалитет који добијају” истиче Лепосавић.

Ове године већа откупна цена

Недавна процена Асоцијације произвођача малина Србије је да је недавно невреме до сада уништило 30 одсто рода малина и да откупљивачи већ сада нуде цену од 250 динара за килограм, а прошле године се продавала по цени од 65 до 170 динара.

Више је у питању традиционални начин производње, који иде по “некој устаљеној шеми и нема великих могућности да се у тај производ утисне нека још додата вредност”, али и чињеница да сами произвођачи немају помоћ државе у томе.

“Било је много идеја, али је пуно тога остало само на идеји и мали број извозника је успео да пласира робу под својом робном марком из Србије” додаје уз напомену да последњих година постоји тенденција да се повећа проценат продаје малине кроз различите прерађевине.

Србија је, како наводи, раније служила углавном као сировинска база где се 95 одсто произведене малине продавало као смрзнути производ. Сада постоји шира палета поризвода, од сушене малине до различитих сокова и џемова. У свету се, међутим, од малине производи хиљаде и хиљаде производа, користи се у фармацеутској и козметичкој индустрији, као и у индустрији лекова.

Лепосавић упозорава да се сви ти произвођачи раде, и помаци које праве су у оквиру породичног бизниса и на неком појединачном нивоу, без јасне и озбиљне помоћи државе.

Производња малине, како наглашава, годинама пада, без обзира што званичне статистика говоре да производимо преко 100 хиљада тона на 24 хиљаде хектара.

Малину нема ко да бере

Посебан проблем произвођача малина је недостатак радне снаге за бербу. Сајтови за оглашавање, друштвене мреже и локални медији су преплављени огласи у којима малинари из западне Србије траже бераче.

Уз обезбеђен смештај и три оброка, берачима се нуди и дневница од 2.500 до 3.000 динара, што би за месец дана рада у малињаку донело плату од око 90.000 динара. Међутим, део малинара тврди да упркос таквим условима тешко долазе до радника

“Немамо 24 хиљаде хектара под малином, већ 14 хилијада хектара, производња се креће око 60 хиљада тона, некад достигне 80. Због незадовољства произвођача у претходне три године, због нерешених статуса, због тога што држава од свих у региону даје најмање, готово занемарљиве подстицаје, поједини су запустили своје засаде и смањили производњу” објашњава.

Подсећа и на многобрјоне манипуације произвођачима, на формирање некаквих тела, као што је Радна група за малину из 2018. године, која нису урадила ништа да помогну произвођачу.

“Све то утиче да се смањује производња. Они који остају у послу раде у оквиру породичног бизниса и у том контексту покушавају да остваре свој максимум. То је жалосно, јер друге земље озбиљније приступају тој производњи. Мислим да је довољно рећи да Србији малина доноси девизни прилив од 250 милиона евра, од чега је нето прилив више од 90 одсто” закључује Лепосавић.

Нова