В. Димитријевић: Здравље, смисао живота и маскирање зла: још једном, мишљу против лажи

Владимир Димитријевић

ДАКЛЕ…

Служба лекара једна је од најважнијих у заједници. Христос је дошао у свет да буде Лекар душа и тела. Телесно, душевно и духовно здравље драгоцени су дарови Божји човеку. Оздравити се другачије каже – исцелити се, постати целовит, целостан.

Живимо у доба када је човек разбијен, скрхан, фрагментаран. И треба му исцељење.

Зато треба да се говори о здрављу као исцељењу: телесном, душевном, духовном, друштвеном.

Нарочито у доба пандемије корона вируса.

Јесте, корона постоји, делује, насрће на човека и заједницу. С друге стране, промене које су у свету настале тим поводом толико су драстичне да се поставља питање – хоћемо ли икад више живети нормално, као слободни људи који не могу без ближњих? Или ћемо заувек носити маске и страховати једни од других?

О томе се, овде и сада, мора мислити.

ИНКВИЗИЦИЈА, МЕДИЦИНСКА

У свом огледу „Медицина као религија“, Ђорђо Агамбен истиче да данас постоје три сапостојеће религије на Западу: хришћанство, капитализам и наука. Оне се више не противстављају једна другој; коегзистирају, па чак и сарађују, ако се им интереси поклопе. Наука је такође религија јер, како каже Агамбен, „елаборацији суптилне и ригорозне догматике овде у пракси коренспондира изузетно широка и широко распрострањена култна сфера која се поклапа са оним што називамо технологијом.“(1) Медицина је најживља „конфесија“ науке, јер нам дисциплинује тела на веома ефикасан начин. Иако почива на знањима биологије, она је радикалнија од ње, јер је манихејска. Агамбен каже:“Постоји злоћудни бог или принцип, наиме болест, чији су специфични узрочници бактерије и вируси, и благотворни бог или принцип, који није здравље, већ опоравак, чији култни узрочници су лекови и терапија.“(1)

Теолози нове вере су виролози, а вирологија се налази у граничној области између биологије и медицине. Свашта је путем страха од вируса могуће наметнути.




Идолатријски култ медицине захтева свагдашње поклоњење новим идолима. Италијански мислилац сведочи:“То више није питање узимања лекова или трпљење посета лекару по потреби или хируршких интервенција: цео живот људи мора постати у сваком трену место непрекинутог култног славља. Непријатељ, вирус, увек је присутан и против њега се мора борити непрестано и без икаквог могућег примирја. Хришћанска религија је такође познавала сличне тоталитарне тенденције, али оне су се тицале само неких појединаца – нарочито монаха – који су целокупно своје постојање одлучили да ставе под амблем „молите се непрестано“.Медицина као религија преузима овај павловски пропис и истовремено га преокреће: док су се монаси окупљали у манастирима како би се непрестано молили, култ се мора практиковати са још већом пажњом, али уз раздвојеност и на даљину.“(1)

Идолослужење медицинског типа захтева стално упражњавање:“Култна пракса више није слободна и добровољна, подложна санкцијама искључиво духовног реда, већ мора бити сматрана нормативно обавезном.“ Држава је дужна да обезбедио стално обављање медицинског култа; она мора да доноси законе који ограничавају :“Да се ​​овде бавимо култном праксом а не рационалним научним захтевима јасно је на први поглед. До сада су најчешћи узрок смрти у нашој земљи кардиоваскуларне болести и добро је познато да би се оне могле умањити ако упражњавамо здравији облик живота и ако следимо одређени режим исхране. Али ниједном лекару није падало на памет да би овај облик живота и исхране, који се препоручује пацијенту, требао постати предмет правне норме која би ex lege одредила шта треба јести и како треба да живимо, трансформишући цео наш живот у здравствену обавезу. А управо је то данас учињено и људи су то, бар за сада, прихватили, као очигледност, одричући се властите слободе кретања, рада, пријатељства, љубави, друштвених односа, својих верских и политичких уверења.“(1)

Хришћанство се одрекло себе пред медицином, заборављајући како је некад ишло међу болесне и грлило губавце; пред корона – наредбом медицине, папа Фрањо је наложио да се мисе врше „виртуелно“, а сам је побегао у мишју рупу. Религија капитализма, са својом догмом профита и продуктивности, пристала је на ограничења рада у фирмама због пандемије, и нада се нагодби са медицинским жрецима, каже Агамбен.

