Вино јунаштва и чаша истине

0

(Фото; Shutterstock)

Ако је, дакле, јуначка слава као Лазарево својство исказано епитетом славни, наслеђе паганског, још праиндоевропског епског духа, смемо ли то претпоставити и за Лазареву славу као обредну интерпретацију његовог ратног савета пред одсудни бој? Да бисмо одговорили на ово питање, ваља нам подробно размотрити епску ситуацију која је тако интерпретирана и њену ритуалну подлогу. Пођимо од запажања да је та ситуација карактеристична за десетерачке песме о кнезу Лазару.

Пре свега, обе Вукове варијанте „Зидања Раванице“ почињу на сличан начин: у II 35° Лазар службу служи светог Амосија гостећи за трпезом сву господу српску, а у 36° он чини собет са свим српским војводама. Ако и допустимо да су почеци ових двеју песама, особито оне прве, уобличени по моделу „Кнежеве вечере“, пажњу завређује „Женидба кнеза Лазара“ (Вук II 32°), на чијем почетку Лазар служи вино цару Стјепану (Душану)[1] и преслужује му чашу да би га прекорео што њега, свог верног слугу, још није оженио – мотив који се среће и другде[2] – а потом проси Милицу и њезина оца Југ Богдана тако што му за трпезом наздравља златном чашом вина и поклања му ту чашу, као на преткосовској вечери Милошу.

Непосредан смисао тог геста није у оба случаја исти, али упада у очи још једна аналогија која је утолико упадљивија што није сводљива на просто пресликавање једне ситуације у другу: пре Лазареве просидбе за његовом трпезом водио се, међу Лазаром, царем Стјепаном, Миличиним оцем Југом и његовим синовима, разговор о томе како који добар јунак јесте (стих 103), а на „Кнежевој вечери“ Лазар наздравља управо јунаштву. Упустимо се сада у мало шире и подробније разматрање ових мотива: поклоњене чаше и наздрављање јунаштву.




МОТИВ МОЛИТВЕНЕ ЧАШЕ

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Мотив поклањања златне чаше уз вино срећемо и у једном другачијем епском контексту.[3] Реч је о песми о деоби и свађи између два брата, за коју смо горе (71) указали да представља изданак древне епске традиције. У класичној варијанти Вук II 98° „Диоба Јакшића“ 50-63, жена Дмитра Јакшића Анђелија поклања златну молитвену чашу коју је донела од оца своме деверу Богдану, молећи га да се одрекне спорног дела очевине у корист њеног мужа, и овај то прихвати. Овде је молба такође изречена у форми здравице:

„Пуну рујна наточила вина,
Пак је носи својему ђеверу,
Љуби њега у скут и у руку,
И пред њим се до земљице клања:
На част теби, мој мили ђевере!
На част теби и чаша и вино,
Поклони ми коња и сокола!“[4]

Молитвена чаша или просто молитва саставни је део свадбеног обреда. „У Црној Гори кад дјевојку изведу… изнесу на софру… чашу вина… па се од старога свата редом… обреде онијем вином, благосиљајући дјевојку… и то је молитвена чаша“ (СЕЗб L/1934, 69). Уз двостих сватовске песме из Конавала „Извила се златна жица врхом из мора,/ Савила се ђеверима око молитве“, у првој књизи своје збирке Вук напомиње: „Дјевери носе бокарић вина накићен вијенцем и то се зове молитва и невјестина чаша.“ (I 65°, 7 д.). Из „Женидбе Јакшића“ излазило би да је молитвену чашу невестин отац давао својој кћерки у власништво. Када се има у виду то да је при извођењу невесте преко ритуала са „молитвеном“ или „невестинском“ чашом својевремено успостављена религијска веза између снахе и девера, постаје јасно зашто се Анђелија одлучила да управо помоћу те чаше умоли Богдана и зашто јој овај такву молбу не може одбити.

