КУДА ОДЛАЗЕ СВРГНУТИ ЛИДЕРИ

Ево Моралес

Ево Моралес је избегао у Мексико, а иза куповине станова породице Башара Асада стоји његов брат од стрица Рами Маклуфа, који је купио 20 станова у поменутом делу Москве. Интересантнија од тога куда одлазе свргнути лидери је тема емиграције и њиховог повратка на власт. Наиме, само током последње две деценије сведоци смо да принудни одлазак у емиграцију није нимало забаван и не значи обавезно и крај политичке каријере.

Подсетимо, догађаји из Боливије и Сирије нису нова појава. Мимо очекивања, 21. век обилује државним превратима, при чему борба за власт није ништа мање сурова него ранијих векова. На пример, 2011. сматра се годином државних преврата (портал telegraf.by), мада ни касније није било мирно. Државни преврати обично су се везивали за нестабилне државе Азије, Јужне Америке и Африке, али модерно доба је у списак додало и државе Блиског истока и Европе (Румунија, СР Југославија, Украјина, Грчка, Шпанија…).

ПЛОДОВИ АРАПСКОГ ПРОЛЕЋА
У 21. веку смена лидера догађала се обојеним револуцијама („најплоднији“ период је било тзв. Арапско пролеће на Блиском истоку), док се смена лидера у Европској унији догодила изазивањем кризе евра (у еврозони). У Арапском пролећу први је „пао“ председник Туниса Зин ел Абидин Бен Али, који је владао овом земљом од 1987, да би после обојене револуције, 14. јануара са породицом побегао у Саудијску Арабију, где се налази и данас. Следећи је био египатски председник Хосни Мубарак, који је председниковао од 1981. Потом је на удар САД и НАТО савезника дошла Либија, где је у војној агресији убијен лидер Муамер Гадафи, који је водио државу од 1969. године. Затим је свргнут председник Јемена Али Абдала Салех. Владао је од 1978. Обојена револуција добила је и ратну фазу, у којој је рањен, те је пребачен у Саудијску Арабију на лечење. Крајем новембра 2011. потписао је уговор о предаји власти у држави, а његов наследник је постао његов потпредседник, генерал-мајор Абд Рабух Мансур ел Хади.




У Јордану се такође осетило Арапско пролеће – краљ Абудула II због протеста је морао да одстрани премијера Самира ел Рифаиа. Мароко је осетио „пролеће“ 29. новембра када је краљ Мохамед VI под притиском револуционара морао да именује за премијера исламисту Абделила Бенкиранеа, тј. да смени Абаса ел Фасија, који је на том месту био од 2007. године. Слична судбина погодила је и Кувајт, па Либан. Сирија се одржала, наравно захваљујући помоћи Русије и Ирана, те је управо овде сломљено Арапско пролеће. После свега са сигурношћу се може рећи да су нови лидери, који су на власт дошли на таласу обојених револуција, по правилу мењали дотадашњу државну политику, прихватајући САД и Израел и њихове интересе као своје.

Година 2011. била је тешка и за европске лидере, због кризе у зони евра. На удару „евра“, тј. због кризе је дошло до смене власти у следећим државама: Ирска, Финска, Португалија, Шпанија, Грчка, Данска, Белгија (где је криза формирања владе трајала 18 месеци), Андора и Летонија. Последице ове „кризе евра“ нису до краја објашњене, али се зна да су од ње профитирале америчке банке с доминантним јеврејским капиталом. У неким државама попут Грчке формиране су отворене произраелске владе.
Исте године је и Јапан доживео смену власти, због рушилачких земљотреса и цунамија, при чему је страдало више од 20.000 људи. Оштећена је била и нуклеарка Фукушима.
Обала Слоноваче се нашла на удару обојених револуционара 2010, а после председничких избора. Борба за власт у овој земљи однела је око 3.000 живота, а више од милион људи је морало да напусти своје домове.
Власт је 2011. године смењена и у Бенину, Бразилу, Буркини Фасо, Вијетнаму, Хаитију, Замбији, Мадагаскару, Малезији, Малију, Непалу, Нигеру, Папуа Новој Гвинеји, Перуу, Руанди, Сан Марину, Сингапуру, Сомалији, Тајланду, Уганди, Швајцарској и Јамајци…

ПУТЕВИ ИЗГНАНСТВА
Губитак власти није само непријатност за лидере већ и за становнике државе, јер се политика мења, по правилу на штету домаћег становништва. А шта се догађа са свргнутим лидерима?