Жреци короне су створили нову апокалиптичну секту: „Ако посматрамо ванредно стање у којем живимо, рекли бисмо да медицинска религија спаја непрестану кризу капитализма са хришћанском идејом краја времена, идејом о есхатону у коме је коначна одлука увек на путу а крај је у исти мах и убрзан и растегнут, у непрекидном покушају да се њиме управља, али без да се икада једном и заувек реши. То је религија света који осећа да је ту крај, а ипак није у стању да, попут Хипократовог лекара, одлучи да ли ће преживети или ће умрети.“(1)

Нема спасења у новој медицинској религији. За разлику од хришћанства, које спасење нуди, медицина налаже да се остави свака нада пошто, по Агамбену,“опоравак који тражи може бити само привремен, јер зли бог, вирус, не може бити елиминисан једном заувек, већ непрестано мутира и претпоставља све новије, вероватно и опасније облике.“(1) Епидемија која је проглашена је пре свега политички концепт. Агамбен подсећа да је „демос на грчком народ као политичко тело, а полемос епидемије је, по Хомеру, назив за грађански рат“.(1) То је нова врста грађанског рата, који може постати трајан:“Све нације и сви народи сада су у непрестаном рату са собом, јер невидљиви и неухватљиви непријатељ са којим се боре налази се у нама.“(1)

Философи, вели Агамбен, морају поново да ризикују, улазећи у сукоб с лажном религијом:“Не знам хоће ли се вратити ломаче и књиге се ставити на списак за уништење, али очигледно ће мисао оних који настављају да траже истину и одбацују доминантну лаж бити, као што се то већ дешава пред нашим очима, искључена и оптужена за ширење лажних вести (вести, а не идеја, јер су вести важније од стварности).“(1)

Пред нама је, дакле, борба против нове инквизиције – овог пута, медицинске.

МАСКА

Један од израза нове инквизиције је свођење на заштиту од короне путем неадекватних маски.

У свом огледу «Дух времена», дописник недељника «Печат» из Велике Британије, Ђорђе Радић, указује на то колико је прича о маскама као апсолутној заштити погрешна. Он пише о ставу америчког епидемиолога Фаучија:»Доктор Ентони Фаучи је пре неколико месеци и сам рекао да нас маске терају да додирујемо лице чешће него обично чиме повећавамо ризик од уношења вируса у организам. Дебора Коен са Би-Би-Сија нам је објаснила зашто је СЗО променила став о ношењу маски. Прво су говорили да је не треба носити, а сада је ипак испало да треба. Каже новинарка да то није због нових научних сазнања већ због политичког притиска – лобирања“. (2,50)

Можемо ли да сагледамо и «мистичку» перспективу маски које су нам, за време пандемије, наметнуте као обавезан реквизит?




Шта је маска? Одакле је? Она је, у историји, имала обредну и заштитну улогу, али и улогу прерушавања и забаве. Изводила је човека из уобичајеног света. Била ја саставни део карневала.

Радић каже: »Смисао карневала је на почетку био да се најсиромашнијима пружи одушак кроз прославе уз музику и плес. Током светковина учесници су носили маске и тиме мењали идентитет у смислу припадности одређеном друштвеном сталежу, полу или религији. Тиме су се брисале, бар за трајања карневала, социјалне разлике и неједнакости.“(2,49)

Тако је било, рецимо, за време карневала у Венецији.

А данас? Маска значи нешто сасвим друго.

РОБОВИ СА МАСКОМ

У тоталитарном друштву будућности медицина је један од кључних начина за дисциплиновање робова Новог поретка; по Радићу, „ако нам држава изда наредбу да нешто радимо у интересу безбедности људи око нас (шире друштвене заједнице) свака се непослушност може третирати као акт тероризма, у неколико корака, готово неприметно. /…/ Зашто би неко вршио притисак да се носе маске? Можда зато што је вишак страха и панике, а мањак слободе добро? За кога ли је то само добро?

