Генерације грађана Србије враћаће Вучићеве дугове

Све чешће се пореди са Титом, вероватно жељан да и иза њега остане барем делић Титове заоставштине. Међутим, то је немогућа мисија, јер у домену економије и спољне политике, Вучић све ради погрешно.

Док је Тито путовао да би уговарао велике послове за југословенске фирме и то још наплаћивао јефтиним сировинама за наше тржиште, Вучић ради све обрнуто – отвара стране фабрике, уговара велике послове за стране фирме и јефтино распродаје наша природна богатства.

Зато, кад видите Вучића са неким светским лидером, будите сигурни да то значи бар једну милијарду евра новог дуга за Србију:

– Са Си Ђинпингом се видео шест пута и задужио нас за 7,5 милијарди евра.

– Макрону је дао београдски аеродром, спалионицу и пројектовање метроа, вредне скоро два милијарде евра.

– Са Ердоганом је договорио кредитирање и изградњу аутопутева вредних 1,2 милијарде евра.

– Путин је добио пројекте изградње руско-турског гасовода кроз Србију, реконструкције железнице и набавке возова, заједно вредне преко две милијарде евра.

– Са Трампом је у Вашингтону договорио да се задужимо код ДФЦ-а милијарду евра за пругу до Драча, да нам Bechtel за 1,1 милијарду евра гради ауто-пут до Приштине, да купујемо амерички гас и телекомуникациону опрему.

Србију је за осам година власти већ задужио за 12 милијарди евра, а ако реализује све што је договорио са страним државницима, задужиће нас за додатних 18 милијарди евра.

Сви претходни председници, од Тита преко Милошевића до Коштунице и Тадића задужили су Србију укупно са 15 милијарди евра, а тим парама успели да изграде инфраструктуру, индустријализују земљу, модернизују здравство и образовање, финансирају ратове, обнове земљу након бомбардовања, земљотреса и поплава, преброде економске и финансијске кризе – све то уз помоћ 15 милијарди евра дуга.

Вучић ће нас задужити 30 милијарди – дупло више од свих петходника заједно.

Као да уговарање свих великих послова са странцима није довољно, овај режим странцима даје и стотине милиона евра субвенција за отварање фабрика са просечном платом од 300 евра, а странцима распродајемо и највреднију државну имовину, попут пољопривредног и грађевинског земљишта, рудних богатстава и енергетских ресурса.

Још мало па ћемо сви у Србији јести поврће са арапских њива, копати кинеску руду, летети са француског аеродрома арапском авио-компанијом, куповати у израелским шопинг центрима, возити се америчко-турским аутопутевима, путовати руским вагонима на кинеским пругама.

На крају нам неће остати ништа – само дугови. И ти дугови ће бити Вучићева једина заоставштина, једино што ће се звати по њему. На крају ће генерације грађана Србије враћати “Вучићеве дугове”.

Директно