Пашићеви радикали: Србија као велика задруга

Народна радикална странка, прва организована политичка партија у Србији је конституисана током 1881. године. Радикали су у српској Скупштини деловали још раније, почев од 1874. године, преко посланика окупљених око Адама Богосављевића (1843-1880), сељака из Копривнице код Зајечара. Богосављевић је раније студирао филозофију на Великој школи у Београду. Није довршио студије, вратио се у родно село, где се бавио пољопривредом. Као народни посланик, Богосављевић се истакао својим захтевима за смањење чиновничких плата и пензија. Идеје које је Богосављевић заступао биле су много шире и потицале су од Светозара Марковића (1846-1875).

Светозар Марковић, Адам Богосављевић и Никола Пашић чине „зајечарску тројку“ која је обележила почетак радикалског деловања у Србији. У почетку, радикале нису називали по ситнобуржоаском покрету Леона Гамбете из Француске, већ именима социјалисти и комунци.

Светозар Марковић, син једног чиновника, отишао је 1866. године у тадашњу престоницу Русије, Петроград (Санкт Петербург), где се уписао на Вишу школу за саобраћајне инжињере. Тамо се упознао са идејама руског писца-револуционара Николаја Чернишевског, који је у то време био на робији у Сибиру. Своје идеје Чернишевски је изложио у роману „Что делать?“ (Шта да се ради?), који је објављиван у наставцима у листу „Савременик“ током 1863. године. Чернишевски се залагао за социјалистичко друштво које би било засновано на традиционалној руској општини (мыр) и сматрао је да су лоши материјални услови у којима живе народне масе дугорочно добри, јер стварају основу за раволуцију. Овај руски писац је веровао да је могуће прескочити капиталистичку фазу у развоју руског друштва и из феудализма прећи директно у социјализам.

У роману „Шта да се ради“, главна јунакиња је феминисткиња Вера Павловна. Она поседује кројачку радионицу, а њене раднице живе у истој кући с њом, једу за истим столом, имају строг распоред радних обавеза, али су слободне у одабиру партнера и имају термине за излазак у град. У уста својих јунака Чернишевски убацује своје политичке, социјалне и филозофске идеје, које се укратко могу окарактерисати као „рационални егоизам“. Као реакцију на овај роман, Фјодор Достојевски је 1864. године написао „Записе из подземља“ у којем је главни јунак деструктивни нихилиста. Критикујући егоизам свог главног јунака, Достојевски се обрачунава са идејама Чернишевског. Неки историчари сматрају да је роман „Шта да се ради“ утицао на руске револуционарне покрете и бољшевике више него дела Маркса и Енгелса.




У сновима Вере Павловне се јављају визије које се могу протумачити као сатанистичке и окултне. Вера Павловна сања Астароту, женског демона из Старог Завета кога су обожавали Јевреји отпали од Јахвеа. У питању је богиња коју су у Месопотамији знали као Иштар, у Египту као Изис (Изиду), а у Грчкој као Артемиду.

Опијен идејама Чернишевског, Марковић је потпуно запоставио школовање због кога је дошао у Русију. У потрази за даљим усавршавањем у домену револуције, отишао је у Швајцарску, која је била стециште разних левичарско-превратничих интелектуалаца из Европе. Тамо се упознао са идејама руског емигранта Пјотра Лаврова (алијас Арнолди или Митров). У Лавровљевим „Историјским писмима“ изложен је концепт народне револуционарне партије у којој народне масе предводе „критички мислеће личности“. Према Лаврову, члан партије мора бити у потпуности посвећен својој политичкој организацији. Свако ко се на слаже са партијом је њен непријатељ, па се према њему тако треба опходити, не бирајући средства у том обрачуну.

Иако се упознао идејама француских социјалиста и Карлом Марксом, Марковић није отишао даље од синтезе Чернишевски-Лавров. Марковић је био далеко од марксисте, али није био ни за образовање српске државе на приципима историјског права, јер би то довело српски народ у сукоб са суседним народима. Зато се залагао за Балканску федерацију.
Марковић је неуспешно покушавао да у Србији организује задруге (произвођачке и потрошачке) које су пропадале јер нису биле засноване на принципима реалне економије већ идеолошких премиса. Власт у Србији je забрањивала листове које је покретао, терала га робију, па се Марковић склонио у Аустро-Угарску. У Новом Саду, Марковић пише своје главно програмско дело „Србија на истоку“.




Светозар Марковић је умро у Трсту од последица робијања у српским затворима 1875. године. Пет година касније од истих последица умире и Адам Богосављевић, који је робијао због крађе кукуруза из општинског коша. Да ли је Богосављевић крао попут Робина Худа и давао сиротињи, или је то радио као обичан лопов, никада нећемо сазнати, али то више није битно, јер на историјску сцену наступају нове личности, оснивачи Народне радикалне странке.

У организовању Народне радикалне странке у периоду од 1880. до 1882. године најактивнији је био Пера Тодоровић (1852-1907). Тодоровић потиче из угледне породице из села Водица код Смедеревске Паланке. Студирао је педагогију у Швајцарској као државни стипендиста, али је никада није завршио. У Србији је био први по многим стварима: први наркоман, први хомосексуалац и први таблоидни новинар. Његова супруга Милица Нинковић је прва српска феминисткиња. Упамћен је и као творац тзв. „Креманског пророчанства“, које је објављивао у наставцима у својим жутим новинама. Пера Тодоровић је 1881. године написао Статут и Програм Народне радикалне странке, а био је главни говорник на оснивачком скупу на Илијиној Води у Крагујевцу. Ипак, формални вођа је био председник Главног одбора странке Никола Пашић, грађевински инжењер. Заслуга Пере Тодоровића и Николе Пашића је у томе што су увидели да су задругарство и колективизација бесмислице и чиста утопија. На тај начин, дистанцирали су се од социјализма, али су у свом политичком деловању задржали револуционарну акцију за преузимање власти.

Народна радикална странка није прва организована странка у Срба, али је прва политичка странка у Србији (прва је Српска народна слободоумна странка из Аустро-Угарске). У начину организације радикала, отелотворени су принципи Пјотра Лаврова. Радикали су били фанатично одани својој странци, па је она наликовала верској секти. Своје политичке противнике (младоконзервативце-напредњаке и Ристићеве либерале) су сматрали непријатељима. Са напредњацима су се сурово обрачунали у два „народна одисаја“ 1887. и 1889. године. Напредњаци су били изложени линчу. У Арађеловцу је један напредњак набијен на ражањ попут прасета. У Алексинцу су радикали по улицама јахали напредњаке и њихове присталице као магарце. Либерали су боље прошли. Иако је било спорадичног насиља и према њима, они су најчешће били изложени вербалним нападима. Радикали су за либерале осмислили читав спектар погрдних и вулгарних назива од којих је најпопуларнији био – курџони.

Читава Србија је већ почетком осамдесетих година 19. века била премрежена локалним радикалским одборима. Дошло је до срастања народа и партије, па су и у том погледу остварене идеје руских револуционарних мислиоца. Радикалске главешине су своју политичку улогу видели као месијанску, што одражава Марковићев став да је Исус Христос био социјалиста и револуционар. То је наравно будалаштина, јер Исус Христос није материјалиста и није стремио световној власти (коју му је нудио нечастиви кад га је искушавао у пустињи).