У међувремену, светско тржиште маски се процењује на неколико милијарди долара. За коју годину биће то и три милијарде долара. Има ту довољно пара и за подмазивање зарђалих политичких зупчаника. После ковида 19 доћи ће и 20, 21, 22… па што не би? Зар то није логично? Заразних обољења па и пандемија је било и раније, биће их још. Сад кад су нам алармни уређаји подешени на ту фреквенцу… има само да пишти.“(2,50)

А ствари су сумњиве. Радић буди здрав разум у нама: “На основу података Статистичког завода Србије, број умрлих у првих пет месеци ове године нешто је мањи него прошле године (каже и премијерка Ана Брнабић). Овде у Британији влада доказује да постоји скок у броју умрлих који се поклапа са затварањем у куће (lockdown). Критички настројени коментатори примећују да је већина тих људи умрла са вирусом а не од вируса а да су многи срчани, бубрежни и други тешки болесници сигурно преминули јер нису смели да потраже лекарску помоћ, дођу у болницу или су им већ заказане хируршке интервенције једноставно отказане. Створена је општа клима панике и хистерије тако да ће истина о овим догађајима причекати излазак на видело. Не заборавимо да је, осим Шведске и још неколико земаља, иста пракса и у остатку света. Не ради се овде о једној влади једне земље, ово је први прави планетарни спектакл.“(2,51)

ЗДРАВСТВЕНИ ТЕРОР

Држава уводи здравствени терор, онако како је Француз Патрик Зилберман најавио још 2013. године:“Зилберман је упозорио на стварање једне врсте „здравственог терора“ као полуге власти за управљање ситуацијом названом worst case scenario – сценарио најгорег случаја. Све што треба урадити је на основу могуће опасности презентирати податке тако да омогућавају овладавање екстремном ситуацијом (пандемија нпр). Онда се логика сценарија најгорег случаја (милиони заражених, 10% смртност) усвоји као рационалан политички став како би се становништво приморало да прихвати наметнуте им обавезе. Последица тога је да здравље није више наше право (health safety) већ постаје обавеза (biosecurity).“(2,51)




Већ поменути Ђорђо Агамбен је истакао да су се Зилберманова предвиђања испунила. У име здравља, постајемо робље закључано и застрашено:“Сведоци смо парадигматичне промене понашања власти чији сигурносни апарат постаје знатно ефикаснији од било ког претходног модела. Престанак политичког деловања и прекид друштвених веза тако постају најпожељнији облици грађанског понашања и ангажовања. Као да нам владе света поручују, само ви будите добри, мирни, стрпљиви, верујте нам и пустите нас да на миру водимо привреду, војску, здравство, образовање, спољну политику, енергетику…“(2,51)

Препоручује се „социјална дистанца“.

Код нас власт стоји иза спота „Што си ми даље, то си ми ближе“, чији је циљ да нас удаљи од најближих, попут мајке и жене – наводно, ако их волимо, не треба да им се приближавамо.(3)

ЗА НАШЕ ДОБРО ПРОТИВ НАС

Писац и издавач Светислав Пушоњић јасно каже: „Круг се затвара. Како сам и даље упоран у неношењу маске, круг дућана у које имам приступ се драстично сузио. Један од њих је пекара у којој свих ових месеци нису правили питање због маске. Међутим, једна од три продавачице ми јутрос рече да су јуче имали неку посету (изгледа да је неко од „одговорних“ пријавио да услужују „неодговорне“) и да су строго опоменути да више никога не пуштају без ропског жига. Услужиле су ме кроз отворено прозорче, извињавајући се толико да ми је било непријатно. Иако сам два пута рекао „У реду је, није до вас“, оне су опет понављале „Молим вас, извините“. Стара сам муштерија, овлаш познајем и власнике пекаре, и видело се да им је силно непријатно што баш мене кога дуго знају излажу недоличном третману. Поготово што то има и чисто практичне последице за приватни сектор – одбити муштерију из било којих разлога значи одбити од радње и њену кинту; још ако муштерија због повређеног поноса постане ходајућа лоша реклама међу онима које познаје, онда то додатно компликује ствар. Све у свему, очигледно је да живимо у кафкијанском свету где терор најбесмисленијих прописа, донетих преко ноћи тобож за „наше добро“ (без икакве могућности да се као појединци и народ изјаснимо да ли их заиста желимо) повређују живи живот, саботирају његово нормално одвијање, разграђују спонтано успостављене међуљудске принципе и кодексе. Због америчких милијардера-филантропа, бриселско-вашингтонских мастиљара и њихових локалних слугерања, сви ћемо постати непријатељи једни другима, у неком безумном рату свих против свих, а да ниједног тренутка нећемо бити свесни због кога и због чега.“(4)

Рат свих против свих – стари идеал сатаниста.