Према првом сценарију, председници или монарси који изгубе власт одлазе у емиграцију заједно с породицом и рођацима и тамо углавном проводе остатак живота. Некада у богатству, некада у сиромаштву. Правило је да им нова власт забрањује повратак у отаџбину. Ово је типичан опис многих афричких и латиноамеричких диктатора и председника. Они обично одлазе у велике државе, али најчешће у Лондон, док из Јужне Америке беже у САД или Шпанију, а у новије време свргнути лидери беже и у Саудијску Арабију или Емирате и Јужну Африку. Има, наравно, и изузетака. Менгисту Хајле Мариам био је шеф Етиопије, којом је владао 15 година. После свгравања у мају 1991. избегао је у Зимбабве, где се и сада налази. Знаменити лидер Уганде Иди Амин, кога су свргли 1979, 15 година је потом боравио у Саудијској Арабији. Један од пионира Покрета несврстаних, председник Гане Кваме Нкрумах одстрањен је с власти 1966. године, да би се потом населио у Гвинеји, где је чак постао потпредседник.

Лондон је место пребивалишта не само бивших председника из Африке него и свргнутих монарха. Последњи грчки краљ Константин, свргнут од стране „црних пуковника“ 1976, прво је побегао у Рим, а одатле у Лондон, где је живео до 2013, када се вратио у отаџбину.




Од постсовјетских председника најинтересантнији је случај бившег председника Киргизије. Аскар Акајев живи у Москви, а Курманбек Бакиев, који га је свргао, доживео је сличну судбину и емигрирао је у Белорусију (Минск). Неки од свргнутих у емиграцији живе деценијама, као на пример, румунски краљ Михај, који је живео у Швајцарској 70 година (последњих година живота имао је дозволу да посети отаџбину).

Поред сценарија мирног живота у емиграцији постоји и други, ређи. Он предвиђа да по захтеву нових власти земља у коју је емигрирао свргнути лидер услиши жеље новог лидера и изручи старе вршиоце политичких функција. По правилу, они завршавају у затвору или им се изриче смртна казна, односно буду ликвидирани „несрећним случајем“. Судбина бившег никарагванског диктатора Анастасиа Самосе је интересантна. Наиме, на његов оклопљени мерцедес испаљена је противтенковска ракета у престоници Парагваја, само годину после свргавања с власти.
Године 1963. САД су предале Венецуели бившег председника Маркоса Переса Хименсеса, свргнутог пет година раније. У отаџбини је осуђен на затворску казну од 13 година, али је пуштен после пет година. После тога је отишао у Шпанију, где је живео до смрти 2001. године.

Има и случајева када су европски лидери бежали у Латинску Америку, што се догодило 1993. када је из Источне Немачке у Чиле емигрирао Ерих Хонекер. Невоље последњег председника Источне Немачке почеле су 1991. када је отишао у Москву, али после распада СССР-а нове руске власти су одлучиле да га предају уједињеној Немачкој. Супружници Хонкер су побегли у чилеанску амбасаду, али су им домаћини у лето 1992. отказали гостопримство. Тадашња влада Русије (те одлуке се сада многи стиде) предала је бившег генералног секретара Комунистичке партије и последњег председника Источне Немачке уједињеној Немачкој, али је после шест месеци проведених у затвору због болести (малигни тумор) пуштен, после чега је отишао у Сантјаго, где је после шест месеци умро.

Има и случајева када су се бивши лидери сами вратили у земљу, на сопствену одговорност. Свргнути од стране Француза император Централноафричке Империје Бокасо, у отаџбини је осуђен на смртну казну (у одсуству), али се после седам година изгнанства добровољно вратио у Банги. Хтео је да понови подвиг његовог идола Наполеона, тј. да се врати на власт. Међутим, Бокасо је поново осуђен, уз његово присуство, на смртну казну (није доказан канибализам), али је казна замењена са 20 година строгог затвора. Одлежао је само шест година у затвору, а по изласку је живео још три године. Сада је рехабилитован и проглашен националним херојем, јер се показало да су све оптужбе фабриковали (западни) центри моћи, пошто није био вољан да испуњава њихове жеље.

