Кијев се претвара у експериментално поље за «поновно уједињење хришћанске цркве под омофором римског папе»

Галицијска «Украјинска гркокатоличка црква (УГКЦ)» слави 15-годишњицу преноса резиденције свог «патријарха» из Лавова у Кијев. Сами гркокатолички јерарси овај пренос називају «повратком у Кијев», али за њих није потребно доказивати да лажу. Ово је изворна језуитска природа украјинске уније.

Тако је самопроглашени локални «патријарх» (кога чак ни Ватикан не признаје као лидера украјинских унијата) рекао у свечаној проповеди да је:«повратак резиденције оца и лидера УГКЦ у Кијев, (који се догодио 2005. године под русофобом и противником канонског православља Јушченком) био исправљање историјске неправде»….«На крају крајева, овде се родила наша црква, у крсном купању кнеза Владимира.»

Унијатску «аргументацију» већ смо оповргли (кажу, Великог раскола током «Крштења Украјине-Руса» није било, ​​што значи да су се Кијевљани наводно крстили у духовном потчињавању Риму). У исто време, свесни смо да унијати испраних мозгова не читају наш портал, имамо превише различите нивое културе. То и омогућава проповедницима уније да исмејавају заблуделе, те да тврде да су они креатори светске историје, пупак Васељене у ​​његовој хришћанској димензији: «Оно што се догодило 2005. године је дубок и вишеструк догађај … Овај догађај је дефинитивни манифест јединства црвке Владимировог крштења … Овај догађај је постао знак оживљавања Кијева као светског духовног центра хришћанства» (наглашавање аутора).

А онда је уследило традиционално пљување у правцу проклетих Московљана: «Духовну величину Кијева, другог Јерусалима, наше су комшије желеле да украду. Питам се само како се може украсти духовна величина?» А кад су их ти суседи «украли», када је Николај I направио Други Јерусалим од једног забаченог села, које су чак и «славни украјински гетмани» презирали да виде као свој главни град, преферирајући мегаполисе попут Глухова (сумска област на северу Украјине – прим. прев.). Или кад су освојили Кијев од Пољака, протеравши унијате, они су, за неколико деценија боравка у Софији Кијевској и Видубичном манастиру, ове светиње готово упропастили.

И само «повратак оца и лидера УГКЦ у Кијев указао је на то да је Бог почео да окупља расејану децу Кијевске цркве», свечано изјављује тај «отац и лидер», и не трепнувши. Зато «Москва и Рим, Константинопољ и Јерусалим сада виде Кијев као духовно средиште у коме се гради хришћанство трећег миленијума.»

И овде би се могло до суза смејати васељенским амбицијама «уникалне нације», али време за шалу је прошло. У овом случају, поруке украјинског заменика папе, заиста одражавају «дубину и многопланост манифеста о јединству цркава Владимировог крштења».

Под унијатску класификацију «цркава Владимировог крштења», уз гркокатолике, мисли се и на «украјинско православље», које је у некој етапи отпало од заједништва са папом. До 1054. године то је била јединствена црква. И то је најважније данас: иако је наука о «изворној кијевској цркви» унијатска, васељенски патријарх Вартоломеј и екуменистичко окружење око бившег митрополита Украјинске православне цркве – Московске патријаршије (УПЦ – МП) Владимира, (Сабодана) учествовали су у развоју ове идеје, на најактивнији начин. Кијев је идеална платформа за развој обрасца «поновног уједињења хришћанске цркве под омофором римског папе». И стога, и римокатолички Рим и већ отворено проримокатолички Константинопољ (коме је новооснована тзв. Православна црква Украјине директно подређена) а није искључено ни Москва, (у оном њеном делу који је припремао «тријумф самита у Хавани»), заправо «сада виде у Кијеву духовни центар, у којем се гради хришћанство трећег миленијума.»

