Шаман Маја Тодоровић Искјердо: процес иницијације вас може убити

(Foto: nomadictrails.com)

Маја Тодоровић Искјердо није само пејзажни архитекта и психолог, није само плод љубави Србина из Шумадије и Перуанке из амазонске џунгле – она је и иницирани шаман. О шаманизму и култури народа Ашанинка, сличностима Србије и Амазоније, Маја Тодоровић Искјердо говорила је у емисији „Док анђели спавају“, Марине Рајевић Савић.

Иако се родила и одрасла у Београду, Мају је, како каже, Амазонија, коју је први пут посетила као беба, стално привлачила.

„Увек сам у себи осећала Амазонију много више него што сам осећала Србију или друге делове Перуа. Мој живот се кретао између београдског бетона и амазонске џунгле. У мени је увек постојала та двојност која ми није давала мира док нисам коначно отишла у Мојобамбу, родни град своје мајке и одједном сам чула неки глас који ми је рекао да сам коначно дошла кући. Тада се заиста све мења у мени, почињем да налазим себе“, прича она.




Црни пантер као заштитник

Слушајући од свог деде, антрополога, приче племена Ашанинка од којег корене вуче породица њене мајке, покушавала је да их пронађе. Потрага за њима је, каже Маја, трајала дуго, све док се, 1998, у Мојобамби није појавио један од њих. Био је то шаман, њен будући учитељ. Пут до села Ашанинка трајао је две недеље. Исте године догодио се први део иницијације у шамана. Други део иницијације, Маја је доживела 2002.

„Иницијација је доста комплексан процес. Треба да сте у стању аскезе, тиховања, које за жене траје минимум 28 дана. Тај период везан је за менструални циклус, јер се сматра да је менструација нешто прљаво и да жена у том моменту из себе избацује сву негативност која може да штети особи у измењеном стању свести. Када се налазите у тиховању усред џунгле, само са својим шаманом и, евентуално, још неким помоћником, ви сте хиперсензитивни и све вас може чак и убити“, објашњава Маја.

Аскеза током иницијације подразумева пост – месо је забрањено, осим рибе одређеним данима; забрањено је конзумирање шећера и алкохола. Између два, јако мала оброка дневно, праве се дуге паузе. Само гладовање, према Мајиним речима, доводи особу у измењено стање свести; тада почињу да се конзумирају различите психоактивне биљке, а на крају се пије ајаваска, коју амазонска племена сматрају светом биљком.




„На кечуа језику, аја значи или смрт, или дух, тако да је она или дух живота, или смрт. Управо о томе је и реч – зависи како се користи. Она нам може проширити видике, може нас излечити, може нас спојити са апсолутом, може нам помоћи да пронађемо себе, али нас исто тако може и убити. Зависи ко је употребљава и које су намере оних који одлазе на те сесије – зашто раде то што раде“, каже Маја.

Она тврди да је имала визије користећи све биљке, не само ајауаску.

„Након тога, шаман ми је рекао да ће ми се појавити заштитник. Нисам знала ко ће то бити. Прво су се појавили моји преци из Ашанинка племена. Када су они отишли, иза њих се појавио велики црни пантер. Занимљиво, нисам осетила никакав страх. Интересантна ствар код ајаваске је што сте свесни свог постојања и у стварности и у том паралелном свету. То је оно што разликује шизофреника од мистичара; мистичар живи оба света паралелно. Тада почиње комуникација са црним пантером и од тог момента, у свим личним тежим ситуацијама или у тренуцима контемплације, појављује ми се црни пантер“, наводи Маја.

Не може свако да буде шаман

Када говори о религији амазонских племена, Маја пре употребљава реч анимизам од термина шаманизам. Шаманизам, према њеном мишљењу, није адекватна реч зато што та реч представља „оног који зна“ у оквиру сибирске и монголске заједнице. Знаменити историчар религија Мирча Елијаде је преузео ту реч за све сличне технике и религије које се базирају на измењеном стању свести.




„Не постоји права дефиниција шаманизма, али пошто живимо у западном свету, све морамо да спроведемо кроз интелект и да, да бисмо могли да разумемо, морамо да дамо неке дефиниције. У правом шаманизму, односно анимизму, не постоје дефиниције. То није неко нормативно знање, то није школа. То је искуствена епистемологија – морамо да имамо искуство и осећај да бисмо тиме уопште могли да се бавимо“, објашњава Маја.
Ипак, противи се популаризацији амазонског шаманизма широм света. За ту појаву каже да је постао један од најразвијенијих и најпрофитабилнијих бизниса ХХI века.

„Не противим се спајању култура. Напротив, ја сам спој две велике културе и мислим да неко може да се пронађе у некој другој култури, у смислу да тражи лечење и спас. Али тужно је што то лечење и спас прво не тражи у својој земљи и својим коренима“, сматра Маја.

Као део њу ејџ таласа, центри амазонског шаманизма ничу свуда по свету, па и у Србији. Међутим, у томе, према њеним речима, постоји један проблем:

„Проблем је што амазонски шаман не може постати нико, не само у Србији, него било где у свету, ако није пореклом из Амазоније. Ако не носи то у себи, ако не живи џунглу у себи; ако не живи сву њихову прошлост и садашњост и чији амазонски преци не теку њиховим венама. Њу ејџ идеологија, због потреба западних туриста који долазе у Перу, говори да је шаманизам љубав и срећа. То и јесте тачно, ја сам тако спознала шаманизам. Међутим око седамдесет посто шамана у Амазонији искључиво се бави оним што бисмо ми овде назвали црном магијом. И то је нешто чега већина, углавном младих у потрази за собом, није свесно“, додаје она.




„Исто видим и у Србији и у Амазонији“

Између Србије и Амазоније, каже Маја, постоје велике сличности.

„То су колонизовани народи, јер Србију, на жалост видим као колонизовану, Србију где се многи стиде свог идентитета и своје културе, који мисле да је бити патриота срамно. Такву срамоту видим и због стигматизације и убијања идентитета аутохтоног народа Перуа. Мада се данас то мења, данас од њих можете да видите понос. Али су се стидели и да говоре својим језиком. Ми видимо да се овде људи стиде да пишу ћирилицом и да се стално убацују неке енглеске речи“, каже Маја.

Не декларише се као православни верник, иако је крштена у православној цркви због генерално негативног става према хришћанству, због колонизације латинске Америке и злочина према аутохтоном становништву тог континента.

„Јако ме је шокирао превод дневника Кристифора Колумба. То су језиве приче. Међутим, оно што ми се јако допада у православљу је то што нема присиле. Ако сматрамо да смо на правом путу, како ћемо то некоме објаснити, ако не кроз своје дело“, каже Маја.



Спутњик

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.