Такође је јасно да се назив молитва, молитвена не односи непосредно на контекст у којем се таква чаша поклања уз молбу, већ да има шире ритуално значење. Оно се да добро сагледати из једне друге Вукове напомене, по којој је у Паштровићима био обичај да се на свадбама, а и о крсним именима и на осталим великим гозбама, пије по седам здравица, најпре у славу Божију, затим свих светих, па у здравље домаћиново, „црковно или свештеничко“, својих старешина и поглавица (тзв. кумовска здравица, у којој се међутим кум не спомиње), царско и најзад у здравље „софре“ тј. целог друштва.




„Осим напијања или молитве уза сваку здравицу имају мали припјеви, које сви углас пјевају.“ (Вук I, нап. уз 128°). На пример, прва „молитва“ гласи: „У велику славу Божу. Да ни Бог и слава Божа… поможе нашега брата домаћина…“, а припев уз њу: „Ко винце пије у славу Божу,/Слава му Божа вазда помогла!/ Слава и сила Бога господа“. У овом смислу молитвена је свака чаша којом се ритуално наздравља, дакле не само на свадби, већ и на слави и у свакој другој свечаној прилици. Што се молитва као ознака једног саставног дела обредне здравице пренела на предмет којим се обред врши није никакво чудо кад знамо да сама реч здравица може значити чашу или вино којима се наздравља (уп. PCA s.v.).

Важније је уочити двојну структуру здравице која осим прозне (уосталом високо формулаичне) молитве (напијања), упућене божанству, обухвата и припев намењен некоме од присутних (тј. „почашницу“). На тај начин се здравицом успоставља веза између божанства, коме је упућена молитва, и људи, којима се намењује припев: ритуални поступак можда најбоље изражен наведеним двостихом који каже да се златна жица повија из ведра неба и савија деверима око „молитве“, тј. чаше којом се врши здравица. Ако би снаси одбио молитвену чашу, Богдан Јакшић би прекинуо ту златну нит, тај сунчани зрак којим се на њега у тренутку када ју је извео из куће њезина оца излила божанска благодат.

Да ли су ове култне радње и представе хришћанског или паганског порекла? Мотив златне жице срећемо и у, на први поглед изразито хришћанском контексту, једном паштровском припеву који не спада у оне опште, које иду уза седам здравица, већ у „особите“, и намењен је старом свату: „Пустила се златна жица из рожанства луга,/ Савила се старом свату около клобука.“ (Вук I, 135°). У напомени Вук преноси казивање људи међу којима се то пева да је реч о оном лугу где се Христос родио, и да то значи из мира, да би свадба на миру прошла. Пада у очи соларна симболика, као и термин *mirъ, за који се претпоставља да се преко скитског *mihr своди на стиран, mi∂ra-, реч која као апелатив значи „уговор“, а као теоним означава Митру, божанство које надзире уговоре и споразуме међу људима, оличено у Сунцу.

Ако је посреди заиста једна од оних речи из религијске сфере које су Словени позајмили од Иранаца, она припада претхришћанском слоју веровања, проистеклом из утицаја неког староиранског (скитског или сарматског) религијског система блиског позноантичком митраизму – који је, са своје стране, као што је познато, утицао на легенду и иконографију Христова рођења. Сам прасл. глагол *modliti од кога је сх. молити, молитва спада у паганску култну терминологију која је тек недавно попримила хришћанску боју.

Прочитајте још:  СРБОЖДЕРСКИ ДВОЈАЦ ПАВЕЛИЋ–ТИТО

в


Л.В. Куркина у ЭССЯ 19/1992 стр. 87-92 s.v. *modliti, полазећи од значења глагола у руским дијалектима молить „клати стоку, жртвовати нешто у обредне сврхе“, као и од чеш. modla „идол, кумир“, стпољ. modlebny „повезан с култом паганског божанства“, „идолопоклонички“, наглашава да је првобитно значење слов. *modliti „обраћати се с молитвом божанству, вршећи жртвене обреде, приносећи на жртву стоку, храну, пиће“ (стр. 89). За жртву у вину уп. нарочито руски дијалектски нагласак молéное пиво „пиво, которое варят в складчину на празднике Кузьмьі и Демьяна“ (id.ib.). Ако је псл. *modl- настало, како се то узима, метатезом од ие. *moldh-, руски обрт молить пиво имао би аналогију у хет. ta GEŠTIN ma-al-di „и он молит вино“ (Иванов, 1981, 171). Овај лингвистички налаз указује да је сам појам „молитвене чаше“ и обреда са њом код Срба не само старији од хришћанства, већ да представља древно прасловенско, а можда још и праиндоевропско паганско наслеђе.