Локалне вође радикала су ипак били далеко од школованих „критички мислећих личности“ о којима је маштао Лавров. Најчешће су то били локални батинаши и силеџије. Неки су имали нешто од школе, а било је чак и свештеника (најпознатији је прота Милан Ђурић из Ужица који је убио напредњака Вељка Јаковљевића). За приступање свештенства радикалима били су одговорни Милан Обреновић и његова напредњачка влада. Напредњаци који су од 1880. до 1887. године држали власт у Србији су цркви наметали разне порезе и прогонили митрополита Михаила Јовановића.
Такође, важно је нагласити да су напредњаци, док су били у опозицији, помагали организовање радикала пре 1880. године и давали им простора у својим новинама „Видело“. Када је окончана дванаестогодишња власт либерала (1868-1880), радикали су се обрушили на напредњаке и на крају их физички уништили у народним одисајима (1887, 1889). Деловање радикала у Србији 1881-1889 подсећа на грађански рат. Тимочка буна (1883) је само један део тог унутрашњег рата. Укупнан број жртава тог грађанског рата нећемо никада сазнати. У првом „народном одисају“ је страдало 140 напредњака, а у другом преко 350, али је насилних убистава било скоро сваке године. Милан Обреновић је организовао коњичку жандармерију (сејмене), која је интервенисала приликом нереда које би организовали радикали, тако да је често било жртава и на њиховој страни. Са друге стране, дошло је до савеза радикала са хајдучијом, која је у то време била нормална друштвена појава. Радикалска антиратна кампања приликом мобилизације у рату са Бугарском (1885) је у многоме утицала на српски неуспех.




Треба нагласити да је народ одавно био револтиран владајућом елитом, која се махом богатила зеленашењем. Радикали су зато прихваћени као праведни осветници који су се обрачунали са дерикожама и душманима. Лош положај сиротиње према зеленашима који су били у спрези са државним органима је најбоље описан у приповетци Милована Глишића „Глава шећера“. Обрачун са зеленашима је позитивни аспект радикалске политике. Ипак, када су дошли на власт, радикали су целокупну државу потчинили својој организацији и није било разлике између државних и партијских установа.
За радикале демократија западноевропског типа је била само помоћно средство у спољној политици, којом су покушавали да придобију Француску и Британију у будућим ратовима за ослобођење Српства. У свом политичким деловању радикали су били отворено против модернизације и индустријализације. Радикалски посланици-свештеници су изградњу железнице отворено називали сатанистичким злом са скупштинске говорнице. Чак је и грађевински инжењер Никола Пашић критиковао Милана Обреновића и напредњаке због изградње пруге, јер је сматрао да Србија још увек није зрела за такав подухват.
Радикали су номинално били „европејци“, а тражили су подршку Русије, иако су баштинили идеологију руских револуциионара. У званичним руским круговима, осамдесетих година 19. века, Пашића и радикале су сматрали обичним нихилистима и терористима. Ипак руска обавештајна служба је пружала подршку радикалима, јер је њихово роварење по Србији у геополитичком аспекту одговарало Русији. Тих година се Милан Обреновић се приближио Аустро-Угарској и дистанцирао од Русије, због њене подршке Бугарској.

Радикали очито нису марили за царски апсолутизам руског типа. У својој земљи су се борили против апсолутизма Обреновића. Са друге стране, ни демократија их није занимала. Радикалски лист „Одјек“ је после усвајања Устава из 1888 отворено објавио: „ИЗА ФАСАДЕ ПИСАНОГ УСТАВА У НАШЕМ НАРОДУ УВЕК ПОСТОЈИ НЕПИСАН УСТАВ ЗАСНОВАН НА ОБИЧАЈУ.“ За радикале, ни устав ни закони нису били важни.

Радикали су специфична појава у европској политици. Били су социјалисти који нису за колективизацију и индустријализацију, ослањали су се на руског цара, а нису били за владарски апсолутизам, залагали су се за уставну демократију, а нису марили за устав. Од социјализма су узели само револуционарне методе доласка на власт, царска Русија им је била „велики брат“, а западноевропске вредности маска пред светом. Укратко, радикали су били интересна група секташког типа која је искористила народно незадовољство да дође на чело државе, којом су потом управљали као великом сељачком задругом. Ипак, њихово бахато и силеџијско понашање, поготово када су у питању локални лидери, је било далеко од начина поступања узорног домаћина. Краљ Милан Обреновић је сматрао да ће радикалско секташтво, демагогија и претерана русофилија уништити Србију. Догађаји после његове смрти (1901) ће потврдити да је био у праву.

аутор: Душан Јевтић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.