ШИРОМ ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

Ђорђе Радић нас упозорава: “Друштво будућности прети да буде друштво без породица и пријатеља. То је друштво јединки које једне с другима имају наводно рационалне и савршено регулисане (и прислушкиване) односе, врше документоване трансакције, користе дигитални новац и допуштају да банке стану између деце и родитеља, између тате и маме, брата и сестре, између тебе и тебе.




На лицима људи око нас – маске. Слојеви маски. Испод маски је клупко политичких маневара од којих ниједан као да не узима заиста у обзир мишљење, потребе и добробит грађана. Не излазимо из куће. Ако изађемо, морамо да се маскирамо. Постајемо неко или нешто друго. У свету у ком су људи највећа претња по наше здравље и живот а маска једини спас и утеха, ко ће се више и сећати нашег лица и имена?“(2,51)

А то је циљ антихриста: уништити наша лица и имена. Сатанисти који владају светом у Кјубриковом филму „Широм затворених очију“ ( не препоручујем га, језив је, само подсећам ) приликом својих ритуалних злочина носе маске које их сасвим скривају.

И сада то намећу целом свету.

ГРЧКЕ ВЛАДИКЕ НАМ СВЕ ОБЈАШЊАВАЈУ

Да ствар има антихришћански карактер, јасно се види. Јерарси Грчке православне цркве, умировљени митрополит калавритски и егилијски Амвросије (Ленис) и митрополит китирски и антикитирски Серафим (Стергиулис) изјаснили су се против ношења медицинских маски у храму за време богослужења.

Интернет издање „Вима Ортодоксиас“ јавило је да је митрополит Серафим упутио писмо председнику Владе Републике Грчке Кириакосу Мицотакису, у којем је захтевао да Цркву остави слободном: „Нека држава, уз вашу бригу, предузме мере уведене на свим другим јавним местима, али Цркву оставите слободном (како то захтева Устав наше државе, члан 13, став 2) да управља својим домом, уз помоћ руководства нашег Светог Синода. Маска нема места у светињи“.(5)

Он је подсетио да су православни Грци већ били лишени могућности да учествују у богослужењима током Великог поста, Страсне Седмице и Васкрса. Митрополит Серафим позвао је Мицотакиса да послуша мишљење православних како би се избегла непријатна изненађења.




Митрополит Амворсије је такође иступио против ношења медицинских маски у храму, које је он назвао симболом малодушја, што значи „знаком ђавола“:„Маска, тај ђаволов инструмент, сада свуда доминира! Полако улази и у Православну Цркву. Можете видети епископе, ђаконе, свештенике и лаике искључиво у маскама, које су демонски изум. Следствено томе, ђаво је, у овом случају, ушао у умове неких првосвештеника и неких других свештенослужитеља и блокирао их! Каква срамота!/…/Мере попут маски, обавезно растојање између нас, забрана светих празника и поклањања светим иконама наше Цркве, затварање цркава, забрана звоњаве звона, као и употреба разних дезинфекционих средстава чак и у храму итд. – све ове невиђене мере забране, које су сада постале део наше свакодневице и, пре свега, страх да један другог не заразимо коронавирусом, све су то знамења времена, – рекао је митрополит Амвросије. – Доба Антихриста се приближава, и ми га осећамо“.(5)

Дакле, п(л)андемија корона вируса је у нас унела много смутње, страха и панике. А то су осећања која воде на странпутицу.

Зато се мора устати у одбрану здравог разума. Нема здравља без здравог разума.

ПОСЛУШАЈМО ПЕСНИКА

Песник Драган Хамовић је недавно, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева објавио збирку стихова под насловом „Заштитна маска/ Заразно пролеће“.

Поставио је низ питања и дао уверљиве, песничке одговоре.

Јер шта ћемо кад је „почетак пролећа сунчан и заразан“?

Кад је „смак света спреман, можда и заказан“?

Шта ћемо што једино „златна милијарда“ хоће да има здрава плућа?




Шта ћемо кад смо мали и крхки, „скок ничега до нечега“, и кад је кључни наш испит на Брду лобање?

Да ли антиутопијска поезија може десекуларизовати свест насталу тријумфом технике? Да ли сонетна критика нихилистичког антропоцентризма, који је планету, на крају, претворио у карантин, могућа као ресакрализација?

Сва ова, и друга, насушна питања, поставља збирка песама „Заштитна маска“ Драгана Хамовића, настала током корона карантина наших горких дана, у часу кад је „Свет, инфективна клиника,/Пун слабића и циника.“(„Ламент“) и кад чекамо други талас ковида – 19 који ће доћи међу људе што дрежде под праним небом, „уз преграде кристалне, са украсним маскама,/Чисти, недодирљиви за телеса наспрамна.“(Post festum ).

