Шта Лукашенку ваља чинити

Александар Лукашенко (Фото: Подробности)

Нагло и стрмоглаво нарастање политичке кризе у Белорусији последица је тога што су белоруске власти, и руске власти које су јој ишле низ длаку, подржавале за Минск и Лукашенка карактеристично самообожавање и самољубље. То да Запад држи све основне полуге таласа протеста у Белорусији не треба доводити у питање. То да су власти и многе „невладине“ организације из Пољске и Литваније деценијама циљано радили са белоруском интелигенцијом и подмлатком није потребно доказивати.

Истина, поставља се питање, зашто власти у Белорусији све то нису примећивале, или ако су примећивале зашто су остале пасивне? Међутим, одговор постоји. Таква „пасивност“ диктирана је импулсима који су стизали са самог врха. Јер у преговорима са Москвом та карта је Александру Лукашенку била потребна ради извлачења од Москве (по принципу: у супротном, гледајте шта ће се десити) максималних преференција, чија се суштина може објаснити веома просто: Русија је дужна да задовољи апсолутно све економске захтеве Белорусије, али при томе ће Минск водити апсолутно независну спољну и економску политику, чак и ако је то у супротности са интересима Русије.

Претходних недеља више пута смо слушали постулат о мултивекторности белоруске спољне политике. Нешто бесмисленије тешко је замислити. Мултивекторску спољну политику могу водити само државе велике и моћне по суми својих политичких, војних, економских, дипломатских, историјских ресурса, а Белорусија међу такве не спада. Мале и средње државе „мултивекторност“ једноставно растури на делове.




Ево на пример – Турска, која је нагло увећала свој међународни рејтинг под руководством Ердогана, покушава да води мултивекторну спољну политику. Конкретно, иако је чланица НАТО, гради добре односе са Русијом, купује од ње ракетне системе С-400. И одмах добија од Америке, не дипломатска упозорења, већ директне претње – што на речима, што на делу. Али овде говоримо о Турској са својом моћном економијом, популацијом од осамдесет милиона људи, најмоћнијом НАТО армијом (после САД), утицајем на земље од централне Азије до северне Африке. Шта од поменутог постоји у Белорусији? Може ли Белорусија да утиче макар на територију Пољске, Литваније и Украјине на начин како те државе утичу на њену територију?

ДУХОВИ СУ ПУШТЕНИ ИЗ БОЦЕ

Да, догађаји у Белорусији нису у потпуности украјински мајдан.

Да, у Белорусији не постоје олигарси, који могу да наоружају приватну војску. Али Белорусија није ни близу Украјине (коју је многовекторност и упропастила). Има четири пута мање становника, са укупним бројем мањим од популације Москве. У Белорусији је могуће и без икаквих олигарха и приватних војски направити велики проблем. А то се и десило.

И не треба се самозаваравати. Садашњи талас протеста није могуће у потпуности прекинути. Немогуће га је чак ни минимизовати – ни до инаугурације Лукашенка, ни после тога. Духови су пуштени из боце, вратити их унутра више није могуће. Када почну овакви догађаји, заклињања, чак и она најискренија, да је белоруско друштво мирније и стабилније од украјинског, да Лукашенко има подршку већине становништва – не значе ништа. Правим револуцијама, биле оне цветне или у облику државних удара, већина и није потребна. Револуције увек изводи мала група људи, која је подржана од добро мотивисане мањине.




Заиста су смешне наде да ће, ако буде потребно, армија да се умеша у сукоб, и то на страни власти. Запад само то и чека, да се белоруска армија не само на речима, већ и на делу умеша у конфликт између власти и опозиције. У том случају „Лукашенков режим“ би био стављен „ван закона“.

Запад, Пољска и Литванија, испланирали су садашњи талас протеста, а затим су и сами били изненађени сопственим успехом. Само из тог разлога и нису одабрали неку харизматичнију и одлучнију особу да води протесте. И баш из тог разлога опозиција се њише из крајности у крајност; из тог разлога је била могућа појава случајних и минорних – у политичком смислу – фигура као што је Тихановска. Али, показало се да је за прву фазу и она довољна. А главни меч тек треба да се одигра.

ЧИПКАНЕ ГАЋИЦЕ ЗА БЕЛОРУСИЈУ

Белорусији је досадио деценијски режим личне власти. Сва његова достигнућа су добра, али то више никоме није довољно. Нарочито су незадовољни омладина, интелигенција, новинари, скоро цела белоруска средња класа, а такође и доста људи из администрације. Поменути новинари су нарочито важни. Када вођу државе престану да подржавају средства информисања, то је сигуран знак његовог скорог пада. А расположење међу новинарима у Белорусији уопште није обојено дугиним бојама, као што се некима чини.




Када се покретао кијевски мајдан под руководством украјинских националиста и нациста, Запада, Пољске и Литваније, покретао се тобож против Јануковичеве власти. Цео мајдански популистички слоган се могао сажети на „Хоћу плату од 1.000 евра и чипкане гаћице“. Гаћица је за владавине Јануковича у Украјини било сасвим довољно, тако да сасвим оправдано украјински слоган можемо превести као жељу да се приступи у НАТО и ЕУ, „Зато што смо ми европејци“ (за разлику од Руса).

„Чипкане гаћице“ за Белорусију су пароле типа „Ми смо европејци“, „Ми смо центар Европе“, „То није био наш рат“, „Мултивекторност“, „Погледајте како гори у Москви“, „Русија је променила наше односе из братских у партнерске“, „Купићемо нафту у другим државама“ и сличне пароле. И наравно – пошиљка од 33 ратника из Русије (још 200 се негде мота) за свргавање Лукашенка. Све горепоменуто нису тврдње опозиције, већ званичног Минска.