МОТИВ ЗДРАВИЦЕ
Уосталом, сам обред посведочен је код паганских Словена. Претхришћански праоблик српске славске здравице Чајкановић оправдано види у једном детаљу из култа рујанског Свентовита. Дански хроничар позног XII века Саксон Граматик – након што је у опису Свентовитовог кипа поменуо да је овај у десној руци држао рог за пиће украшен разним металима који је свештеник његовог култа једном годишње пунио вином, предвиђајући по изгледу течности род наредне године – описује сезонску свечаност при Свентовитовом храму:

Једанпут годишње, пошто се прикупи летина, пред храмом где је стајао Свентовитов кип сабрало би се мноштво народа са целог острва, па би, поклавши жртвене браве, славили светковину у виду свечане гозбе. Свентовитов жрец, који је противно општем обичају своје отаџбине морао пуштати дугу косу и браду … док народ стоји пред вратима, узео би идолу (из руке) чашу и брижљиво је осмотрио: ако би количина (лане) уливене течности била умањена, протумачио би да ће наредна година бити оскудна. На основу тог зпажања наредио би да се овогодишња летина сачува за будуће. Ако би проценио да вино није опало испод нивоа уобичајеног за добар род, предсказао би будуће изобиље. Већ према исходу тог гатања упућивао их је да се расположивим залихама једне године користе штедљивије, а друге издашније. Изливши старо (лањско) вино под ноге кипу у име ливенице, испражњену чашу напунио би новим вином; одавши почаст кипу као да му наздравља, молио би га свечано формулисаним речима за добро како своје, тако и целе земље, за материјални напредак и успех у рату њених становника. Након тога, принео би пехар устима и веома брзо га у једном гутљају искапио, па би га опет напунио вином и поново ставио у десницу кипу.[5]
Чајкановић у свом раду о крсној слави (1940) пореди ову жртву у вину Свентовиту са српском здравицом коју домаћин подиже најпре „за славе Божије“ а онда за „часне крсте и крсна имена“. Упућујући на аналогију из старогрчког култа, где се прва здравица напијала Зевсу, тј. великом националном богу, а друга херојима (тј. прецима), он извлачи закључак да је Бог из прве славске здравице у ствари „старински српски национални бог“, док иза часних крста и крсног имена у другој ваља видети митског претка – заштитника датог рода и његов идол, у хришћанској интерпретацији заступљен иконом и/или крстом пред којима се славски обред врши.




У песми Вук VI 20° Турчин насилник понижава деспота Ђурђа тако што му бане на славу, седне у чело трпезе, забрани да се пије у славу Божију, а нико му се не сме успротивити. Да би се обичај ипак извршио, стари деспот каже жени Јерини да узме златну купу вина, изађе на сокак и закуне првог од Србаља који наиђе „да напије у славу Божојзи“. Идући она се моли Богу и свим свецима да сусретне добра јунака, и молитва јој се испуни, јер наиђе Марко Краљевић; од његова изгледа Јерина се препадне: „на тле падне и чашу испусти,/ здрава купа, а вино цијело“ (88д).[6] Марко услиши њену молбу, али не на друму, већ оде у двор и наздрави по обичају, па онда савлада (у варијанти убије) Турчина.

Ако је овде на мотиву здравице „у славу Божју“ о крсном имену изграђен епски заплет, ситуацију Лазареве „Кнежеве вечере“ боље расветљавају паралелни сижеи где се радња заплиће око наздрављања („напијања“) међу јунацима за трпезом, при чему „преслужена чаша“ (мотив који смо мало више већ срели у песмама о Лазару), увреда или прекор при служењу изазивају сукоб или дају подстицај за акцију. Уопште се путем кружне чаше за столом и здравице у нашим народним песмама јунаку на ритуалан начин указује почаст или наноси увреда.

