РЕЧНИК ТЕХНОЛОГИЈЕ И УСПОН МИЛОШЕВИЋЕВОГ КЛАНА

(Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2018.)

Од француског филозофа Ренеа Декарта (1596-1650) ствара се један нови свет зла, лажи и обмане. Овај вештачки свет је изопачени поредак заснован на Технологији. У том свету владајући сталеж представљају Технолози, који живе у Вавилонској кули сазданој од Огледала. Огледала су заправо институције овог изопаченог поретка, који не дозвољава духовно усавршавање појединца. Зато су Технолози недозрели Дечаци. Појединци који су остали изван институција и прозрели суштину поретка, представљају Личности. На крају Апокалипсе, Личности ће поразбијати Огледала од којих је саздана Вавилонска кула и тако уништити злу Технологију.

Ове филозофске идеје појавиле су се почетком 1981. године, недуго после смрти Јосипа Броза, у посебном издању студентског часописа „Видици“, који је назван „РЕЧНИК ТЕХНОЛОГИЈЕ“ (бр.1/2 за 1981). Цео број је имао крајње необичан графички дизајн, тако да је изгледом подсећао на прве књиге штампане Гутенберговом машином (15. век), које су опонашале изглед старих рукописa. Читаоци су се на насловној страни сусрели са калиграфским ћириличним словима, која као да су настала у скрипторију средњовековног манастира (текст у унутрашњости је латинични, али опет калиграфски). Овакав дизајн је био у потпуности са циљем који су аутори желели да представе: био је то протест против целокупне савремене цивилизације која је наговештавала настанак усавршенијих облика контроле потчињених маса. Конкретно, најљућа оштрица критике је била усмерена на деформисани поредак у СФРЈ. „РЕЧНИК ТЕХНОЛОГИЈЕ“ је доиста био написан у форми речника, што оправдава његов назив. У неку руку, по форми и тенденцијама побуне против модерног света, био је сличан „Смаку света“ који је 1979. године у Загребу објавио београдски филозоф и сликар Драгош Калајић.

Савез комуниста Југославије је осамдесетих година ХХ века своју идеологију заснивао на трагикомичном принципу: „И после Тита Тито“. Непотписани текст „Анализа идеолошке оријентације часописа Видици и листа Студент“ (1982), владајућа партија је ширила фрагментарно, преко својих медија, настојећи да дискредитује студентске листове, у првом реду „Видике“, чије су редакције могле да изнедре неку будућу опозицију. Целовити текст „Анализе“ је обнародован само једном, али не у неком политичком гласилу, већ у роману. У питању је „Фама о Бициклистима“ (аутор С. Басара), која кроз романескну форму дочарава ову целокупну „фаму“ из осамдесетих. Један од аутора „Анализе“, тадашњи ватрени комуниста, С. Антонић, је у интервјуу за „Политику“ отворено рекао: „Оно што је речено у Анализи и јесте оптужница…“ У ствари, радило се о најконзистентнијем идеолошком тексту који је СКЈ донео у својој последњој фази, у периоду од Брозове смрти до распада СФРЈ.

Наравно, доба „псећих јама“ је одавно прошло. На злогласни Голи оток, одавно нису одвожени политички затвореници, већ само тешке убице и непоправљиви малолетни деликвенти. Велике репресије није било, јер није било ни праве опозиције. Ни на простору Косова није било репресије, а ту су маоистички албански сепаратисти масовним демонстрацијама показали да СФРЈ не сматрају својом државом (1981). Њихов циљ је била „Велика Албанија“.
Српски комунисти нису смели да се одреде према догађајима на Косову, бојећи се оптужби за српски национализам из других република, али су после састављања „Анализе“ здушно напали групу студената из „Видика“. Припадници разних унутарпартијских кланова су хорски прозивали неподобне студенте, а у тој хајци су учествовали чак и „Праксисовци“, група угледних филозофа и социолога, који су у јавности важили за „либералне мислиоце“. Критиком „Речника“ су само показали да нису имали никакве везе са либерализмом.

Између објављивања специјалног броја „Видика“ и „Анализе“, протекло годину дана. СКЈ је на почетку прећутала постојање „Речника идеологије“. То се догодило из три разлога. Прво, постојало је свега 80 примерака овог посебног издања „Видика“ (можда и мање). Друго, текст је писан сувопарним филозофским стилом, који већина полуписмених партијских функционера није разумела. Треће, аутори „Речника“ нису били десничари, српски националисти који призивају обнову Краљевине или скрећу пажњу на прилике на Косову, већ левичари. Они су своје дело посветили Франку Базаљи, италијанском психијатру и комунисти. Базаља је био један од идола Шездесетосмашког покрета, а познат је по томе што се залагао за укидање затворених психијатријских азила и потпуну слободу за тешко оболеле душевне болеснике. Целокупно студентско издаваштво су контролисале партија и службе безбедности. Њихов издавач је био ССО (Савез социјалистичке омладине). Један од 11 чланова Издавачког савета ССО у то време је био будући шеф обавештајне службе Раде Булатовић.

