Образовање у Недићевој Србији (1941 – 1944)

„Одредбе о извршењу примирја између немачке и југословенске оружане силе“ ступиле су на снагу 18. априла 1941. године. Овај споразум, иако у свом називу није садржао реч капитулација, заправо јесте био капитулација Краљевине Југославије коју је окупирала Немачка са својим савезницима. Југославија, напуштена од своје владе која ју је увукла у Други светски рат, била је избрисана са политичке мапе Европе. Обећана помоћ из Велике Британије није стигла, осим новца за организаторе пуча 27. марта.

После поделе Југословије, остало је подручје централне Србије, омеђано Савом, Дунавом, Дрином, Увцем, Ибром, Јужном Моравом, Нишавом и Тимоком, који су Немци ставили под посебан режим војне управе. Сходно одредбама међународних Хашких конвенција (1899, 1907), организован је рад српске администрације, као посредника између народа и окупатора. Већ 30. априла 1941. године немачки војно-управни командант у Београду је поставио Комесарску управу за Србију, на челу са Миланом Аћимовићем, некадашњим министром унутрашњих послова у влади Милана Стојадиновића. Комесарска управа је само била извршни орган немачке војне власти. Приликом доношења и спровођења расних закона („наредбе“), Немци нису консултовали Комесарску управу.

Суочена са пометњом која је захватила простор између Дрине и Велике Мораве, односно деловањем непокорних официра југословенске војске на челу са пуковником Михаиловићем („дражиновци“) и њиховим тадашњим савезницима комунистима (партизанима) које је водио Јосип Броз, немачка војна управа је решла да крајем августа месеца образује „Владу народног спаса“ на челу са заробљеним генералом Миланом Недићем.

Просвета је била једна од најважнијих ресора у Недићевој влади. Министар просвете је био новинар Велибор Јонић, који је ресор просвете држао и у Аћимовићевој влади. Јонић је после Првог светског рата био један од најистакнутијих грађанских левичара. Био је важан члан Републиканске странке, чији се шеф Драгиша Васић у Другом светском рату нашао у улози заменика Драже Михаиловића. На Јонићев заокрет од грађанске левице ка фашизму је утицала је књига немачког филозофа Освалда Шпенглера „Пропаст запада“. Јонић је средином тридесетих година постао један од најзначајнијих чланова покрета Збор, који је водио Недићев блиски рођак Димитрије Љотић. Збор важио за профашистичку странку, тако да су многи његови чланови били министри у Комесарској влади и касније у Недићевој влади. Сам Димитрије Љотић није био члан владе, али је био „сива еминенција“ свог старог рођака Недића. Помоћник Велибора Јонића је био Владимир Велмар-Јанковић, психолог, есејиста и књижевни критичар.

Министарство просвете је имало неколико саветодавних органа: Главни просветни савет, Верски савет, Уметнички савет и Државни спортски одбор. У надлежности Министарства просвете су биле основне, средње и више школе, академије, Београдски универзитет, многе културне и научне институције (музеји, библиотеке, Метеоролошко-геофизички завод, Биолошки завод у Смедереву…). Важно је споменути и дом за незбринуту децу у Смедеревској Паланци и „Недићев дечији град“ у Крушевцу, који су постали својеврсне школе за одвраћање омладине од комунистичке идеологије, али и идеала које су нудиле западне капиталистичке државе. Ово одвраћање се вршило „милом или силом“.

У просветно-културним органима под Недићевом управом је радило нешто мање од 12.000 лица. У крајевима у којима није дошло до побуне у другој половини 1941. године, настава се одвијала без прекида. После гушења устанка крајем 1941. године, на највећем делу територије Недићеве Србије настава је извођена без већих застоја.

По „Уредби о непоузданим елементима“ коју је донела још Аћимовићева Комесарска управа, Недићевска власт је из просветних и културних установа уклањала комунисте и њихове симпатизере, Јевреје, масоне, присталице Драже Михаиловића и англоамеричких савезника. На том послу Министарство просвете је остваривало посебну сарадњу са Специјалном полицијом (Илија Паранос, Бошко Бећаровић, Драги Јовановић). Након отпуштања из службе, непоуздани елемент је најчешће завршавао у логору.

