Интелигенција Запада распаљује мржњу према белцима

После вишемесечних погрома и вандализама, борба Британаца за права црначке популације под слоганом „Црни животи су важни“ почела је да јењава. Очекивати нешто друго је и било немогуће. Мултинационална Британија, која је отворила границе милионима грађана својих бивших колонија, данас је без шале једна од најтрпељивијих земаља света.

Политичка коректност постала је нови облик религије у Британији. Често, чак спречава и истрагу најтежих злочина. Дакле, масовно насиље Пакистанаца над белом децом у енглеским градовима утишавали су се деценијама, јер су се сви бојали да би тиме повредили осећања утицајне националне мањине. Све у свему, BLM (Black Lives Matter – Покрет за права црнаца) у Британији као да није имао шансе за успех.

Међутим, професорица са Универзитета у Кембриџу, Пријамвада Гопал, одлучила је да полије бензином утихнуту борбу расног рата. Пре неки дан је на свом твитеру налогу са хиљадама пратилаца написала следеће: «Бели животи нису важни.» Занимљиво је да цензори на друштвеним мрежама нису одмах уклонили овај расистички слоган, већ су то учинили тек после потпуно предвидивог таласа негодовања корисника.

Пријамвада Гопал (51) је ћерка индијског дипломате, очајнички критичар Британске империје, а аутор је неколико књига и бројних скандала. На Кембриџу предаје од 2001. године. Њена научна специјализација су расне и родне студије и разобличавање колонијалних пракси заснованих на енглеској литератури. Године 2006. др Гопал је позвана у Би-Би-Си на расправу о британском империјализму са истакнутим историчарима, међу којима је био и Нил Фергусон, аутор историјских бестселера. После емисије, она је објавила отворено писмо у којем је жестоко напала Фергусона. При томе није критиковала његове научне концепције или истраживачку методологиу, већ га је једноставно оптужила за непристојност, бахатост и „демонстрацију супериорности белаца“. Писмо су левичарска издања масовно прештампала.

Од 2006. до 2010. др Гопал је била декан колеџа Винстона Черчила на Кембриџу. У то време, студенти су постали хулигани тако да су национални таблоиди почели да пишу о њиховом нереду. „Сам Черчил није био будала да пије, али био би задивљен оним што студенти раде у његово име“, констатовало је лист «Дејли Мејл». Студенти су пили, пушили траву, разбијали намештај, разбијали јавне просторије, тукли се до крви, ходали по крововима. Једном, док су пијани трчали голи по травњаку, видела их је деканица Гопал. Један од студента дотрчао је до ње и понудио да се уда за њега. Тако је др Гопал опет доспела у новине.

Године 2018. години избио је скандал у држави када је Пријамвада Гопал на свом твитер налогу објавила да напушта Кембриџ. Разлог је био «расизам» универзитетског обезбеђења. «Расизам» се огледао у чињеници да су професорицу упорно називали „госпођо“, а не „др Гопал“. Историја је тада престала.

Главна тема Гопалове је вечна кривица Британије и Британаца пред људима њихових бивших колонија. Она апелује на Британце да „плате и покају се“, а на угњетаване обојене мањине да се жешће боре за своја права. У својим текстовима, она оптужује Британску империју да је чак створила индијску енглескоговорећу елиту у Индији, којој и сам припада.

После објављивања свог скандалозног става на твитеру, иако је као одговор добила талас негодовања, др Гопал се није зауставила. Опет је поновила да „бели животи нису важни“, а написала је и појашњење: „Сада се појавила прилика да нанесемо одлучујући пораз белцима, разбијемо њихов отпор, уништимо их као класу и заменимо њихове животе животима обојених и ЛГБТ популацијом“.

На крају је морала да избрише овај твит, али Интернет «памти све». Огорчени људи организовали су петицију на сајту Change.org са захтевом да се Гопалова избаци са Кембриџа. Петицију је потписало 25.000 људи. После тога, сајт је уклонило петицију. Уредник портала Change.org објаснио је да је то учињено зато што је петиција „прекршила политику веб локације по питању малтретирања и узнемиравања.“ Гопалова се жалила својим пратиоцима да је узнемиравају и траумирају. Руководство Универзитета у Кембриџу одмах је подржало свог запосленог и не само то, најављено је да ће у новембру др Гопал постати редовни професор на Кембриџу.

Доминација левичара на Кембриџу – уосталом као и на било којем «популарном» западном универзитету – никада није била посебна тајна. Недавно је локална академска заједница прогонила младог социолога Ноа Карла, тако што је успела да он добије отказ. Карлова једина «грешка» је била та што је објавио у научном часопису истраживање о «етички упитним темама» – како су то назвали на универзитетском новојезику. Будући да је бели Британац (успут, родом из Кембриџа), Карл је истраживао однос криминала међу мигрантима и антимигрантских осећања међу локалним становницима, доминацију левичарских идеја у академској заједници, клановског устројства пакистанске дијаспоре и њен утицај на изборе. Отпуштен је по захтеву колега са Кембриџа, упркос подршци научника из целог света.

Универзитетска култура постала је прозрачна лабораторијска посуда (епрувета Петри – прим. прев.) у којој су узгојене идеје инспирисане Покретом за права црнаца (БЛМ побуњеника – прим. прев.). Данас, када расни протести прете да прерасту у озбиљну грађанску конфронтацију, универзитетски радници радикализују, подржавају и подстичу демонстранте.

Познати амерички историчари, на пример, на сваки начин хвале рушење споменика и одобравају погроме и улично насиље.

Професор „уметничког криминала“ (није шала, ово је реална научна специјалност) – Ерин Томпсон је демонстрантима давала савете како правилно порушити споменике. Значајно је да Томпсон предаје „уметност криминала“ на Факултету за криминологију. Чувени часопис «Популарна Механика» објавио је на својој веб страници читаву методологију о томе како срушити споменик.

Наравно, међу представницима академске науке, универзитетским наставницима и студентима постоје људи који не могу да подрже све ово протестно лудило. Међутим, они су данас застрашени и налазе се у потпуно јадном стању. На друштвеним мрежама дели се писмо познатог професора са Беркелија, а плашећи се отказа, није се усудио да га потпише именом и презименом, већ га је без потписа послао својим колегама. Професор историје опрезно критикује покрет БЛМ. Он указује да од руку полицајаца у Сједињеним Државама не умиру само афроамериканци, већ и белци, и напомиње да црнаце најчешће убијају њихова браћа по раси.

Највећу утисак у овом писму оставља следећи став: «Лично, не желим да ризикујем да се супроставим агенди Покрета за права црнаца (БЛМ) … Једногласје коју намећу универзитетска администрација, професори, корпорације и медији чине казну за било ког дисидента неизбежном … Сигуран сам да ако потпишем ово писмо својим именом да ћу изгубити посао и све будуће послове…».

Калифорнијски универзитет је пожурио да изјави да у својим редовима нема таквих јеретичких професора и да је писмо лажно. Корисници друштвених мрежа, међутим, и даље га деле. Изгледа да их опчињава управо искрена интонација интелектуалца који је отрован политичком коректношћу.

Окупљајући милионе младих људи, образујући елиту будућег друштва, универзитети САД и Британије формирају будућност ових земаља. Судећи према тренутном стању ствари, ова будућност изгледа као потпуни хаос, рат свих против свих. Образовање се тихо претворило у пропаст.

Тужни парадокс ситуације примећује водитељ «Фокс њуз-а», Такер Карлсон. «Ово је идеолошки покрет», пише он о БЛМ. «Идеје које га хране деценијама су се легле по универзитетским кампусима.» Успут, платили смо за све то … Били смо толико одушевљени што су наша деца била на Универзитету Дјука, да смо одлучили да не обраћамо пажњу на оно шта су у ствари тамо учили и наставили смо да шаљемо силне чекове. То је била грешка. То је била једна од наших највећих грешака.»

С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика