М. Вукмировић: Видовдански путоказ

Српски народ нема већег упоришта, ни јачег духовног средишта од Косова и Метохије: оно је колевка у којој је као народ одрастао, окосница око које је саденут и огњиште око којег је окупљен
У историји сваког народа постоји један догађај и дан везан за тај догађај, који су важнији од осталих и на посебан начин се прослављају и обележавају.

Несумњиво је да је Видовдан, као сећање на Косовски бој, у историјском смислу највећи и најаутентичнији празник српског народа. Уз Светосавље и Крсну славу, Видовдан представља кључну националну идентитетску одредницу Срба, неугасиви помен на вековну борбу за слободу и веру у достојну будућност.

Одавно су Видовдан и Косовски бој израсли у централни догађај српске историје, ушли у српску књижевност, поезију, националну и политичку свест. Њихов утицај на историју и културу српског народа је огроман. Ту голе историјске чињенице нису пресудне, јер их овај дан и овај догађај увелико превазилазе.

Може се Косовски бој посматрати као војнички пораз или победа, али се свакако мора посматрати као морална и духовна победа, исконско страдање за слободу, веру и идеале. С једне стране, то је догађај у коме је кулминирала сва српска историја, а са друге то је камен темељац на коме се, већ шест векова, гради српска цивилизација.

Сама историја немоћна је да растумачи стварност и значај Видовдана и Косовског боја и њихов утицај на националну свест и идентитет Срба. Голе историјске чињенице и суви статистички подаци не могу објаснити зашто су ова два симбола тако дубоко утиснута и у појединачну и у националну свест Срба, зашто се прослављају сваке године док се друге битке заборављају, зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар и зашто је етика Косовског боја постала стално наслеђе свих српских генерација до дана данашњег.

Много више од историјских чињеница и статистичких података у тумачењу тајне Видовдана и Косовског боја може помоћи њихово сагледавање са становишта духовне перспективе – а ње има сасвим довољно у текстовима српске средњовековне књижевности и народним епским песмама косовског циклуса. Творци тих текстова и песама јасно су указали на то да Косовски бој није само једна од многих славних битака српског народа, већ битка која је заувек одредила његово место у српској, европској и светској историји.

На Видовдан 1389. године, доведен је до врхунца светосавски идеал српског народа, испуњено је светосавско Јеванђеље – опредељење за царство небеско, за вечне духовне вредности: истину, правду, веру, слободу и живот. То су вредности за које вреди живети, али за које вреди и живот дати, јер су вредније и трајније од обичног, пролазног земаљског живота.

На темељу Видовдана изграђени су идеали херојства, човечности, самопожртвовања, страдања, покајања, праштања, трпељивости и великодушности – што предстваља основе етике хришћанске културе. Спремност на жртвовање никако не значи величање страдања као вредности саме по себи, јер је вредност жртве у њеној исконској чистоти и најузвишенијој сврси.

Онај који жртвује свој живот у борби за слободу, истину и правду Божју, жртвовао је највише што је могао – и он је победио! Та борба може бити технички и изгубљена, али онај који је принео сопствену жртву постаје и остаје њен стварни победник. Али, ако заборавимо своју прошлост, ма колико тегобна и болна била, учинићемо већи злочин према себи од оног који су нам освајачи нанели.

Само њено памћење и преношење генерацијама може нас спасити од свеколиког нестајања. Тим пре што нам спољни силници стално и упорно намећу структурални заборав, настојећи да угасе најсветлије тачке нашег памћења. Зато се увек морамо подсећати значаја Видовдана и Косовског боја, не само за српску и хришћанску историју, већ и за идентитет српског народа. Треба га славити сваки пут још посвећеније и садржајније, за покој страдалим ратницима, за спасење и васкрсење свих нас и рода нашег православног.

Славећи Видовдан и Косовски бој Срби не славе ни пораз ни безумни отпор, ни трагедију ни смрт. Напротив, славе велелепно уздизање једног, за авако време модерног идеала – борбу и страдање за слободу, правду, веру и истину. Хтео то сада тзв. Брисел да призна или не, несумњиво је да су то и темељи модерних европских вредности које је српски народ донео Европи и због чега му она дугује историјску захвалност. Та захвалност ових месеци срамежљиво стиже из појединих европских земаља, мада никад није касно за таква признања.

После вишедеценијског „неговања“ неуспелих пројеката југословенства и социјалистичког друштва и изгубљених година након пропасти тих пројеката, Србија данас живи озбиљно подељена унутрашњим политичким сукобима, буквално окружена „живим зидом“ национализама које подржавају светски силници. У таквим околностима доведена су под сумњу многа темељна веровања државног и народног постојања. Између осталог, на неким местима се могу чути тумачења да Срби на Видовдан славе пораз, окупацију, трагедију, смрт и сл., и да се спремају да се баш на тај дан одрекну Косова и Метохије.

То су провидни покушаји стигматизације српског народа, покушаји да се поништи његов идентитет и да му се наметне прихватање кривице као средство овладавања њиме, то су покушаји жигосања које је српски народ осетио више пута у својој историји. Заправо, то је начин којим се српски народ најпре истискује из поља морала, да би потом био истиснут и из поља права. А онај који је дисквалификован као морално биће веома је подобан да се над њим предузима бесправно насиље. Због тога имамо велику обавезу да бранимо и одбранимо част свих српских жртава, то нам је обавеза идентитетске и егзистенцијалне природе.

Важан услов да у томе успемо је наше историјско памћење и историјска самосвест, као брига за тачке ослонца националног идентитета у историјском трајању српског народа и успешног супротстављања разним покушајима манипулације и злоупотребе ових узвишених симбола српског народа. Јер, нема никакве дилеме да политичке злоупотребе Видовдана, баш као и настојања да он буде омаловажен и занемарен, представљају суштински напад на демократска права и идентитет српског народа, чему се свим силама морамо одупрети.

Речи Видовдан и Косовски бој морају се пажљиво изговарати, али и опрезно ослушковати, имајући у виду пре свега морални подвиг који оне симболизују и простор на коме су изникле – Косово и Метохију.

Српски народ нема већег упоришта, ни јачег духовног средишта од Косова и Метохије: оно је колевка у којој је као народ одрастао, окосница око које је саденут и огњиште око којег је окупљен. Оно је темељ српске културе, духовности, државности и идентитета.

Само они који то разумеју и осећају, који знају да Видовдан и косовска епопеја нису само мит и легенда – они могу сачувати Косово и Метохију, баш као што је оно сачувало нас.

Народна слога се свим својим бићем залаже за то. Јер, какви сутра будемо на Косову, такви ћемо бити до века!

Аутор Миодраг Вукмировић, председник Управног одбора Удружења грађана „Народна слога“

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор Факти, 27. јун 2020.