Овај пропуст (?) би можда остао непримећен, да га једна група унутар владајуће структуре, управо, она која је иницирала писање „Анализе“ није искористила за сопствену промоцију и стицање позиција на хијерархијској лествици. Тако је уместо рушења поретка, који помпезно објављен у више него скромном тиражу, Србија дочекала успон неостаљиниста. „Речник технологије“ не само да није уздрмао владајуће структуре, већ је послужио српским комунистима да у периоду кризе њихове идеологије дефинишу оно што је непожељно. На тај начин, српски комунисти су се идеолошки одредили за предстојећа бурна времена. Уместо да схвате да је дошло време промена, они су се окренули тврдокорном стаљинизму. Поређења ради, у то време у Пољској долази до успона Леха Валенсе и његове „Солидарности“, а ближи се време „Перестројке“ и „Гласности“ у СССР-у. У Србији је почетком осамдесетих година ХХ века, власт била подељена између три партијска клана: први је предводио Дража Марковић, други Иван Стамболић, а трећи Милош Минић. Иако су СФРЈ и Србија тонуле у кризу, њихов опстанак на власти се још увек није доводио у питање. Једно што је било неизвесно је прерасподела моћи унутар владајуће титоистичке номенклатуре.

На критици „Речника“ своје позиције је изградио нови, четврти клан. Иницијатор „Анализе“ је братаница Драже Марковића, Мира Марковић, која је била истакнути члан партијског Универзитетског комитета. Супруга амбициозног банкара Слободана Милошевића, била је својеврсни комунистички инквизитор који се са осталим члановима УК старала о „чистоти вере“ на Београдском универзитету. Клан Мире Марковић и Слободана Милошевића је већ имао подршку у ЈНА (генерали Љубичић, Грачанин, Јованић). Ту су били и Милошевићеви сарадници из „Беобанке“ и других привредних субјеката, тзв. бизнис-комунисти. Добро је позната Милошевићева епизода у САД, где је водио представништво „Беобанке“.

У писању „Анализе“ учествовали су „млади марксистички вукови“, које ће београдска чаршија касније подругљиво назвати „младотурци“. Била је то група младих академских грађана који ће своје каријере изградити уз подршку др Мире Марковић. Мира Марковић у то време није смела да се супротстави моћном Ивану Стамболићу, чији је клан водио рат са кланом њеног стрица Драже. Зато је одлучила да се прво идеолошки позиционира, као верни бранилац тековина револуције. Истовремено, почела је да ствара везе са истакнутим личностима у сфери медија (Митевић, Миновић, Вицо), који ће јој помоћи да по узору на Брозов култ, изгради култ свог супруга, који је народу представљен као нови Тито. Стамболић није схватао улогу медија у новим токовима политике и то га је коштало политичке функције.

Удар на Стамболића се догодио тек крајем осамдесетих година (1987) на знаменитој Осмој седници ЦК Савеза комуниста Србије. Милошевић је на тој седници, која је дошла неколико месеци после његовог чувеног „месијанског“ иступања на Косову („Нико не сме да вас бије!“), успео да обори са власти Ивана Стамболића. Милошевић је издејствовао да седница буде директно преношена на телевизији, што је било незамисливо за дотадашње прилике у комунистичком систему. Била је то одскочна даска за каснију Милошевићеву медијску „симулацију симулакрума“, у којој ће учествовати и његова тобожња „опозиција“, јер су праву опозицију комунисти физички уклонили још 1945. године.
Иако Слобе и Мире више нема, медијска „симулација симулакрума“ још увек траје. Данас о „Речнику технологије“ грађани Србије не знају готово ништа, осим малог круга интелектуалаца. Ипак, право разумевање најновије српске историје је незамисливо без информација о свему што је у вези са овим филозофским списом.q

Група студената из „Видика“ је била довољно креативна и маштовита да „Речник технологије“ не буде њихово једино дело. За то је заслужан авангардни уметнички фотограф Драган Папић, један од најзначајнијих сарадника „Видика“. Папић се потрудио да идеје из „Речника“ не остану само на папиру, већ да пређу у сферу аудио-визуелних садржаја. Joш 1980. године, дакле нешто пре објављивања „Речника“, Папић је започео свој мултимедијални пројекат „Дечаци“, назван по носиоцима Технологије. Намера је била да се фигуре друштвеноподобних људи извргну руглу и подсмеху. Афирмација пројекта је започела исписивањем графита широм Београда и објављивањем фотографија у „Видицима“ и „Студенту“. Пројекат „Дечаци“ је требало да се састоји из филмске продукције, издавачке куће и музичке групе. Најважнији део пројекта је била музичка група „Идоли“ у којој је постојао само један прави музичар (Влада Дивљан), док су вокални извођачи пронађени ван сфере музике (Срђан Шапер и Небојша Крстић). Званично, све је било организовано као компанија „Удружење за реафирмацију преписке путем писама и разгледница“ (УРОПАД), коју је Шапер регистровао у општини Савски венац.