Нови наставни план и програм за основне школе је донет 1942. године на основу владиног „Закона о народним школама“ и позитивног мишљења Просветног одбора. Предвиђени су следећи наставни предмети: Наука о вери са моралним поукама, Српски језик, Отаџбина и њена прошлост, Природа и човеков рад, Рачун и геометрија, Певање и Телесно вежбање. У плану за средње школе били су следећи предмети: Веронаука, Српски језик, Француски језик, Италијански језик, Немачки језик, Латински језик, Историја, Земљопис, Природопис, Физика, Хемија, Хигијена, Математика и Основи филозофије.

Из наставног плана и програма су избачени садржаји који су имали алузије на либерализам и комунизам. Осим редовних наставних предмета, директори школа су били у обавези да организују антикомунистичка, антисемитска, антимасонска и антикапиталистичка предавања на основу брошура које им је достављало Министарство просвете. Организоване су и изложбе са истим темама. Дељена је брошура „Српски народ у канџама Јевреја“ од Милорада Мојића. Предавања су често била организована на основу књиге Георгија Павловића „Под шестокраком звездом – јудаизам и слободно зидарство у прошлости и садашњости“. Организован је и посебан вид дружења наставничког кадра и родитеља: „Српска посела“.
Због збрињавања сиромашних ученика и избеглица са територија НДХ министарство је у школама отварало ђачке кухиње, а за најсиромашније је била предвиђена и новчана помоћ. Све плате и социјална давања су редовно исплаћивани под немачком окупацијом. Циљ целокупне нацистичке и Недићеве политике у Србији био је да се заведе ред, паралишу дражиновске и комунистичке акције, обезбеди мирна окупаторска управа, а тиме и привредна експлоатација у сврху потпомагања немачких војних операција на удаљеним фронтовима (источни, афрички…)

Недићева влада је уз помоћ Немаца основала много средњих стручних школа (техничке, машинске, пољопривредне) које су биле повезане са индустријском и аграрном производњом. Ученици су преко практичне наставе били активно укључени у процес производње. Србији је недостајала радна снага јер се скоро 350.000 заробљених југословенских војника српске националности налазио у Немачкој. Зато су малолетници преко средњих стручних школа били укључени у рад у фабрикама и на пољу.

Генералу Недићу, Љотићу, Јонићу и Велмар-Јанковићу је посебно било стало до оживљавања наставе на Београдском универзитету. Многи професори су већ били лишени слободе због своје припадности комунистима, или симпатија према покрету Драже Михаиловића. Причало се да су многи професори били масони, а није била тајна да је пре рата универзитет био расадник комунистичких идеја.

Универзитетски сенат је пружао отпор реформама које је спроводило Јонићево министарство. У почетку, Београдски универзитет није радио, али убрзо су на њему студенти завршних година могли да полажу испите, а такође бранили су се магистарски и докторски радови. Делимично извођење наставе организовано је у јесен 1943. године на Филозофском, Медицинском и Пољопривредном факултету. Укупно, на сва три факултета било је само 75 слушаоца. У децембру је отворен Технички факултет. Многи студенти су подржавали покрете отпора, па нису желели да уче на факултетима под немачком окупацијом. Са друге стране, остао је сачуван податак да се на немачким факултетима школовало чак 1000 студената из Недићеве Србије.

За ралику од успеха на пољу основног и средњег образовања, Јонићево министарство је претрпело неуспех када је Београдски универзитет у питању, из простог разлога што је београдска интелигенција била наклоњена либералним и левичарским идејама.

Просвета је у Недићевој Србији пропагирала концепт „српске задружне државе“. Била је то српска варијанта фашистичке идологије која се заснивала на корпоративизму, односно сталешком уређењу државе. Према тој идеји, коју је развио италијански мислилац Ђентиле, свака привредна грана представља једну здружену организацију радника и послодаваца, коју називамо корпорација, односно сталеж. У Народном представништву сваки сталеж би имао одређени број представника, тако да није било места за политичке партије (осим владајуће фашистичке, која је обједињавала сталеже).

Пре рата једини који је овакву концепцију заступао на политичкој сцени, био је Димитрије Љотић са својим покретом Збор. Додуше, он је пре рата визију сталешке државе видео само као привремену меру прочишћења политичке сцене, која би се у будућности вратила на концепт грађанског друштва и страначког плурализма. Доиста, међу Србима није било правих фашиста, а сам Збор је по карактеру био југословенски покрет у коме су пре рата учествовали Словенци, а нешто мање Хрвати. Ипак, политичка нужност и остварена сарадња са немачким окупатором је утицала да се и код Срба појави пројекат корпоративне државе, који је додуше остао на папиру.

