КО ЈЕ УБИО КНЕЗА МИХАИЛА – Зна се ко су били извршиоци, а КО ЈЕ БИО НАЛОГОДАВАЦ И ОРГАНИЗАТОР

„Тог поподнева, око 17 часова кнез Михаило кренуо је кочијама да се превезе до Кошутњака. У његовој пратњи је био ађутант Светозар Гарашанин, док су у кочијама поред кнеза седеле његова стрина Томанија Обреновић, сестра од стрица Анка Константиновић и сестричина Катарина.

У парку су се појавили Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију излетео Коста Радовановић, који је и усмртио кнеза Михаила. Последње кнежеве речи, изговорене на француском биле су: „Дакле, истина је“. Погрешна је констатација, да су те речи биле изговорене због потврде кнежевог сазнања да је његово убиство последица заточења Љубомира Радовановића у топчидерском казненом заводу, иначе рођеног брата браће Радовановић. Кнез Михаило је још од раније имао сазнања да се спрема атентат на њега, али у то једноставно није желео да верује.

После овог крвавог акта, одржана су суђења убицама кнеза Михаила и њиховим саучесницима. О актима суђења доста се говорило у оновременим новинама Видовдану, Јединству, Застави итд.

Сада се поставља питање ко је налогодавац и организатор убиства кнеза Михаила Обреновића. Да ли је Александар Карађорђевић умешан у заверу против Кнеза Михаила?

Из многобројних чињеница утврђених судском истрагом, треба пре свега издвојити ово. Душа завере против кнеза Михаила био је кнез Александар Карађорђевић. Мисао да се убије кнез Михаило, започео је он. Са његовим намерама била је упозната и кнегиња Персида. Зла и осветољубива, имала је само једну мисао: да наплати Обреновићима за 1858. годину, и да врати на престо било свога мужа или свога сина.

Без знања кнеза Александра, она је нашла Филипа Станковића и дала му 2000 дуката, за убиство кнеза Михаила. Плаћен од кнегиње, почео је још 1863. да спрема преврат. Први покушај, такозвана „Мајсторовићева афера“, није успео. После тога Станковић је тражио човека који ће убити кнеза Михаила, и није могао да га нађе. Као најамник, већ доста заморен, није се показивао много ревностан. Служба код кнеза Александра Карађорђевића била му је добродошла као неисцрпни извор прихода одакле ће покривати своју штету на свињарској трговини. С обзиром да он није поседовао потребне квалитете за преврат који му је био поверен, једног тренутка у кнежевој околини јавља се Павле Радовановић, и он доноси нови дух.

Физиономија Павла Радовановића остала је неосветљена. Шта би се отприлике могло утврдити за њега?

Припадао је једној изопаченој породици. Његов брат Љубомир осуђен је због лажних исправа; његов брат Ђорђе банкротирао је; његов брат Коста најгори од свих, убио је својом руком кнеза Михаила. Сам Павле био је умешан у поседовање лажних исправа као и Љубомир, али се на неки начин извукао.

Идеју о убиству, коју је зачео кнез Александар, прихватио је и Павлов брат Љубомир, бивши адвокат ваљевски, за кога смо већ рекли да је издржавао казну у топчидерском казненом заводу. Начин на који ће се извршити убиство, смислио је Лазар Марић, бивши председник пожаревачког суда, који је био такође утамничен у Топчидеру. Осуђен је због убиства своје жене. Све појединости убиства кнеза Михаила остављене су Марићу. Браћа Радовановићи, Павле и Љубомир, бавили су се нечим важнијим, а то је превратом који је после убиства требало извести. Њихов договор и састајање у топчидерском казненом заводу омогућио је управник завода Светозар Ненадовић.

Одмах на првом кораку наилази се на траг који води у Пешту, ка кнезу Александру. После бомбардовања Београда 1862. године, отпочиње се са припремама преврата. Можда није познато, али Павле Радовановић био је рођак по жени кнеза Александра Карађорђевића, која је била од рода Ненадовића. Из свега се да закључити да је Карађорђевић саопштио своје намере Павлу Радовановићу. Као главни агент служио му је малопре поменути Филип Станковић. Он је по његовом плану требало да руководи превратом после убиства кнеза Михаила. Марић је био главни човек за убиство, док је Филип Станковић био главни човек за преврат.

Убице кнеза Михаила биле су наоружане ножевима и револверима. Те ножеве и револвере набавио је Павле Радовановић. Где и како? У Пешти, преко Павла Трипковића, секретара кнеза Александра. Ова чињеница утврђена је у пештанском суду, и то како исказима трговца код кога је оружје купљено, тако и признањем самога Трипковића. Он није био само секретар кнеза Александра, него и рођак по жени, и живео је с њим под истим кровом.

Из Пеште није дошло само оружје него и новац. И Филип Станковић и Павле Радовановић добијали су од кнеза Александра новац, и то непосредно из руке у руку, или посредно преко његовог настојника добара у Београду, Андрије Вилотијевића. Суме које је давао Радовановићу, кнез Александар је објашњавао као награду за адвокатске услуге, док је суме које је давао Станковићу, објашњавао као просте позајмице. Порицао је да им је ишта давао преко Вилотијевића. Ако им је Вилотијевић нешто исплаћивао, то је било без његовог овлашћења. Суме које су Радовановић и Станковић примили од Вилотијевића, биле су тако велике да се нису могле објашњавати ни као адвокатска награда ни као позајмица.

Пред београдским судом Вилотијевић је тврдио да је све исплате чинио по налогу кнеза Александра. Постоји још једна ствар утврђена пред пештанским судом, а то је признање кнеза Александра и Павла Трипковића. Пред убиство кнеза Михаила, марта 1868, Трипковић је, по налогу кнеза Александра, однео Вилотијевићу у Базјаш 27800 форинти. Зашто та сума није послата Вилотијевићу поштом, него је он морао доћи из Београда у Базјаш да је лично прими од Трипковића? Ту суму Вилотијевић није држао с осталим кнежевим новцем који је имао код себе. Приликом претреса његовог стана она је нађена сакривена у двема саксијама, испод цвећа. Ни кнез Александар ни Трипковић нису могли објаснити, зашто су тако велику суму доставили Вилотијевићу. Њихова објашњења су поврх свега била још и противуречна. Никада, за време целог претреса, њих двојица нису изгледали тако збуњени као онда кад им је скренута пажња на ту противуречност.

После оружја и новца на ред долази соба у којој су се завереници састајали. И ту собу обезбедио је кнез Александар. Налазила се у хотелу „Круна“, који је био његова својина. Кнез Александар наредио је закупцу хотела да ту собу уступи Филипу Станковићу за његове састанке, и на рачун тога смањио је закупнину. Пред судом, он је порицао да је наредио уступање собе, али није порицао смањење закупнине. Те две ствари, међутим, стајале су, како изгледа, једна с другом у вези.

Све наведено до сада биле су чињенице. Поред тих чињеница постоји и један утисак, утисак незаинтересованог посматрача. Генерални конзул Аустроугарске у Београду, Венијамин Калај присуствовао је суочењу кнеза Александра и завереника. У једном строго поверљивом извештају од 1/13 октобра 1868. године, он, као своје интимно уверење које не би смео рећи никоме другоме до своме министру, каже ово: „Што се тиче мога личног утиска, ја не могу више ни једнога тренутка сумњати, да је кнез Александар Карађорђевић не само узео учешћа у убиству кнеза Михаила, него да је био проузроковач тога убиства.“

ФБ Обреновићи – Сакривена историја