Песма дугог стиха Богишић 14° понавља мотив „Кнежеве вечере“ опеван у бугарштици о Косовском боју (id. 1°); сличност иде чак до подударања неких стихова, нпр.: „И они се веселе с златнијем чашам у трпези“ 1° 117: „Господа се весељаху златнијем чашам у трпези“ 14° 52 (обе песме записао је Дубровчанин Бетондић). Радња је следећа: бан Паво Стријемљанин (тј. Павле Кињижи, овде означен као сремски бан)[7] је код будимског краља оклеветао Огњена деспота Вука да се у боју на Косову уклонио са својом војском из битке, па се тек након што су Турци његовом, Павловом заслугом поражени вратио да одсеца мртве турске главе (у ствари је било обратно). Вук, када му дојаве ту клетву, одјезди у Будим и затекне угарску господу за трпезом, па сам седне „у доње чело“. Видећи да му нико не наздравља („Свак свакому напија, Вуку нико не напија“ 53), Вук стави свој позлаћени буздован преда се на трпезу:

И отиде напијати свому златну буздохану:
„Здрав си, брате буздохане, у моје и твоје здравље!
Данас ћемо видјет ко је вјера и невјера“ (56-58).

Краљ га ослови слично као Лазар Милоша:

„Дје си, Вуче Огњени, вјеро моја и невјеро? (…)
Ја сам тебе отхранио… као сина мојега…
А ти си ми издају на Косову учинио.“

Вук предложи да из тамнице доведу турског заробљеника Хасан-пашу Предојевића, и овај посведочи праву истину ко се од угарских војвода у боју у којем је он допао ропства понео јуначки, а ко кукавички, уз опаску да је ономе који седи у „доњем челу трпезе“, тј. Вуку, место „прима теби (краљу) врх трпезе (89), док би Павле који неправедно заузима то место требало да „служи свом господи добро вино“ (98). Нема никакве сумње да је посреди примена истог епског модела као у „Кнежевој вечери“, само што је овде ситуација чистија: док Лазар истовремено здравицом одаје почаст Милошевом јунаштву, али, на основу клевете, исказује сумњу у његову будућу верност, Огњеном Вуку здравица и часно место за трпезом бивају ускраћени зато што се својим наводним бекством из боја већ показао као нејунак и издајник.[8]

Прочитајте још:  Видовдански етос у времену глобализације




Као илустрација може се навести још песма из Кашиковићеве збирке (7°) „Женидба Бранковића Вука“, чији је сиже, додуше, рецентан, али се у њему древни мотив на који смо у горепоменутим песмама указали очувао у изворној чистоти: Лазар своју кћер Мару, против своје воље, а по њеном избору, удаје за Вука Бранковића; најогорченији противник тога брака је Бановић „Страило“. На свадбеној гозби у Лазареву двору, „кад бану редња чаша дође“, он наздравља српским јунацима, а ружи Вука – младожењу. На то Лазар да миг слугама да бана прескачу служећи вино, да не би заметнуо кавгу. Но он видећи то скочи, узме „цијел тулум вина“ и стави га себи у крило и почне „напијати“:

„Е, чујете моја браћо драга,
Откако ме породила мајка,
Ја се свугде јесам потрефио,
У сваком јуначкоме кругу,
Јуначкоме и у господскоме,
Међу браћом хладно пио пиво,
Ал’ ме чаша није прескочила“, итд.; после тога ошамари Вука.

Овде нам се очитује епски мотив јуначког или господског круга, чији су учесници међу собом браћа. Скуп јунака за столом назива се у песмама Богишићеве збирке забележеним у јужном Приморју у XVII-XVIII веку, како бугарштицама (12°, 14°, 40°, 47°), тако и десетерачким (105°,108°), господска трпеза,[9] а сетимо се да су учесници „Кнежеве вечере“ означени као сва господа српска. Здравице за „господском трпезом“ имају одређену форму, то су закоње здравице, како их једна песма назива:

„Лијепо ти их краљ угарски дочекао,
Тер их посади у ту господску трпезу (…)
Стадоше ми пит’ господа ту црвено хладно вино (…),
И они ми напијати л’ јепе закоње здравице“ (12°, 43-51).