У својој проповеди лидер унијата дао је акценат на «повратак» унијатске катедре у Кијев (која овде никада није постојала) као «посебном догађају», не само у историји цркве, већ и у историји Украјине. И овде такође морамо признати да је био у праву. До 2005. године копито слуга уније није ступило на леву обалу Дњепра. Због тога је унијатска црква изгледала као нешто будибогснама, што се налази негде у полтавској области, а да не спомињемо доњецке степе, у којима би унијати деловали као шинтоистичко јапанско светилиште у галицијском селу. Међутим, сада УГКЦ није само један од «три огранка Кијевске цркве» («заједно с тзв. Православном црквом Украјине и УПЦ-МП»), већ «једини њен директни наследник», будући да је задржала потчињеност папи, те због тога, наводно, има права на целокупну „Владимирову баштину“ у облику територије «Украјина-Русија».

Штавише, већ у доба колективне шизофреније, формиране после победоносне обојене револуције (Мајдана), УГКЦ је призната као национално образујућа црква Украјине. То је такође тачно, јер је унија одиграла пресудну улогу у трансформацији Руса Галиције у прве Украјинце.

За време председниковања Јушченка, тадашњи лидер унијата Гузар, 2005. године, прогласио је права само на Кијев, где jе «традиционално пребивалиште оца и лидера УГКЦ вратило», да би, како је рекао, «Божја светлост и Божја сила поново засјала на кијевским горама» (пре њега је, дакле, колевка крштења Русије живела у тами безбожја). Потом се унија, под актуелним лидером Шевчуком, заглавила негде током превоза оружаних припадника за кажњавање становника Донбаса.

Године 2018, током своје архипастирске посете украјинској дијаспори Сједињених Држава, Шевчук је признао: «Тако брз развој наше Цркве какав је био последњих пет година, ми нисмо видели, откад је УГКЦ изашла из подземља почетком деведесетих: сада, можда, у Украјини нема ниједног великог града у којем УГКЦ није присутна. Ако желите да видите где је кована будућност наше Цркве и будућност Украјине, ако размишљате о томе где да помогнете Цркви у Украјини, размислите о Истоку Украјине, Кијеву и нашој браћи и сестрама који су тамо», натукнуо је прекоокенаским спонзорима.

Шевчук је 2016. године аутохтоним потомцима колаборациониста дао следећу команду: «Идемо на Исток! … Будућност УГКЦ и Украјине кује се тамо где је рат и где људи страдају.» Дакле, под заштитом казнене експедиције, унијатски пароси су поставили стубове да означе територију која им раније није припадала.

То се ради на језуитички начин, наравно увек са «најбољим намерама», наводно да се задовоље духовне потребе украјинских ратника (од којих су многи уистину или унијати или склони овој «истински» украјинској религији), као и да дистрибуирају хуманитарну помоћ локалном становништву.

Преко унијата да додамо, иду највећи хуманитарни програми Ватикана. Сада су и у украјинском делу Новорусије створени сви услови за понављање галицијског искуства с XIX и почетка XX века. А ако је тада за три или четири генерације било могуће претворити Русе у антирусе, сада се с новим информативним и образовним технологијама то може учинити за једну или две генерације.

Од 2018. године Украјински римокатоличко универзитет спроводи курсеве за усавршавање наставника историје широм Украјине, 200 људи годишње се уведе у стање уверености да су у праву. То су хиљаде «форматираних» наставника историје годишње. А ако садашње генерације одраслог становништва украјинске регије Новорусијске, Слобожанске и Сиверске области Украјине (а то је 2/3 њене територије) још увек знају или се барем осећају Русима, тада ће обраћање целокупног становништва Украјине у унију постати гаранција њеног културног, историјског и духовног одвајања од руског света заувек.

Да ли је сада, када Запад, који је покровитељ Украјине, ушао у период до сада невиђених унутрашњих превирања, када нема времена за њој туђу Украјину, време да Русија коначно размисли о будућности своје деце? Она живе ту – сасвим близу. Уосталом, од Ростова до Краматорска, од Белгорода до Харкова, удаљеност је много мања од оне коју морају да пређу Љвовски мисионари на својим «оклопним возилима».

С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/08/26/kiev-prevraschaut-v-opytnoe-pole-vossoedinenia-hristianskoj-cerkvi-pod-omoforom-papy-rimskogo-51700.html