Време је за заштитника потрошача у Србији

(фото: Pixabay)

Проблем заштите права потрошача у Србији није толико правни оквир, већ механизми који обезбеђују његову примену у пракси, наводи се у анализи који потписују Небојша Лазаревић, члан Преговарачког тима за вођење преговора о приступању Србије ЕУ и суоснивач Центра за европске политике (ЦЕП), и Марија Ћирић, пројектна асистенткиња у ЦЕП.

Поред јачања потрошачких организација, један од предлога за унапређење постојећег стања у погледу примене права потрошача јесте увођење институције потрошачког омбудсмана, тј. Заштитника потрошача.

Прошла је готово деценија откако су Европски парламент и Савет усвојили Директиву о потрошачким правима (Директива 2011/83/ЕУ).

Ова директива, коју је Европска комисија предложила 2008, изазвала је велике контроверзе и била је предмет опсежне расправе. Наиме, Kомисија се нашла између две ватре: с једне стране привредног лобија, а с друге стране лобија потрошача, а понајвише Европске потрошачке организације (БЕУЦ).




Kомисија је желела да сједини постојеће правне тековине ЕУ (ацqуис цоммунаутаире) у области заштите потрошача, које је дотад чинио низ различитих директива, и позвала је на потпуно усаглашавање права држава чланица са правом ЕУ у овој области.

Циљ је био да се правне тековине учине добро увезаним и да се достигне једнак ниво заштите потрошача широм Уније.

Потпуна усаглашеност би спречила државе чланице да одступају од стандарда прописаних новом директивом и самим тим омогућила јачање јединственог тржишта, што би било од велике користи европским трговцима, за које би важили исти прописи широм Европе.

С друге стране, потрошачки лоби залагао се за мешовито или „циљано“ усаглашавање, тј. за увођење минималних стандарда које државе чланице морају да примене, уз могућност да не умањују националне стандарде ако већ превазилазе оне прописане Директивом.

Другим речима, максимална хармонизација могла је да смањи ниво заштите потрошача у државама чланицама које су већ тада спроводиле строжа правила од оних које је одредила ЕУ.




На изненађење многих, Директива је по усвајању у великој мери одражавала предлог БЕУЦ.

Kоначни производ представљао је значајно скраћену верзију предлога Kомисије, где су само две (мање значајне) од четири тадашње директиве потпуно усклађене и сједињене, док су две значајније само благо измењене.

Оно што је посебно интересантно код овог случаја јесте чињеница да је тако велика кровна организација коју чине 42 различите интересне групе (националне асоцијације потрошача из 32 европске земље) и која заступа јавни интерес успела да нађача организованији и, у круговима европских елита, цењенији привредни лоби.

У том смислу, успешно лобирање БЕУЦ у вези с Директивом о потрошачким правима представља велико достигнуће и „победу“ за европске потрошаче.




Снага ове организације може се приписати разним факторима, али оно што је без сумње играло значајну улогу јесте финансирање које је БЕУЦ добила кроз грантове ЕУ (1,3 милиона евра годишње у периоду између 2008. и 2012. године).

С обзиром на повољну финансијску ситуацију, БЕУЦ је била у стању да спроведе разне активности и укључи се у расправе о Директиви. Штавише, БЕУЦ је успела да достигне статус најугледније и најпримећеније потрошачке организације у ЕУ и да као таква утиче на процес „изнутра“, пружајући Kомисији кредибилне информације о овој теми у циљу квалитетног креирања јавних политика.

Усвајањем овакве Директиве, показало се заиста могућим да у одлучивању на нивоу ЕУ превлада јавни, а не приватни интерес. Нажалост, готово је немогуће замислити да у Србији организација која заступа интересе потрошача поседује такву снагу и врши једнако значајан утицај на домаће доносиоце одлука. Ипак, с обзиром на тренутни положај српских потрошача, такав сценарио је преко потребан.




У Србији је унутар процеса правне хармонизације са ацqуис цоммунаутаире донето неколико закона којима се штите потрошачи.

Они уводе правила заштите потрошача по угледу на европско законодавство, али та правила у пракси нису увек ефективна.

Положај потрошача у Србији није најповољнији, посебно у погледу стварне могућности да заштите своја права у конкретним ситуацијама када се јављају њихове повреде или ограничења у поступцима трговаца.

Најчешћи проблеми са којима се потрошачи суочавају односе се на изостанак воље трговаца да поступе по рекламацијама на робу или услугу.

Такође су честе непоштене пословне праксе и неправичне уговорне одредбе, као и кршења обавеза трговаца који су пружаоци услуга од општег економског значаја.




Kада је реч о судској заштити права потрошача, судски поступак је релативно дуг, правно непредвидљив и скуп, а вансудско решавање спорова се примењује изузетно ретко.

За разлику од горепоменутог европског примера, због недостатка адекватних стручних и техничких ресурса, у Србији не постоји довољно јака потрошачка организација или коалиција која би могла да пружи правну помоћ и подршку потрошачима, иако се неколико њих истиче.

Додатно, постојећи модел финансирања ових организација из јавних средстава један је од најзначајнијих фактора стагнације у ширењу потрошачких организација, јер обезбеђује само минимум средстава за функционисање ограниченог броја организација.

Kао један од потенцијалних финансијских извора за њихов рад јесте буџет јединица локалне самоуправе. Међутим, иако локалној самоуправи треба да буде у интересу да пружа тематски оријентисану подршку у области заштите потрошача, нарочито у вези са пружањем комуналних услуга, таква подршка је у протеклом периоду била готово неприметна.




Јединице локалне самоуправе не само да прописују услове пружања комуналних услуга, већ су и оснивачи и врше надзор над радом јавних комуналних предузећа, а управо се у тој области јавља велики број потрошачких приговора, као и поступака принудне наплате у комуналним предметима. Одатле потреба за адекватном правном помоћи из угла права потрошача на локалном нивоу.

Према томе, проблем заштите права потрошача у Србији није толико правни оквир, већ механизми који обезбеђују његову примену у пракси.

Поред јачања потрошачких организација, један од предлога за унапређење постојећег стања у погледу примене права потрошача јесте увођење институције потрошачког омбудсмана, тј. Заштитника потрошача.

Институција потрошачког омбудсмана већ постоји у појединим државама чланицама ЕУ, те ова тела могу да служе као модели по којима би се успоставила слична институција и код нас.




Заштитник потрошача би попунио празан простор између обраћања трговцу и суду; он би реаговао по потрошачким приговорима и давао налоге трговцима да отклоне повреде које су уочене у њиховој пословној пракси.

Овакав модел би могао да обезбеди виши степен заштите права потрошача у појединачним случајевима и самим тим допринесе решавању једног од кључних проблема у актуелној пракси. Треба, наравно, избећи неколико класичних замки које су понекад одликовале слична тела у Србији у последњих 20 година – немогућност да санкционишу уочене неправилности, недостатак овлашћења да ефикасно истражују повреде, буџетска ограничења и зависност од Владе…

А прилика да се све ово уради је управо сада, у првих 100 дана од формирања Владе.



Нова економија

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.