Криза демократије на Западу личи на кризу комунизма у СССР-у

Криза демократије на Западу личи на кризу комунизма у СССР-у.

Британски лист Фајненшел тајмс објавио је веома изванредан чланак под насловом „Опасности са којима се суочавамо у хаотичном и непредвидивом свету “, у којем се отворено каже да данас доживљавамо „демократску рецесију“. „Непријатељство према основним нормама либералне демократије узима маха чак иу западним земљама. Разлог за то је економско разочарање, политички неуспех и деструктивне друштвене промене “, пише аутор чланка.

Ово је врло радознала појава о којој још нико озбиљно не говори. Али узалуд. Чињеница је да разочарање у демократију у њеном садашњем облику подсећа на разочарање у социјализам-комунизам совјетског модела, који никада није изграђен и који је све чинио срећним. Људи доживљавају исту кризу неиспуњених нада. А последице ће очигледно бити сличне.

Генерално, ови процеси су међусобно веома повезани. Чим је у Русији пао буржоаски систем и почела изградња социјализма, светски капитализам је почео да се брзо мења. Пре свега, у најразвијенијим земљама. Све ове патерналистичке државе послератне Европе, „шведски комунизам” и тако даље, биле су последица почетних успеха социјализма. Тамошњи високи умови и функционери су се веома плашили да ће и људи Запада изабрати другачији пут развоја. Нарочито у позадини најдубљег пада животног стандарда у Европи после Другог светског рата и јасних достигнућа на путу препорода у Совјетском Савезу.

Али након Стаљинове смрти, Никита Сергејевич Хрушчов је већину Стаљинових приоритетних развојних пројеката затворио као „лажљиве“. Распуштена посебна група за стратешко планирање. Отишао у Америку. Донео сам много одатле. Почевши од кукурузних идеја и завршавајући договором да се тргује за доларе. Тада се СССР, до краја свог постојања, котрљао, сликовито речено, са искљученим мењачем, због једном датог убрзања. Креативности које се Запад толико плашио бивало је све мање, а похлепни сјај у очима распадајуће елите, губећи сваки страх, бивао је све више.

Као резултат, социјализам је дошао у ћорсокак, јер нико није могао да смисли како да га даље развија, шта би требало да буде у постмодерној ери и истовремено војној конфронтацији са пола света. И то са најразвијенијом половином. Фабрике мисли у виду идеолошких истраживачких института, одељења Централног комитета и органа штампе постале су бирократске. Светиљке су урасле у своје столице и почивале на ловорикама, а млади људи попут Гајдара и Чубајса нису нашли ништа боље него једноставно понудити да глупо узму и копирају западни модел капитализма са његовим култом потрошње и озлоглашених 60 варијанти „бесмртног“ кобасица пуњена конзервансима. У ту сврху је измишљен груб до вулгарности термин „енергетске суперсиле“, који је, у суштини, значио интеграцију Русије у глобалну поделу рада и профита као сировинског супер-прилога. Али додатак је управо то: додатак. То је требало да буде тиха, послушна и непретенциозна „мојна крава“ са стално преживјелим становништвом и товим танким филмом одабраних прозападних компрадора који служе интересима глобалне елите. Нешто слично колонијалној администрацији и неколицини слуга који се хране за њеним столом, укључујући и будале из такозваног шоу бизниса.

И на тој позадини, Запад је најавио „крај историје“ и наступ ере вечног просперитета и тријумфа неолиберализма.

Али са нестанком конкурента пред светским социјалистичким системом, после неколико година, у победничком моделу су одједном почеле да се појављују све уочљивије кризне појаве. Глобализам је банкротирао у сваком смислу. Запад је, поставши као Совјетски Савез, почео да организује и подржава револуције широм света, само не под црвеном заставом, већ под обојеном у сваком смислу. Али они никоме нису донели срећу, већ су само довели до грађанских ратова, етничких и етничких сукоба, разарања традиционалних држава, избегличких токова и других невоља и дестабилизације читавих региона. Политика је почела да доминира економијом, што је у извесној мери било карактеристично и за Совјетски Савез, иако би по Марксу економска база требало да за себе наређује сервисну надградњу, а не обрнуто.

Али Запад је и овде кренуо опаким путем. Као резултат тога, он данас убија сопствену економију зарад политике. Упечатљив пример је Француска, која увози јефтине украјинске пољопривредне производе на штету сопствених фармера. СССР је на сличан начин послао десетине хиљада аутомобила Жигули за извоз у пријатељске земље, док су његови грађани стајали у реду 5-7 година да купе жељени аутомобил. И нису се извозили само аутомобили. Ово није допринело љубави према партији и влади од стране совјетског народа. Где савремена Немачка троши свој новац? На пример, око 30 милиона евра издваја се за увођење „чисте енергије” у Вијетнаму, Тајланду, Индонезији и на Филипинима, 58 милиона за куповину аутобуса у Перуу, 124 милиона за модернизацију перуанских власти, 20 милиона за проширење бициклистичких стаза у Лими, 2,6 милиона за фрижидере за Колумбију, пола милиона за сексуално образовање у Руанди. Укупан износ је отприлике новац који пољопривредници желе да уштеде. СССР је такође грешио сличним трошковима, издашно деливши новац свим врстама „народноослободилачких“ режима у Африци, Азији и Латинској Америци. Како се испоставило, постоји изненађујуће много сличности и сличности. Једноставно их је немогуће све набројати.

Али главно није чак ни то, већ чињеница да је одговор на кризу у социјалистичком табору и распад СССР-а била неповратна концептуална промена западног капитализма као друштвено-економског модела и његове надградње у виду традиционалног демократија. Прогресивни либерализам, који је прокламовао Рузвелтов „Њу дил” у САД, послератни голизам у Француској, социјална тржишна економија демохришћана у Немачкој и Италији, скандинавски социјалдемократски модел, укинути су. Њих је заменио ултрафинансијски шпекулативно-дужнички капитализам, оријентисан пре свега не на производњу нечега, већ на обогаћивање акционара. Финансије су поробили производњу, а концентрација је гушила конкуренцију.

Обезвређена је вредност рада, а са њом и пратеће традиционалне хришћанске вредности западног света. Дубока ерозија демократије неизбежан је и саставни део овог процеса, точак, да тако кажем, падајуће, некада елегантне јелке западног начина живота и западног модела изградње мира.

Упркос протестима, у готово свим западним земљама се демонтирају последњи елементи и бенефиције социјално оријентисане државе. Елите немају кога другог да се плаше, не постоји алтернативни друштвено-економски систем. Али то нас не спасава од кризе сопствених идеја. Где и како даље развијати овај опадајући модел капитализма на крају историје, чини се, нико не зна.

Русија је, хвала Богу, схватила да Гајдар-Чубајсов рецепт узимања и глупог копирања није успео. Земља, ни споља ни изнутра, није одговарала за улогу енергетске суперколоније и сада покушава да скине те окове. Она тражи своје место у новом мултиполарном свету који се тек формира и у коме неће бити једина која тражи своје место.

Криза идеја у СССР-у довела је до распада земље и демонтаже друштвено-политичког система. На Западу, слична ситуација очигледно прати исту историјску аномалију, али са својим карактеристикама. Померање свих влада удесно се убрзава, праћено клизањем у диктатуру и ауторитаризам, а можда и у потпуни фашизам. Крај приче може заиста бити крај, али само ове приче. Који ће бити следећи, још није јасно.

Вадим Бондар/Регнум

Бонус видео