Међутим, оно што није пошло за руком Бокаси, пошло је неколицини других свргнутих лидера, што је трећи сценарио „живота у емиграцији“.

Нородом Сиханук

Најпознатији „повратак“ у новијој историји је повратак краља Камбоџе Нородома Сиханука, који је три пута бежао преко границе и три пута се враћао на власт. При томе, није увек био свргаван; једном се и сам одрекао власти (1953), када је отишао у Тајланд, да би од Француза испословао убрзано стицање независности своје државе. Међутим, 1975. свргао га је генерал Лон Нол и Сиханук је побегао у Кину, која га је и даље сматрала шефом државе. Пном Пен заузимају „црвени Кмери“ 1945. а Сианук, који се вратио, нашао се у кућном затвору. Године 1979. Вијетнамци су свргли Пол Пота и Сиханук је поново побегао у Кину из које се тек 1990. вратио на трон. Престола се одрекао 2004. у корист сина и поново отишао у Кину, где је умро у 90. години живота.




Поред Сиханука има још тријумфалних повратака из емиграције на власт. Хуан Перон, председник Аргентине 1946–1955, свргнут је од војске, после чега је побегао у Шпанију, да би се 1973. вратио и поново био изабран за председника. Но најнеобичнији повратак на власт је свакако, како пише Петр Акопов за портал vz.ru, повратак Симеона Другог, последњег бугарског цара. Симеон Други је проглашен за цара 1943. када је имао само шест година, а већ после три године је изгубио власт. Мајка га је пребацила у Египат, потом у Шпанију и није ни сањао да ће се вратити у комунистичку Бугарску. Међутим, све се променило и 2001. Симеон Борисов Саксен-Кобург-Готски је на челу Бугарске. Наравно не као цар већ као премијер (има већа овлашћења од председника).

У новије време обојеном револуцијом свргнут је украјински председник Виктор Јанукович. Од тада Украјина је ушла у период свеколике деградације и депопулације. Последице тек треба да се изуче и објаве, али то неће бити могуће док су на власти светски авантуристи, неонацисти и националисти. Да подсетимо, после обојене револуције коју су организовали Израел, САД и Европска унија, председник Јанукович је 27. фебруара 2014. добио гаранције Москве и прешао је у Русији, где се и сада налази. Према тренутним информацијама не ради на свом повратку у земљу.
Аскар Акаев, председник Киргизије (1991–2005), свргнут је после фебруарско-мартовске обојене револуције у земљи (Револуција тулипана), изазване оптужбама да је фалсификовао изборе. Акаев није предао власт без борбе, али је на крају ипак приморан да напусти земљу и пређе у Русију. Запослен је у Институту математичких истраживања сложених система, где се бави прогнозирањима догађаја на планети до 2050. године.

Наследник Акаева, Курманбек Бакиев (на власти 2005–2010) свргнут је државним превратом (2010) после оптужби за корупцију. Прво је побегао у Казахстан, а после у Белорусију, где га је позвао белоруски председник Александар Лукашенко.
Мохамед Реза Пахлеви, шах Ирана (1941–1979), био је принуђен да бежи из земље после Исламске револуције 1979. Побегао је прво у Мароко, па на Бахаме, затим у Мексико, САД, Панаму и на крају Египат, где је и умро 1980. године. Удовица Пахлавија живи у САД.

Диктатор са Хаитија Жан-Клод Дувал (председник 1971–1986) водио је државу 19 година, фактички наследивши оца, при чему је постао најмлађи председник у свету. Године 1986. свргао га је генерал Анри Намфри, после масовног протеста Хаићана. За време председниковања у затворима ове државе убијено је око 50.000 његових политичких противника. Године 1986. суд САД, по тужби два грађанина Хаитија, обавезао је Дувала да им исплати два милиона долара као моралну компензацију, као и да врати народу око 500 милиона долара. Пошто бивши председник ништа није платио, конфискована је његова вила у Француској 1994. године, а 2002. замрзнути сви рачуни у швајцарским банкама. Године 2007. Дувал је позвао Хаићане да му опросте грешке и 2001. вратио се у земљу из Француске, после четврт века изгнанства.




ИЗВОР: http://www.pecat.co.rs / Зоран Милошевић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.