Најважнији сталеж у „српској задружној држави“ је требало бити сељаштво, односно пољопривредни произвођачи, из простог разлога што је већина Срба живела на селу, на својим приватним поседима. Зато је путем просвете величана српска традиција и сеоски живот. Недић, Љотић и Јонић нису посебно ценили грађански сталеж који је био наклоњен либералним и левим идејама. Образовани Србин из града је сматран дегенерацијом у односу на сељака који није био искварен пороцима модерног света. Ипак, ексере у ковчег српске грађанске класе ће заковати Брозови комунисти. Али комунисти ће и сеоски сталеж сматрати својим непријатељем, јер су сељаци у Србији били власници имовине (у неку руку капиталисти), а подупирали су Дражу Михаиловића и монархију.

Генерал Недић је немачким војноуправним органима јануара 1943. године представио план „српске сталешке државе“, али је одмах одбијен. Било је два разлога за одбијање. Први разлог је био што Немци нису имали поверење у Србе после двадесетседмомартовског пуча. Србе су сматрали вероломнима, па осим привредне експлоатације њихове земље нису ништа планирали. Друго, ни у самом Трећем Рајху концепт сталешке државе није био развијен. Немачки национал-социјализам је представљао једну вулгарну мешавину антисемитизма и милитаризма, насталу у поремећеном уму Адолфа Хитлера. Ca друге стране, италијански, португалски и шпански фашизам, нису били расистички, већ засновани на економским и социјалним принципима са јаком теоријском основом (Један од тешко појмљивих „ужаса историје“ представља Етиопска фашистичка партија у оквирима Италијанске империје). Фашизам ће на Пиринејском полуострву (Португалија, Шпанија) преживети Други светски рат и одржати се до седамдесетих година ХХ века. Португалија је као фашистичка држава са својим азијским и афричким колонијама ушла у НАТО пакт 1949. године.

Једини немачки службеник који ће озбиљно схватити концепцију „српске сталешке државе“ биће Херман Нојбахер, Хитлеров „специјални изасланик за Југоисток“. Он представља једну од најзанимљивих фигура Другог светског рата. Преговарао је (изгледа на своју руку) са америчким пуковником из Дражиног штаба, Робертом Мекдауелом о предаји немачких балканских трупа западним савезницима 1944. године, а после рата је ни мање ни више био специјални саветник етиопског цара Хаила Селасија. Ипак, његово залагање за „српску сталешку државу“ није наишло на Хитлерово одобравање. Није било разумевања, али ни времена. Нацизам и фашизам су на бојном пољу претрпели пораз од капитализма и комунизма.

Многи службеници Недићеве владе су настарадали на крају рата или убрзо након његовог завршетка. Победници су се на суров начин обрачунали са пораженима и њиховим сарадницима. Министар просвете Велибор Јонић је заједно са већим делом Недићеве администрације у јесен 1944. године кренуо на север ка Немачкој, односно Аустрији. Као и Недић, пао је у руке западних савезика који су га предали новим властима у Београду. Недић се убио пре суђења, док је Јонић био изведен пред суд и осуђен на смртну казну, која је извршена 17. јула 1946. године.

Његов заменик Владимир Велмар-Јанковић је био боље среће. Он се преко Италије домогао Франкове Шпаније, где се у послератним деценијама прославио као психолог. У почетку је био обичан физички радник, да би на крају имао свој приватни центар за ментално здравље „Орексис“ у Барселони. Објављивао је научне радове под псеудонимом Хорхе Вукмир. Настрадао је у саобраћајној несрећи у Барселони 1976. године (као Љотић у Словенији 1945). Његова ћерка је наша позната књижевница Светлана Велмар-Јанковић.

Литература:
С. Ђ. Керкез, Образовно-културне прилике у Недићевој Србији, Ниш 2008.
Никола Живковић, Срби у Мемоарима Хермана Нојбахера, Београд 2007.
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2008.
Википедија

Аутор: Душан Јевтић



1 Коментар

  1. Пошто је текст пун историјских неистина, предлажем да аутор текста прочита књигу Предрага Д. Иванавића, „Ко су љотићевци?“, 1954, Чикаго. Постоји и издање „Погледа“ из 2014. Као и „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, Милослава Самарџића. Мада, пре свега, „27. Март“, Живана Кнежевића и „Слобода или Смрт“, Радоја и Живана Кнежевића, из 1981. године. Може да се нађе и на Интернету у електронском издању.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.