Архимандрит Рафаил Карелин: Трагични век

Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем чину светске трагедије. Човечанство је током своје историје увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и да прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их збаци као инсекте са свог тела. Не само Хришћани, већ и људи других религија, па и неверујући осећају знаке краја који се ближи.
Чини нам се да је главни знак апокалипсе оскудица љубави и духовна дегенерација човечанства. Грех је увек постојао. Први син првог човека је из зависти убио свог брата (в. 1 Мојс. 4:1-8). Од тада крвава киша пада на земљу седам хиљада година.

Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Данас је човек унутрашње изолован од других. Душа као да му се скаменила, срце се сузило и не може да прихвати другог човека. Штавише, човек види у другом исто тако туђе и према њему равнодушно биће. Грех је постојао увек, али је поред греха постојало и добро; грех је остао какав је био, само је попримио бестидније форме и престао да се крије. Он постаје све циничнији, а добро катастрофално нестаје.

Човек не само што је изгубио ближњег, већ је уједно изгубио и себе самог. Он је угасио свој дух, оскрнавио је своју душу, поистоветио се с парчетом меса. Потчинио је самог себе ниским страстима и постао је жртва страшне самообмане. Данашњи људи, без обзира да ли су сиромашни или богати, подједнако су несрећни. Само можда богаташ има више времена и средстава да разврати и унакази самог себе, да се наруга образу Божијем који му је дат. Живот без љубави постаје монотон и незанимљив.

Штавише, данас човек често чак ни не схвата шта значи реч „љубав“, изједначавајући у својој свести ово осећање са страшћу, са заљубљеношћу, с крвном везаношћу, с оним што га повезује с најнижим и слепим жељама. А љубав као духовно јединство, као осећање самилости према ближњем, као умеће да се види лепота образа Божијег у другом човеку, као пожртвованост је изгубљена.

На смену страсти долази осећај губитка и празнине, а често и одвратности; зато је страст својеврсна ђавоља карикатура љубави. Страст не даје срећу, то је мехур од сапунице, који светлуца на сунцу, али се након неколико тренутака претвара у мокру флеку. Управо због одсуства љубави живот постаје умртвљен и туробан, као да је офарбан у сиву боју.

Дан се смењује за даном, један следи за другим, као прамени магле који се ковитлају по земљи, а душа говори: „То није оно што бих ја желела“. Човек можда не схвата шта жели, али ипак осећа у свом срцу да је то лажни живот. Он жели да побегне од њега. Неко свим силама тежи ка стицању новца, сматрајући да ће, када прикупи довољно средстава, за њега почети прави живот.

Други траже заборав у раду. Може бити да он никоме није потребан, али погружавајући се у свој мрављи рад људи као да се искључују из овог живота.

Трећи траже заборав у алкохолу и наркотицима, у рок-музици, у додиру с демонским светом, надајући се да ће се на тај начин удаљити од сивила своје свакодневице, заборавити своје духовно сиромаштво.

Многи проводе живот у разврату, као да желе да дају анестезију сопственој савести, односно да је учине апсолутно безосећајном. И премда им разврат не пружа срећу, они траже исти заборав у овој прљавој мочвари, некакву насладу у скрнављењу себе самих.

Ако се погледа човек који се препушта разврату, угледаћемо у њему не човека, већ демона, који на све начине покушава да оскрнави ону нерукотворену икону коју је Господ дао људском духу – честицу Свог сјаја, зрак Своје светлости. Чини се да је овај човек употребио све силе своје уобразиље како би се претворио у грумен смрдљивог блата.

Грех у мистичкој равни представља спајање са сатаном. Грех је жеља да се човек уподоби сатани, чак и ако то не схвата разумом. Грех је жеља да искуси осећање чета кроз пад у бездан. Посредством греха у човековој души се урезује лик демона, ствара се тајни савез између човека и палог анђела. И премда на почетку савест говори човеку да се предаје у руке свом убици, овај глас постаје све тиши и човек с некаквом злобом гуши чак и њен шапат. Он жели да је разапне својим грехом, како би што пре умукла заувек. Сатана му, као пријатељ, пружа руку и он се хвата за њу без размишљања.

Међутим, демон не може да пружи човеку оно што сам не поседује: он нема мира, и грешник је увек немиран; сатана не осећа радост и грешник је увек погружен у некакав мрак. Његов живот пролази у сталном метежу – између кратке опијености и унутрашње чамотиње, које често покушава да сакрије иза глумљења веселости.

Сатана је дух таме, и код грешника нема светлости у души: тама се одражава чак и у његовим очима и отиснута је као печат на његовом лицу; сатана је дух гордости, и човек је у свом палом стању горд и самољубив; сатана је човекоубица, и грешник се све време налази у стању раздражености, зло које је стекао лако се претвара у јарост и гнев. Сатана је већ осуђен на вечне муке, и живот грешника овде, на земљи, ако се завири у дубину његове душе, види се, није ништа друго до мучење; тако се мучи безумник који лиже сечиво бритве намазано медом, тако се мучи сужањ који у тамници ишчекује своју смрт.

Грешник Бога, чак и ако верује у Њега, не осећа: грех га је лишио Божанске благодати, и он не може да воли Бога. У неким тренуцима обузима га предосећај вечне погибли, вечне самоће, вечне напуштености, али он најчешће опет тражи заборав у греху. За човека који је изгубио Бога земаљски живот постаје мучна трагикомедија, својеврсно предворје пакла.

А шта рећи за оне које овај свет назива „пристојним људима“? У суштини, реч „пристојност“ означава поштовање одређених закона. Ако би макар само на неколико сати могло да се осветли, да се начини очигледним за све, оно што се дешава у души ових „пристојних људи“, кад би се могле показати, као на екрану, мисли, речи и представе који настају у њиховом срцу и пролазе кроз њихову свест, видели бисмо исте оне духовне звери и змије, исте оне хоботнице које су обавиле њихова срца. Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења.

Међутим, зар је могуће да је живот бесциљан? Најбољи пагани нису могли да схвате зашто човек живи, као што не може да изађе из лавиринта онај ко у рукама нема нит – путовођу.

Најдубљи и морално најосетљивији од њих, Сенека, сматрао је да је велика срећа за човека да живот заврши самоубиством.

Највећи источњачки песник Омар Хајам писао је да нико од мудраца није нашао пут из ове мрачне ноћи. Само је Христос открио свету вечну Божанску светлост, указао пут ка преображају, уништио смрт Својим Васкрсењем.

Само се за Хришћанина открила могућност да врати оно што је најстрашније изгубити – љубав према Богу и према људима. Само је Хришћанима дата Божанска сила за борбу са грехом и уједно љубав према људима. Само су Хришћанима дати права радост и спокој душе у мукама и невољама.

Човек је створен као боголико биће, али је по сопственом хтењу, по сопственој вољи, он постао сличан демонима. Хришћанство је могућност повратка човеку образа и подобија Божијег. Међутим, овај повратак се достиже кроз борбу са сопственим страстима, са злом у самом себи, и зато је земаљски живот борба.

Да би победио у рату, војник мора да буде спреман да умре, а Хришћанин мора сваког часа да умире за своје страсти и грех, за везаност за пролазни живот, да умире за привидан живот, како би добио живот истински, како би већ овде, у помрчини земље видео вечну светлост.

Архимандрит Рафаил Карелин / Борба за веру