Ако се свака изборна кампања у Украјини (осим Јушченкове) сводила на кокетирање са руским и рускоговорним становништвом, у Белорусији се, насупрот томе, свака кампања сводила на тврдњу да главна опасност независности прети не од Запада, већ од Русије. Последња кампања се водила искључиво и само под том паролом. Када су то чули – а немогуће је било не чути јер се кампања водила јавно и гласно – западни емисари су похрлили у Минск, а кулминација тих догађаја су били осмеси државног секретара САД Мајка Помпеам који је дошао у Минск да економски подржи независност Белорусије, као и долазак званичног амбасадора те далеке земље у Минск.

Чинило се да је на делу истински дипломатски успех (бар су тако представљали белоруски медији). Као директна последица тих догађаја Минск је гурнут у Лублински троугао (који је практично химера Речи Посполите [Државна заједница Пољске и Литваније, прим. прев.], у којој Белоруси никада нису били ни господа, ни магнати), након чега је уследио талас протеста, подржан од стране Запада, као и непризнавање резултата избора од свих западних држава, укључујући САД и исте те државе Лублинског троугла (Пољске, Литваније и Украјине).

Белоруски националисти, већ три деценије гајени од стране Пољске и Литваније, нису могли да не искористе новонасталу ситуацију. Јер је и сама власт изговарала њихове пароле, макар и неубедљиво. Али ако ствари већ тако стоје, шта ће им тада Лукашенко, са својим вечним колебањима између Москве и Запада? Колебања су непотребна – потребан је само Запад. Национална опозиција има своје бркове.




Александар Лукашенко монополизовао је оцену руске политике, као и доношење одлука о томе колико је савез са Русијом добар за Белорусију. Нико у држави није смео да буде већи русофил од њега. Али што се тиче русофобије, ту је владала потпуна демократија и могла се упражњавати слободно.

Цела последња деценија односа са Русијом (осим неизбежних економских) свела се на песме и игре на „Словенском базару“ и личне, када би се они догодили, сусрете Лукашенка и Путина. Заједничке политичке акције биле су практично укинуте. Организовање проруских покрета и партија није било дозвољено. У контактима Минска са русофобним Кијевом (за време Порошенка и Зеленског) заузимала се двосмислена позиција, која је на крају довела до тога да је председник Белорусије поверовао неким тврдњама СБУ (Служба безбедности Украјине), организацији која ради искључиво по методи провокације.

СПОКОЈ НИЈЕ ДОВОЉАН

Да, већина становништва Белорусије навикла је да верује Лукашенку. Због тога је та већина и гласала за њега. Али следећи ту логику, иста та већина је ћутећи пратила масовне демонстрације опозиције. Без команде са врха, та већина није навикла да се покрене. Ту је још и психолошки и политички замор од режима који је прешао све разумне границе. За савремени свет није довољно да си материјално обезбеђен и да живиш спокојно. Досадно је. Онај ко је био у Белорусији зна да је то дивна земља, али да је заиста досадна. А ми смо тамо били тек у гостима. А људи, и то млади, тамо живе. Они имају природну потребу за нечим новим, необичним, интересантним.

И ето, са Русијом је досадно, а сада још и опасно. Из тога следи – на Запад! Па макар као надничари у Посполиту. А може и као гледаоци у Бечку оперу. Чињеницу да су економско благостање и суверенитет Белорусије свих ових година одржавани уз економску и дипломатску помоћ Русије, многи више не желе да виде. Од тога их је одучила власт у Минску.

Доказивати да без савеза са Русијом независност Белорусије не вреди ни пишљива боба – то би значило разваљивати отворена врата. Очигледна је и стратешка корист Русије од очувања савезничких односа са Минском. Али очигледна је и тежња активног мањинског дела Белорусије ка променама, тежња која је на овај или онај начин подржавана и од пасивне већине, тако да је стављање догађаја под некакву контролу већ постало немогуће. Ако не наступе кардиналне промене, стихијски протести (који су увек подржани из иностранства) ће се продужити. Њихов циљ је очигледан: или до следећих избора, или раније, биће пронађен човек који ће их водити.

Полазећи од националних интереса Русије који се, уверен сам, поклапају са белоруским, Москва би требало да помогне Александру Григоријевичу Лукашенку да часно оде у историју. Нешто попут оне схеме коју је искористио Нурсултан Назарбајев. Ступање на дужност, па затим добровољни одлазак, уз обавезно „именовање“ наследника, па затим нови председнички избори. И потпуно одступање од бесмислене, и пре свега за саму Белорусију опасне – „мултивекторности“.

Никакве уставне промене не могу да помогну. Западним „пријатељима“ Белорусије и онима који излазе на протесте у свим већим градовима, свеједно је какве ће промене Александар Григоријевич предложити. Њима није потребан нови Устав, већ власт. Када је добију, могу и сами да донесу устав какав желе.

Или ће кадровска конфигурација нове власти бити предложена у скорије време од „Лукашенкове екипе“ после консултација са Москвом, значи са Москвом иза себе – или ће тај задатак обавити улица, што у ствари значи политичка закулиса. Такви су закони политике. Сусрети у фабрикама, у колхозима и касарнама ништа значајно неће променити.

То треба урадити док се још може. Кроз два-три месеца можда ће бити прекасно. Ако ми не верујете, сетите се шта се десило у Минску прошле недеље, и пратите шта ће се догађати у Белорусији и око ње у наредних неколико недеља.



Превео Зоран Драгановић/Нови Стандард

Извор aif.ru

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.