Термин господ(ин), господа је прасловенски, дакле прафеудални. Праслов. реч *gospodь истога је порекла као и лат. hospes генитив hospitis „домаћин“, и своди се на индоевропску сложеницу *ghost(i)-potis „онај који има власт над гостима“, тј. „онај ко је, у склопу родовске заједнице, надлежан за гостопримство“. Значење господства уопште развило се код Словена под иранским утицајем, јер је у индоиранском реч за „господин, племић“ ārya-, која је постала самоназвање индоиранских, „аријских” племена, такође изведена од речи за „странца, госта“ ari- (Лома 1990, 105 д.). У епу иранских Осета на Кавказу, од три рода легендарних јунака Нартâ они који за све остале приређују (изворно ритуалне) гозбе су Alægatæ, чије се име своди на *āryaka+ta и садржи у себи поменути социјално-етнички термин ārya- (Dumézil 1968, 466).

ПОРЕЂЕЊЕ ЕПСКИХ СИЖЕА
Епски сиже у којем владар (кнез) приредивши гозбу увреди најбољег јунака тако што га или уопште не позове, или се према њему недостојно опходи, може се сматрати прасловенским, ако се горе наведени мотиви српских јуначких песама пореде са руском билином о свађи Иље Муромца са кнезом Владимиром (РНПЭ 44 дд.):




Владимир приреди у Кијеву „почестниьій пир для князей, для бояр да для богатьірей,…чтобьі всяко званиë да шло тудьі“ (текст по Хилфердинговој варијанти забележеној у Карелији). Но Владимир заборави да позове најбољег јунака (лучшего богатьіря) Иљу Муромца; по другим варијантама позове га, али га посади на ниско место, или заобиђе при даривању, или му да понижавајући дар (бунду). Иља се расрди и почне гађати стрелама кијевске цркве, обарајући на земљу њихове позлаћене куполе. Затим сазове сиромахе из крчме (голи кабацкие) и царске добровољце (доброхоты царские) да пљачкају злато са порушених купола и пију са њим вино у крчми. Видећи беду, кнез приреди нову гозбу за самога Иљу и пошаље његова побратима (брат крестовый) Добрињу (Добрынюшку Микитича) да га позове. Само зато што је побратим дошао по њега, Иља пристане да оде на гозбу. Тамо

Давают ему пут место не мéньшое,
А не мéньшое место было – бóльшое,
А садят-то их во больший угол
(…) за большой-от стол,
Да как налили пут чару зелена вина,
А несли эту чарỳ рядóм к ему.
А к старому казаку к Ильи к Муромцу.
Да как принял он чару единой рукой,
А выпил он чару во единой здох.

Даље му приносе пиво па медовину, које он такође наискап испија. У варијантама Иља се не мири с Владимиром, већ га овај баца у тамницу, на шта се даље надовезује сиже о Иљи Муромцу и Каљин-цару, са основним заплетом сличним „Марку и Муси“. Осим општег мотива пира (пијанке, гозбе) као места на којем се вреднује јунаштво (тј. јунацима се указује почаст или понижење) имамо и карактеристичан прилог рядом (Путилов објашњава: „по ряду, по очереди, согласно правилам пира“, op. cit. 46). Тако и на „Кнежевој вечери“ господа седе за столом редом (Вук II 50°, део 3, стих 8; Панич 211; Врчевић 68; БВ 41; 269; Дебељковић); Лазар чашом вина свима редом наздравља MH I 1 58°, 172, узима златну чашу па је „редом води по јунаци“ (Дебељковић). Тако се у реконструкцији овог сижеа прасловенској равни може установити и један језички елеменат прилошки инструментал *rędomь.[10]

Ови епски сижеи одвели су нас прилично далеко од српске хришћанске „славе“; њихову ритуалну подлогу пре можемо слутити у неком ратничком обреду попут оног који код Скита описује Херодот у 66. поглављу IV књиге своје „Историје“:

Сваке године једном сваки обласни заповедник (νομάρχης) у својој области спрема врч вина, од кога пију они Скити који су савладали (убили: αίρέω) неког непријатеља; они који то нису учинили, не кушају тога вина, већ посрамљени седе по страни и то је за њих највеће понижење (увреда: őνειδος); они пак међу њима, који су савладали веома много људи, добијају по две чаше (κύλιξ) одједном, и истовремено их испијају.[11]

Препознајемо ситуацију на „Кнежевој вечери“: за столом су српски ратници-војводе; кнез наздравља редом и чаша кружи; посебна почаст указује се највећем јунаку, који са вином на дар добија скупоцени пехар; насупрот томе, нејунак – а то је за Лазаревом трпезом Вук, кога је Милош недавно у двобоју савладао и понизио, и који ће сутрадан кукавички побећи са бојног поља – пије вино испод скута, тј. кришом, од стида скутом плашта кријући уста, или, по другом могућем тумачењу, заклањајући се, у фигуративном смислу, под скут свог таста, кнеза Лазара, тј. имајући као његов зет повластицу да пије с јунацима коју сам по себи не заслужује (тако Костић 1937, 81).




Као што су Скити добијали своју „квоту“ пића по главама убијених непријатеља, тако су и српске велможе ноћ уочи битке по писању турског хроничара Нешрије један другом наздрављали на основу броја Турака колико је сваки предвиђао да ће их у сутрашњем броју савладати и заробити, па је тако понеки од њих „попио вино и (на рачун) десеторице Турака“.[12] Двема чашама као особитој почасти за скитског јунака формално би одговарале две здравице двема златним чашама које Лазар диже Милошу у спеву непознатог Пераштанина „Бој кнеза Лазара“ из око 1700. године, но пре ће бити у праву Пантић (1978, 144 дд.) када у томе види само једно од неспретних удвајања каква карактеришу овог аутора. Напротив, аутентичним се чини овај мотив у Вук VI 24° „Женидба Марка Краљевића“. Дошавши бану (или краљу) од Прибиња да проси његову кћер, Марко се уместо у дно трпезе, где му је назначено, угура да седне до самога краља:

Прочитајте још:  Дечји рад није проблем за климатске терористе

А краљ викну своје вјерне слуге,
Пред свакога по купу турише,
А пред Марка двије купе вина (249-251)

Марко обе купе одједном испије, а онда заређа око стола, па испред сваког просца дохвати и његово вино. Мада уметнички неуспела, са доста анахронизама, видљивих „шавова“ и гротескних детаља, ова песма је изданак врло старе традиције, о чему сведочи сам топоним Прибињ, о којем је било речи у првом делу ове књиге (стр. 47: „Прибињ је посесив од Прибина, како се звао Коцељев отац, који је такође столовао у „Блатном граду“ (на Балатону, нап. Н. С.), а локација „преко мора“ може се односити на Прекоморје (Прекмурје), подручје с оне стране реке Муре, у које ваља да се некад рачунао и ‘Блатни град’”), па и Марково понашање испод грубог хумора (он сам га оправдава својом жеђу) као да крије древни мотив одавања признања највећем јунаку двема чашама, а испијајући чаше својих супарника Марко очито жели да их понизи и оспори њихово јунаштво; уосталом, мало доцније у песми он њима наноси још већу срамоту, истеравши их све напоље из двора, без коња и без оружја.

АРХАИЧАН МОТИВ
„Кнежева вечера“, међутим, садржи један драмски моменат којег нема у упоређеним сижеима: Лазар истовремено одаје почаст Милошу наздрављајући му као највећем јунаку и изриче сумњу у његову верност. Поново као и у песми о опредељењу за небеско царство налазимо противречност у Лазаревом понашању, и опет испод те „неравнине“ слутимо један веома архаичан мотив. Необични Лазарев поступак Цријевић-Туберон тумачи наводним обичајем код „Илира и Македонаца“, да „вином, а не мучењима измамљује истину“.[13] Пантић (1978, 153) ту опаску сматра Цријевићевом хуманистичком измишљотином. Но исту идеју, да Лазарево наздрављање представља неку врсту кушања, садржи и варијанта песме о Косовском боју из „Босанске виле“.[14]

Очито не ради се о томе да се лице које треба проверити опије вином и у стању пијанства испита, јер је „in vino veritas“, него о реакцији испитаника на саму здравицу. Стога се може претпоставити да је у варијантама које не садрже експлицитно намеру да се Милош здравицом искуша, али описују на одређен начин његову реакцију, првобитно био такође присутан овај мотив кушње; то важи и за најстарију верзију, коју даје Дукин преводилац: по њему, Милош је прихватио наздрављену чашу ведра лица (con chiara faza: Динић 1964, 64).

