Можемо ли спречити да Немањићи постану Нимани, а Богородица Љевишка – џамија

Већ имамо најаву да се врши нека врста историјског инжењеринга, нека нова синкретичка историја у којој Немањићи нису ктитори наших манастира него нека измишљена породица Нимани, имамо најаве да се спрема једна врсте крађе нашег националног добра и његово претварање у албанско национално добро.

Овако писац и лекар Горан Милашиновић, председник комисије Србије за сарадњу са Унеском, разуме разлоге који су учинили да један од најславнијих светских споменика културе, цариградска црква Аја Софија, одлуком турских власти, буде претворена у џамију.

На питање да ли наша комисија на чијем је челу има добре механизме да предупреди неку сличну ситуацију са нашим споменицима на Косову и Метохији, или има разлога за бојазан, Милашиновић потврђује да је бојазан реална.

И Љевишка је била претворена у џамију

„Црква Богородица Љевишка је већ била претворена у џамију, па је враћена у цркву. Веома стрепимо шта ће се догодити ако тзв. држава Косово буде једног дана пуноправни члан Унеска, а и то је, такође, политизација организације. Зато инсистирамо на томе да Унеско не треба да се бави политичким питањима и покушавамо на сваки начин да убедимо све у свету да се тај политички део избаци. Тзв. држава Косово не може да буде члан УН, али ако би била пуноправни члан Унеска – а ту је дефинисано да су потписнице државе – она би добила статус државе и тиме индиректно остварила своје политичке циљеве. Чинимо све да до тога не дође. Да покажемо да је за нас, поред правног, веома важан и тај културолошки део и да је наша историја везана за те споменике. Ми већ имамо најаву да се врши нека врста историјског инжењеринга, нека нова синкретичка историја у којој Немањићи нису ктитори свих тих манастира него нека измишљена породица Нимани, имамо најаве да се спрема једна врсте крађе нашег националног добра и његово претварање у албанско национално добро.

Резолуција Унеска – једина нада

Наши механизми јесу механизми које сад користи Унеско са Светом Софијом: апели. Ништа друго не можете да урадите. И зато је важно да, пре него што се догоди један такав чин, урадимо превентивне радње. Мислим да ће нам овај случај са Светом Софијом помоћи да укажемо свету шта може да се очекује да се догоди на Косову. Да ће нам помоћи у будућем убеђивању држава, када је реч о чланству тзв. Косова у Унеско, да се њихов улазак у ту организацију спречи, односно, да то буде пакет општег договора“, објашњава Милашиновић.

Милашиновић каже да су турске власти вешто пронашле неку врсту рупе у закону која се крије у Конвенцији Унеска о светској баштини из 1972. године.

„Када је потписана Конвенција – а њен потписник је била и Турска, где се јасно класификовало шта може да буде добро од посебног значаја, од изузетне и универзалне вредности, није се могло ни прeтпоставити да ће бити потребно тачно одредити коју намену одређено добро врши и испуњава. Уместо тога, препуштено је слободној вољи свих држава у којима се налазе појединачна добра да воде бригу и о тој бризи обавештавају Унеско на сваких десет година. Уколико је реч о добру које је угрожено, као што су наши споменици на КиМ, онда једном годишње. Изгледало је да ће се тиме заштитити основна нaмена, али пошто то није спецификовано, очито су турске власти нашле неку врсту сиве зоне захваљујући којој је било могуће да намеру о промени намене спроведу у дело“, подсећа Милашиновић.

Политизација Унеска

Напомињући да је Унеско настао из добре идеје али да се и она, као и свака друга, може лако злоупотребити, председник наше комисије при овој организацији подсећа да је главна злоупотреба и када је о овој организацији реч – политизација.

„Иако је после другог светског рата замишљен као специјализована агенција којом ће се бавити искључиво експерти за образовање, културу и науку, УНЕСКО је већ шездесетих година доживео своју политизацију и излажење из оквира културе, науке и образовања. Данас имамо бројне примере те политизације и мислим да је, уз рестрикцију биџета, то највећи изазов који пред Унеском стоји“, сматра Милашиновић.
Он додаје да то мора подразумевати јасну спецификацију да је реч о националном добру Срба.

„Важно је да се јасно каже да су то немањићки манастири и да они нису музеји већ живе цркве. Они су такође серијски уписани, али постоји одредница Србија као предлагач и ми имамо могућност да то бранимо, чак и формално правно. Збога свега тога верујем да ће ова ситуација која се догодила са Светом Софијом на известан начин бити добар путоказ добронамерним државама у Унеску да схвате да је исто ово могуће да се догоди и на Косову. И да то треба спречити“, јасан је Милашиновић.

Нису сви злонамерни

На питање да ли је време у коме се културно наслеђе једног народа мора бранити и изнова доказивати (чак и када је под заштитом Унекса) време неког новог варварства, Горан Милашиновић одговара потврдно, али каже да то није универзално, јер не долази са свих страна. Као пример другог и другачијег наводи Грчку:

„Серијски упис добара који се односи на Свету гору, на манастире којима припада и Хиландар, јесу културно добро Грчке. Хиландар не припада нама, него по Унеску припада Грчкој. Али ми немамо никакав проблем са тим, јер не долази ни на који начин до отуђивања нашег добра из наше историје и духовности. Нису сви злонамерни. А када је КиМ у питању, ради се о некој врсти злонамерности која служи унутрашњој политици. Култура овде служи само да би се остварили политички циљеви. Зато те циљеве треба унапред предвидети и спречити. Култура је веома мекана, њу је могуће прекрајати, злоупотребљавати, користити. А с друге стране, култура је нешто са чиме се идентфикује цео народ, она је веома осетљиво питање и отуда потреба да се, користећи културу, постижу политички циљеви. Зато је веома важно унапред препознавати све то и радити превентивно. Ако не занемарујете своју историју, своју културу имате шансу да их сачувате. Ако се препуштате, ако се мирите, немате шансу“, закључује Горан Милашиновић.

Није све изгубљено

Он ипак сматра да није све изгубљено, када је реч о ангажману ове организације у случају Аја Софије и да још има неких механизама за реаговање.

„Већ смо имали реаговања, међу њима и генералног директора Унеска, у коме се апелује да Турска промени своју одлуку, јер је није требало донети без консултација са локалним заједницама, међу њима и хришћанске. И то је једна од ствари на којим може да се инсистира. Друго, може да се инсистира да је у време уписа Света Софија била музеј. Дакле, сада није исто што је била у то време. И треће, онда када се буде слао извештај (на сваких десет година) видећемо како ће све то изгледати.“

Дејана Вуковић / Спутњик