Миша Ђурковић: Гранична пресуда Врховног касационог суда – разлог за смену Бранкице Јанковић

Двадесетог јула ове године Врховни касациони суд је донео веома важну одлуку у предмету Повереник Бранкица Јанковић против Бранислава Ристивојевића. Суд у већу на чијем челу је била судија Весна Поповић донео је пресуду у којој се одбија жалбени захтев за ревизију раније пресуде Апелационог суда у Новом Саду. Тиме је у целости потврђена ранија апелациона пресуда којом је повереник тужио професора Ристивојевића за јавно објављен текст који је настао као прилог јавној расправи поводом нацрта Закона о спречавању насиља у породици. Узгред, све што је господин Ристивојевић, као и аутор овог текста, најављивао да ће се десити као последица усвајања тог закона, десило се: најважније, насиље у породици ни минимално није заустављено, али је радикално повећан број тужби и пријава, као и број разведених бракова.

У веома важној и храброј правоснажној пресуди, преседану који је судско веће поставило, враћајући пољуљану веру у домаће правосуђе, потврђују се одлуке апелационог суда и посебно инсистира на значају члана 46 Устава републике Србије и првог става члана 10 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода. У пресуди се подсећа: „Демократско друштво подразумева слободу изношења и вредносног суда. У супротном не би имало ни праве демократије… ако би се ограничило право да неко изнесе свој вредносни суд о некој појави, законском тексту и сл, онда би била доведена у питање и демократија и основни принципи толеранције заједничког живљења и сарадње“. Суд врло јасно констатује да је Ристивојевић у тексту изнео свој критички, вредносни суд о предлогу закона, као и о недоличном понашању одређених припадника ЛГБТ популације за време параде поноса, те да се из контекста текста јасно види да није хтео никога да вређа нити да дискриминише. Узгред, господин Ристивојевић, будући обавља функцију декана Правног факултета, слично као и потписник ових редова, заиста се налази у ситуацији да кад би хтео реално би и могао да спроводи одређену дискриминацију у политици запошљавања, примања студената итд. Наравно ни њему ни мени то не пада на памет, што се врло лако може проверити. Тиме се потцртава да је намера повереника заправо прогон критичког мишљења, а не сузбијање дискриминације.

У пресуди коју треба озбиљно прочитати између осталог утврђује се и да је тужилац, односно канцеларија Повереника за равноправност вршила притисак на суд својом тврдњом како апелациона пресуда не сме да остане део правног поретка републике Србије. Подсетићу да смо више пута очигледно основано тврдили како госпођа Јанковић врши злоупотребу положаја који заузима и да спроводи противуставни и противзаконски прогон свих јавних личности (углавном доктора наука и истакнутих про-породичних јавих делатника) са циљем застрашивања и забране да учествујемо у јавној расправи и научном раду. У предмету против Ристивојевића њен захтев је управо то да му се на одређено време забрани изношење ставова по овим питањима?! У мишљењу којим ме је прогласила за дискриминатора ЛГБТ популације на основу текста у Политици била је чак толико несмотрена да напише како ме кажњава јер је мој текст зауставио тако важан образовни пакет којим би се сигурно значајно допринело борби против насиља у породици?! Подсетићу да суштина увођења такозваних образовних пакетића није имала никакве стварне везе са борбом против насиља у породици, већ се радило о отвореној пропаганди „нетипичних сексуалних понашања“, те је стога Министар просвете зауставио читав пројекат.

Последице ове пресуде у свакој уређеној земљи морале би да буду следеће: да се повереник јавно извини професору Ристивојевићу за нанету штету, да обустави готово идентичне процесе који води нпр. у случају доктора Владимира Димитријевића и да се мени јавно извини због штете коју ми је нанела. Такође после ове граничне пресуде (landmark decision), којом се прилично јасно успоставља и брани слобода изражавања у Србији, јасно се види да је политика коју је она водила са чела институције идеолошки усмерена и супротна закону те би госпођа Јанковић морала или да одступи, или да је нови сазив Скупштине смени.

Слобода говора као индивидуално право, начелни елемент демократије и владавине права, бар за неко време је потврђена и одбрањена у уставно-правном систему Србије.

Но, у каквим временима живимо, најбоље сведочи чињеница да се особа која на овај начин нарушава правни поредак и заправо спроводи дискриминацију и прогон људи чији јој се ставови не свиђају, помиње као кандидат за министра правде?????!

iFamNews-Србија