Наравно, изрећи некоме ненадано у лице своју сумњу на њега, па посматрати његову реакцију и по њој закључивати о основаности сумње, обичан је психолошки трик који сам за себе не би изискивао посебно тумачење. Но поставља се питање зашто је ту потребна чаша којом Лазар Милошу наздравља и поклања му је, и о чијем смо религијском значењу горе говорили? Да ли су у нашој песми случајно спојена два засебна мотива, епски мотив јуначке здравице и мотив провере изненадним сумњичењем, својствен свакодневном животу? Или се здравицом ословљени на неки начин ритуално обавезује да каже истину, под претњом озбиљних религијских консеквенци?




Објашњење налазимо у једном мотиву тзв. нартовског епа код Осета на Кавказу, који су далеки потомци европских Иранаца – Скита и Сармата. Нарти-древни хероји имали су чудесну чашу звану Вацамонга (Wacamongae) или Нартамонга (Nartamongae): „она која показује реч“ или „показатељица јунаштва“. Када би ко од Нарта на заједничкој гозби рекао истину о своме јунаштву, та чаша би му се дигла сама са стола до уста, а ако би се ко напразно хвалио, остајала би непомична.[15]

Овај мотив, у којем је већ Всеволод Милер (Миллер, 1882) препознао одблесак скитског обредног наздрављања јунацима које описује Херодот – а који има аналогије и у западноевропској витешкој легенди о Гралу – наговештава нам првобитни смисао Цријевићеве чаше истине на Кнежевој вечери: да се магијским путем провери Милошева искреност. Можемо претпоставити да би у рукама лажљивца чаша на исти начин реаговала као у осетском епу, или се пиће у њој претворило у отров.

До сада смо се осведочили да се мотив, или, боље речено, мотивски склоп „Кнежеве вечере“ и Лазареве славе не може сврстати у ред необавезних епских увода типа „вино пију“ или „лов лове“, који полазе од ситуација опуштености и забаве у јуначком животу да би из њих извели растућу напетост заплета, него да има своју дубљу функционалну и, у крајњој линији, обредну условљеност. Другим речима, ту се епска традиција мање пројављује као игра уметничке маште, а више као идеолошки одраз једног протоисторијског ратничког друштва, који је, првобитно, морао имати свој ритуални корелат.

Испод одблеска стварног, или бар вероватног догађаја – Лазарева ратног савета пре битке – и могуће стилизације према хришћанском мотиву Тајне вечере на којој централна личност навешћује присутнима да ће сутрадан од једног од њих бити издана – наслутили смо прастар епски сиже гозбе која представља обредни скуп чланова ратничке дружине на којем се преко наздрављања златном чашом вина одаје част онима од њих који су се истакли својим јунаштвом и, прећутно или не, наноси срамота кукавицама.[16]

Епски заплет почиње тако што највећи јунак – назовимо га Пра-Милош – у таквој прилици бива увређен, било тиме што му је ускраћена почаст чаше која му по правилу припада, било што му је, као у песми, та почаст јунаштву загорчана прекором невери; није искључена ни митологизована верзија као у осетском епосу, при којој сама чаробна чаша раскринкава лаж и открива истину,[17] не могући, међутим, да спере горчину увреде, из које проистиче даљи заплет.

Текст је преузет из: Александар Лома, Пракосово – словенски и индоевропски корени српске епике, Београд, САНУ, Балканолошки институт, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитет у Крагујевцу, посебна издања, 2002.

Александар Лома (Ваљево, 1955) је члан САНУ, класични филолог и индоевропеиста, етимолог, ономастичар и професор Филозофског факултета у Београду.



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *