Die Welt (Немачка): Коронакриза ствара од људи савремене робове

Већ је било касно те ноћи 5. фебруара 2004. године када се у полицији града Лестера на северозападу Енглеске зачуло звоно аларма. «Тонем! Вода!» Неко је очајнички викао у слушалицу. „У позадини се могао чути звук ветра и таласа и гласови странаца како вичу и плачу“, забележено је у новинама телефонске службе. Затим је позив прекинут.

Најмање 21 илегални мигранти из Кине удавио су се те ноћи у заливу Моркам. Рибарска компанија из Ливерпула послала је ове људе у залив да сакупе шкољке. За 25 килограма обећали су им да ће платити пет фунти. Нико Кинезима није рекао да је залив познат по опасним струјама и брзо надолазећој плими.

После овог стравичног инцидента, Лондон је отворио нову агенцију – Управу за борбу са бандитизмом и насиљем над радницима (GLAA), која је осмишљена да би се супротставила организаторима илегалних миграција и агенцијама за експлоатацију радника. Доњи дом парламента је 2015. године усвојио Закон против модерног ропства, једини правни акт на свету који је данас намењен борби против ропства. Међутим, упркос овим напорима, у Уједињеном Краљевству се непрестано откривају нове и нове скандалозне чињенице.

Патогени систем цвета
Пре две недеље, влада је увела карантин у Лестеру, јер је тамо број новооболелих од коронавируса нагло порастао. Жаришта инфекције су се показале такозване знојарнице (sweatshops) предузећа која раде по патогеном систему. Од почетка коронавирусне кризе доживљавају незапамћен процват због повећане потражње за одећом на интернету. Као што су многи критичари приметили, «знојарнице» показују како похлепа и страст према потрошњи могу да развију две глобалне болести: робовски рад и пандемију коронавируса.

Лестер се обогатио захваљујући текстилној индустрији која је тамо цветала у XIX веку. Ова индустрија је и даље присутна у граду. Своје производе испоручује јефтиним ланцима као што су Bohoo, Nasty Gal или Missguided, чији купци, када виде нову хаљину Ким Кардашијан, већ следећи дан је наручују путем интернета.

У многим фабрикама, да подсетимо, услови рада се нису много променили још од викторијанских времена. На неким местима чак подсећају на ситуацију у индустријама у земљама са јефтином радном снагом, на пример, Бангладеша. Радници савијених леђа раде на шиваћим машинама за пет евра на сат, радно време није ограничено, у случају болести дневнице се на плаћају.

Чињеницу да послодавци не поштују правила против ширења коронавируса доказује велики број заражених међу радницима. Профит је постао велико искушење, те су бизнисмени решили да искористе своје место пребивања после увођења општенационалног карантина. Док су се ланци снабдевања код других компанија покидали, они су искористили жељу домаћих потрошача да добију нове крпе.

«Похлепа је оно што још увек омогућава ропство», каже Луиза Гор (Louise Gore). Она ради у Бирмингему у Фонду „Јерихон“, који жртвама трговине људима помаже смештајем у сигурне куће и школовањем. Половина оштећених стигла је из земаља Европске уније, углавном из Централне и Источне Европе. Неки долазе из Африке или Азије, а многи живе у Енглеској и као друга генерација. «Скоро сви су имали судбину да су постали жртве трговаца људима», објашњава Горова.

Разрушени животи, недостатак новца, депресија, тешкоће са школовањем, а поред тога, постоји и језичка баријера. Многи радници у патогеним предузећима слабо говоре енглески или уопште не говоре овај језик. Чак и ако знају за њихова права, онда се, према Горовој, плаше посредника који их контролишу и застрашују. На пример, прете да ће им одузети пасоше.

Власти се не сналазе
Према речима Горове, грофовство Вест Мидлендс, где се налази Бирмингем, налази се на другом месту по броју могућих жртава модерног ропства у земљи. „Међутим, запослени у служби организованој да се баве тиме не могу да се носе са проблемом – премало их је“, каже Горова. У специјализованој служби за борбу са трговином људима GLAA има укупно 120 запослених у читавој држави. Сходно томе, број жртава које се предају у Националну службу за регистрацију (NRM) такође је мали. Ова служба представља систем који жртвама модерног ропства пружају заштиту владиних служби, а тако је од 2015. године. У неким случајевима жртвама се уреди и правни статус боравка у земљи.

Према проценама британског Министарства унутрашњих послова, тренутно у Великој Британији има 13.000 жртава модерних трговаца робљем. Међутим, британска Агенција за борбу против криминала сматра ову процену «само врхом леденог брега». Истовремено, аутори последњег «Глобалног индекса ропства» процењују да је стварни број робова најмање 136.000.

„Број жртава модерног ропства због кризе са коронавирусом вероватно ће се повећати“, каже Фил Бревер (Phil Brewer), бивши шеф Јединице за борбу против ропства у лондонској полицији. Будући да Британце очекују економски тмурна времена, незапосленост ће бити на нивоу 80-их година прошлог века.

«Неки ће бити вољни да раде дуже, а за мање новца и без одговарајућег социјалног осигурања»“, каже Фил. «Такви вероватно неће имати храбрости да обавештавају власти ако њихови послодавци почну да крше прописе о борби против коронавируса.» Према Бреверу, то се дешава стално.

Керол Мерфи (Carole Murphy), сарадница из Центра за проучавање модерног ропства на лондонском универзитету Ст. Мари, такође је песимистична по питању Британије. «До сада су жртве модерног ропства били људи који су запали у тешку личну ситуацију. Убудуће ће међу њима бити и људи који ће се наћи у тешкој ситуацији, али за коју нису директно одговорни, на пример због пандемије коронавируса.» А њен крај у Великој Британији се не назире.

Превод чланка «Corona-Krise wird mehr Menschen zu modernen Sklaven machen»

Превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика