Рушење цркве на Румији: Брисање трагова првог српског светитеља прави разлог

Простор на којем живимо је простор у којем је религиозна мотивација врло често потпуно прекривена политичко-метафизичком жељом за нестанком другога. Исто тако и иницијатива за рушењем храма на Румији има управо ту политичко-метафизичку жељу да трагови првог српског светитеља – нестану.

Овако верски аналитичар и православни публциста Владимир Димитријевић коментарише иницијативу албанске странка за рушењем цркве на Румији. Демократски савез у Црној Гори (ДСуЦГ) покренуо је петицију којом се тражи уклањање цркве Свете Тројице са врха планине Румије код Бара. Петиција је са око хиљаду потписа предата председницима државе, Владе и Скупштине, као и челницима Општине Бар.

Наш саговорник подсећа да је црква на Румији подигнута у доба митрополита Амфилохија, да представља веома значајно духовно средиште барског краја, а да је подигнута баш на месту где је Свети Јован Владимир започео свој мученички подвиг.

Што се тиче балканских искушења са православљем, она су увек везана не само за политику, него и за дубље религиозно-метафизичке проблеме који су се на Балкану јављали, каже Димитријевић за Спутњик.
Први српски светац

Свети Јован Владимир, коме је посвећена црква на врху Румије, први је светитељ Српске православне цркве, мученик који је својим примером показао какав треба да буде православни хришћански владар, објашњава Димитријевић. Он је, као и руски светитељи Борис и Глеб, синови светог кнеза Владимира који су одбили да учествују у грађанском рату да би спасили народ од братубилачког проливања крви, такође показао како владар треба да жртвује себе зарад свог народа.

Свети Јован Владимир се као владар супротставио бугарском цару Самуилу, али када је видео да ће његов народ страдати, предао се и отишао у тамницу. Тамо је добио велики Божији благослов да се ожени Самуиловом ћерком Косаром. Међутим, Самуилов синовац Владислав је, после погубљења Самуиловог сина и наследника престола, решио да убије и Светог Јована Владимира као потенцијалног владара државе. Заклевши се на крст и Јеванђеље, извршио је убиство, због чега је касније био кажњен не само смрћу, него и непрестаним прогоном и грижом савести, јер је виђао Светог Јована Владимира, кога је невиног убио.

Његова невина смрт и мучеништво представљају почетак историје српске светости, истиче Димитријевић.

И Албанци га славе

И сама планина Румија значајна је за ову причу, додаје он, јер је управо на њој Свети Јован Владимир био опкољен са својим народом. Према предању, молитвом је успео да заустави змијски отров, јер су се на планини нашле многе отровне змије које су нападале његове људе. Са те планине је сишао да би се предао цару Самуилу и кренуо на дуготрајни мученички пут.

Свети Јован Владимир је, што је веома занимљиво и значајно, и албански светитељ, ако тако можемо да кажем. Његове мошти су вековима почивале у храму у Елбасану, а сада се налазе у храму Албанске православне цркве у Тирани. Према томе, Свети Јован Владимир никако не би смео да буде повод за дубоке поделе, поготово ако знамо да се крст Светог Јована Владимира, који представља велику светињу и који се сваке године износи на планину Румију, чува у једној муслиманској породици.

Зашто је онда руше?

Нажалост, објашњава наш саговорник, на нашим просторима су верска питања тесно испреплитана са политичком тежњом која ради против интереса српског народа.

Ово је озбиљна ствар, али истовремено указује на чињеницу да на Балкану дух религиозног и метафизичког није мртав. Таква се питања углавном на Западу не постављају. Она се постављају у православним земљама. То видимо и у овом трагичном братубилачком рату између Русије и Украјине, у који је Русија морала да уђе због тога што је Запад искористио Украјину да би спречио њен напредак и развој. Тај братубилачки рат такође показује колико је религија страшно важна. Како украјинска унијатска организација, која је вековима радила на рушењу заједнице између Велике и Мале Русије, тако и садашњи раскол, који подржава цариградски патријарх Вартоломеј, има управо ту основу која је условно религиозно-политичка.

Да ли ће се рушење цркве заиста десити или је то само још један од многобројних политичких трикова остаје да се види. У сваком случају, ствар није безазлена, а на нама је да учинимо све да се такве ствари не десе, закључује Димитријевић.

Милица Тркља/Спутњик