УРОПАД, односно „Идоли“ су захваљујући Папићу и „Видицима“ приказивали сву апсурдност званичних институција. Папић је публици приказивао слику тобоже талентованих музичара. Манипулацијом јавности лоши певачи су у очима публике засуте пропагандом постали популарни. (Налик „Праксисовцима“, који су се издавали „либерале“, а то нису били). Врхунац „Идола“ је песма (и спот) „Маљчики“, која кроз апсурд приказује друштво дехуманизованих радника, фанатичних „хероја рада“, налик чувеном Стаханову. Осетивши популарност, „Идоли“ су напустили своје гнездо у „Видицима“ и свог медијског оца Папића, започевши своју самосталну каријеру.

„Идоли“ су били музички феномен који је требало да има најмање везе са самом музиком. У друштву „Идола“ били су људи које ће таласи историје избацити на површину. У првом реду мислимо на Бориса Тадића, председника Србије у два мандата (2004-2012). У разговору са новинаром Зораном Петровићем Пироћанцем, Папић је пред сам крај другог Тадићевог мандата рекао: „Оно што сам пре 30 година замислио као уметничку фарсу (…) то се завршило као гротескна стварност: јер, док гледам Шаперову марионету, председника Тадића, како вози комбајн или муља глибави хумус радничким шакама, не могу да верујем да се изводе „Маљчики 2.0“.

У време Бориса Тадића, 2008. године, његов ДС је ушао у коалицију са Милошевићевом партијом, директним наследником СКЈ. Побољшани „Маљчики“ су се од тада „певали“ у дуету. Нажалост, након 2012. године гледамо „Маљчике 3.0“, а можда чак и „Маљчике 4.0“. Гротескне слике разних високобуџетних политикантских игроказа су нам свакодневно пред очима. Добили смо распеваног министра спољних послова из Милошевићеве странке, који увесељава своје колеге интерпретацијом кафанских песама и председника републике (Милошевићевог министра информисања) који је гротескно дисциплинован у раду, са повременим изливима емотивности, попут Стахановаца из спота Маљчики. Политичке афере се нижу једна за другом без правог епилога, као у бескрајној телевизијској сапуници. Заправо, афере које се отварају у медијима су део ратова између кланова унутар владајуће структуре, налик политичким сукобима из осамдесетих.
Мултимедијални пројекат „Дечаци“ се отргао контроли и остварио симбиозу са режимом који је критиковао. Слобин и Мирин „симулакрум“ и „Речникова“ Вавилонска кула су просто вапили да се споје у неком тренутку. Многи неталентовани „дечаци“ су похрлили у политичке партије како би заузели свој апартман у Вавилонској кули. Технологија функционише беспрекорно, боље него икада, а зграда стаклене Вавилонске куле се учврстила. Још увек се траже се добровољци који ће разбити огледала у кули, али њих још увек нема на ВИДИКУ, јер „симулакрум“ пружа велика задовољства.

Аутор: Душан Јевтић

1 „Анализа идеолошке оријентације часописа Видици и листа Студент“ (фебреар 1982), непотписан рад. Доступно на интернету линк: https://recniktehnologije.files.wordpress.com/2014/06/analiza.pdf; Такође: С. Басара, „Фама о Бициклистима“, Београд 2013, стр. 115-134 (било нам је доступно новије „Лагунино“ издање).
2 Штампано је једва 80 примерака. Снимљене странице се могу погледати и прочитати на YouTube каналу „Rečnik tehnologije”: https://www.youtube.com/watch?v=CZxEZdpfQzQ&t=350s; На истом каналу се налази низ видео материјала везаних за ово посебно издање “Видика“ из 1981. године.
3 Зоран Петровић Пироћанац, „Nomenclatura Serbica (1982-2013): Елите, ентропијски модел власти и континуитет српске номенклатуре“, Београд 2012, стр. 120.
4 Српско ћирилично издање се појавило тек пре неколико година: Драгош Калајић, Смак света, Београд 2015. Ипак, Драгош Калајић је као прикривени ултрадесничар био другачије политичке оријентације од студената из „Видика“ који су махом били „Шездесетосмаши“.
5 Аleksandar Petrović, O Rečniku tehnologije i tesanju privida, THEORIA (3), str. 150.
6 Љ, Димић, Историја српске државности III (Србија у Југославији), Нови Сад 2001, стр. 447-449.
7 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 141-142.
8 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 120-123.
9 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 107-110.
10 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 110-111.
11 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 117-119.
12 Слободан Антонић, Милошевић (Још није готово), Београд 2015. стр. 16-34.
13 Миша Ђурковић, Диктатура, нација, глобализација, Београд 2002.
14 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 143-144.
15 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 144-145.
16 Зоран Петровић Пироћанац, н.д., стр. 147-148.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.