Последњи дани великог српског песника: Заборављен у лудници, сахрањен у црвеним папучама и са шајкачом на глави!

Петар Кочић (Фото: Wikipedia)

Петар Kочић рођен је 1877. у селу Стричићи, код Бање Луке. Основну школу је похађао у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Управо те прве године у многоме су одредиле Петров цео живот – припадао је генерацији српских интелектуалаца која се много борила за своје идеале, али и много због тога страдала.

Гимназијско образовање је почео у Сарајеву, али је због националистичких ставова и „србовања“ истеран у трећем разреду, па је морао да пређе у Београд.

Филозофију је учио у Бечу, али је његова највећа жеља била да живот проведе у родном крају. Радио је у Сарајеву као чиновник, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Међутим, ни тамо за Kочића није било мира!




Глас слободе

Уочи анексије Босне и Херцеговине, Kочић је покренуо лист „Отаџбину“ и створио политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и остатака феудалног ропства. Био је омиљен у народу и слављен међу омладином жељном отпора против окупатора.

Тамо где је народ видео свог првака, држава је видела опасног противника. Kоцић је више пута хапшен и кривично гоњен, а на њега се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију.

Негде у то време Kочић је написао своја најбоља дела. Оно што није могао да каже у „озбиљној прози“ рекао је у сатири. „Јазавац пред судом“ и „Суданија“ постала су дела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља.

На Kочића се гледало као на човека крајности. Људи су га или волели или мрзели. Причали су да је био „превише политичар за књижевника и премало рационалан за политичара“. Јован Дучић је записао да би, да није толико искључив, Петар Kочић био најбољи српски писац икада.

Затворен, али непоробљен




Непрестана борба узела је свој данак и уочи Првог светског рата на Петру Kочићу су примећени знаци душевног растројства.

Оболелог писца сместили су за време Првог светског рата у београдски „Дом за с ума сишавше“, прву болница на Балкану у којој су били смештени психијатријски болесници. Ова зграда – Докторова кула се и данас налази у Вишеградској улици на Савском венцу.

Ту је писац много времена проводио са сестрићем управника болнице, надареним хроничарем Миланом Јовановићем Стојимировићем. Младић који је у Душевној болници радио као секретар, тражечи спас од аустроугарске окупације, у белешкама је детаљно описао последње дане, смрт и сахрану славног Србина.

Писао је Милан да је писац био преплашен и блед кад су га довели, али да није био нимало опасан, те је Милан и те како уживао у разговору са једним од најпаметнијих савременика. Kочићево стање драстично се погоршало у лето 1916. године. Себе није сматрао ни болесним ни лудим и био је убеђен да се ту нашао због небриге пријатеља.




„Kочић је све до смрти веровао да је здраве памети. Само се једном о себи изразио као о лудаку – кад су аустријски жандари дошли да га траже и да провере да ли је збиља болестан. До последњег часа говорио је како „само да дочека Србију“, па ће у планине, на опоравак. Дрхтавим рукама, прерађивао је за позориште своја „Суданија“. Био је врло поносит на свој рад, хвалио се како ће се то играти „у свим српским позориштима“, записао је Милан Јовановић Стојимировић.

Говорио је да је остављен да „паметан чами међу лудама“, све док није дошао до неких медицинских књига.

Сахрањен у црвеним папучама и са шајкачом на глави

Није много требало мудроме Kочићу да закључи шта се дешава. Схватио је тежину ситуације у којој се нашао – боловао је од прогресивне парализе за коју лека нема. Предао се… После шест дана у постељи, Петар Kочић је 27. августа у четири ујутро пронађен мртав.

Иронично, прича каже да је Петар Kочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту „живи у слободи“ и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином.

Ако је тако, онда је тог 27. августа 1916. године Докторова кула у којој је издахнуо Петар Kочић била једино слободно место на целом Балкану. Нажалост, била је једина слобода коју је дочекао велики писац.




У окупираном Београду били су забрањени сви јавни скупови, па чак и погребне поворке. Зато је Kочићев сандук опремљен у Душевној болници, а на вечни починак је превезен таљигама, само у пратњи кочијаша.

Сандук за једног од највећих Срба свих времена, пише Стојимировић, направио је пацијент који је умислио да је Бог, усхићен јер је добио капут преминулог писца. Тело Петра Kочића на чаршаву је положено у сандук. Око лица су му поређали цвеће, а уз образе и чело јабуке. Путописац каже да је изгледало као да се велики књижевник осмехује.

Нико се није сагнуо да целива мртваца пре стављања поклопца, само је једна пацијенткиња викнула да таквог човека не могу да сахране „гологлава и босонога“. Разлетеше се тада по болници све док нису нашли црвене папуче које су му брзински навукли на стопала.

А онда се десило нешто што је Стојимировић памтио довека.

„Ођедном – је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика, или лудачки прохтеви? – Петру Kочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску шајкачу… нас неколицина, који разумедосмо тај лепи симбол, згледасмо се кострешени од језе“, записао је овај хроничар.

Десет година по Kочићевој смрти држава је установила Алеју великана на Новом гробљу. Ту су пренети остаци генерала Милоша Васића, Јована Цвијића, затим Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила и несрећног Петра Kочића.

Након мучног живота и тешке болести, велики писац и патриота коначно је почивао како заслужује…



Историјски забавник

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.