Песник је, у име свих нас, незгрбљених и непропузалих, устао у часу када је џелатска „елита“ глобализма решила да, поводом једне пандемије, прогласи оно што је основа живота, дах, у опасност над иним, и да тај исти дах, медијском манипулацијом господара дискурса, претвори у извор коби и смрти. Дишеш – шириш заразу. Удишеш – заражен си. Сваки загрљај и пољубац на тај начин постају потенцијално смртоносни. ( Код Хамовића, у песми „Кап“:“Погодак мрве капљичне/Живот до сржи заплиће./…/ Учинак: плућа спржена,/Тело на путу мржњења…/Због капи можеш скапати.“)

Кад мислимо да је дах извор пандемијске смрти, долази до „социјалног дистанцирања“ на граници поживотињења. Свашта нам пада на памет: и Агамбенова реч да је „логор простор који се отвара када ванредно стање постане редовно“ („У неверици, али знали сте://Нисмо више своји, нисмо стварни,/Логораши нови, коронарни,/У власти Вируса, глобалисте“( „Пета колона“)); и да, библијски, зло једно пролази, а друго стиже за њим, док људи умиру у страху очекујући будуће догађаје. Ту је и Пекић који је, поводом „Беснила“, рекао да сва питања која себи постављамо у систему самоуништења што смо га створили захваљујући тријумфу технике, подсећају на размишљања неког ко, падајући са педесетог спрата солитера, размишља о томе шта ће радити кад стигне до тла.




Пошто је, како рече Велики Инквизитор, човек слабо биће, које не уме да носи терет слободне воље, треба га бацити у карантин и ставити му маску на лице, и учинити га цинкарошем свог ближњег који кашље, као у Орвеловој „1984“:“Под кестеном сенке дуге, издали смо једни друге“. Зато је толико важна манипулација језиком, опет по Орвелу:“Фалсификовање језика је централно место угњетачке и експлататорске политике“.

Ко на то не пристаје?

Песник, онај који, по Малармеу, треба речима племена да дарује јасније значење. Као што постоји грађанска, која се не мири са стављањем тачке на живи живот у ванредном стању, тако постоји и песничка непослушност, која не пристаје на манипулацију језиком. Нова збирка стихова Драгана Хамовића, „Заштитна маска“, живо је непристајање на глобалну лаж маскирану у хигијену. Јер, господари дискурса би хтели да сви умремо у страху, изоловани једни од других:“Човек згрчен, закључан. Издише у осами./ Накљукан, незаражен – још себе да одстрани.“(„Контакти“)

Подсећајући се, у предговору збирке, на речи свог стрица Младена да је најтеже борити се са полуистином, Хамовић указује на чињеницу да се између полуистине и истине увек убаци кривотворина „као вирус убачен зарад циљаног учинка“. Тако настаје свет који је, не тако давно, опевао Новица Тадић, свет „скакутана и кезилића“, које Хамовић именује као кловновско вашариште „лажљиваца, опсенара, ђавољих шегрта и ништака у виду заната“, чији лидери изводи специјалну операцију: боре се против човештва у име „здравља“ појединца и планете. По Хамовићу, „послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се потпуно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге“.

Зато је ова књига велики знак песничке непослушности аветима и њиховој привидној моћи. И велика химна животу, као у најлепшој песми збирке, „Вишња у дворишту иза Благовести“, где се зуј пчела радилица претвара у химну Смислу Који је Бог:“Чујем у вишњи – Осана во вишњих.“

Хамовић је испевао молитву за домце из Трбуња, родног места Драинчевог, одрасле ометене у развоју, који се, поред свих патњи, заразише короном, и позвао, одлучно, у „Контра – успаванци“, упевавајући нова значења у Раичковичћев метар:“Узјогуните се, тестом позитивни,/Поспешите елан делатни и дивни!/Опседнуто тело, побуни се, живни/И разбијај мучки напад, инфективни!“

Послушајмо песника!

Владимир Димитријевић

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 7. августа 2020. године ):

1. https://teologija.net/medicina-kao-religija/

2. Ђорђе Радић, Лице маске, Печат, 626/2020, стр. 48-51

3. https://www.facebook.com/

4. https://stanjestvari.com/

5. http://borbazaveru.info/content/view/13196/1/



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.