ХЕЛЕНИЗАЦИЈА СРБА: Истинита анегдота-догодило се у Грчкој 1976 године

Мој отац је стигао након Другог светског рата у Београд, баба је прекинула дедину самоћу у печалби, и довела неколико чељади, па након две деценије сам се и ја ту родио.
Сваке године смо летовали на Јадранским острвима док једне 1976 господње мој отац није решио да провери приче о јефтиној грчкој, вучући га значајније жеља да посети и борави у свој родни крај.

Како смо имали свог рођака који је живео у Битољу, наравно да смо имали прве и подробне информације. Кренувши на очев заслужен годишњи одмор, прво смо фолксвагеном-буба посетили свог рођака у Битољу. И тада сам већ био нешто мало зрелији, са својих 13 година, први пут сам био у Македонији, јер дане у боравку тамо кад сам био предшколског узраста не памтим.

И почела су прва изненађења…

Прво, дочек који смо добили од стране рођака стрица који данас има близу 90 година, је невиђен. Као да смо дошли у пријемну амбасадорску мисију. Дочек раван најмилијем, ручак, љубазност и присност, смештај, као да су стигли светски гости из славне Америке. То нисам касније никада више видео и нигде виђао.

Елем, стрико се придружио значајно идеји да иде са нама и буде нам на помоћи, јер њима је то близу и могу спојити летњи одмор са нама.

Кренули смо пут Грчке и на моје дечачко одушевљење било ми је омогућено да купим све што сам пожелео, а тада су Грци имали све што овде у Србији није било од жвака и бомбона мањих играчака памет да ти стане. Еуфорији јефтиноће до дан данас нисам доживео. Драхма је била упола слабија од нашег динара, дакле све је било лаички речено дупло јефтиније него код нас. Приметио сам неку нервозу у стричевом гласу приликом сучељавања на граничном прелазу са грчким цариницима, и чудио се његовој одважности да се нешто расправља са њима.

Прислушкивао сам његове разговоре са мојим оцем и схватио да се он више објашњава за неке ствари са цариницима него што је мој отац мислио да је то потребно. Али стрико је одговарао да није желео да попусти цариницима на њиховом задржавању нас са необичним и бесмисленим питањима и примедбама. У смислу, ако постоји нека сумња, изволите уверити се, једноставно идемо само на мало летовање са 5-оро деце са видљивим морем у очима. А где би то кренули у тада сретна времена за нас удаљених од политичких заврзлама данашњице. Тада се можда расправљало само о спорту, ракији и новим аутомобилима и годишњим одморима.

У тој напетој атмосфери, било је противљење мог оца за даљим расправама, јер Боже мој у страној смо земљи! Е ту га је дочекао стрико. Говорио је: „Каква страна земља све су овде до пре 10-20 година били срби-македонци“.

Даље мук. Нисам више могао чути ништа, јер су се старији веома утишали са том расправом.
Надаље смо тражили смештај по местима: Платамон, Лептокарија и удобно се сместили, и почео је диван одмор, море, неуобичајено топлије него на Јадрану као и свакакве дрангулије силних препродаваца технике, гардеробе, потрепштина за кућу. Дочепао сам се свог првог касетофона, који нисам могао ни замислити ни потражити да добијем у нашим „Р.К.-Београд“.

За неки дан смо отишли до лепог места Катерина ради обилније куповине. Празник за очи, то су биле улице радњи са тезгама испред претрпаних разном робом, то се тек виђало у Србији неких бар 15-година касније. Поготово што за сваку ствар си могао да преговараш цену и добијеш скоро за џабе ако купиш други и трећи артикал.

На срдачност утиска да смо из Београда, реаговали су трговци још љубазније! Али!
Али кад су схватили да је стрико из Битоља у причи, настајало је неко чудновато мрштење.

Радња, по радња, реч по реч, напетија је постојала атмосфера, поготово кад су били промењени љубазни тонови да нисмо сви из Београда. То је све више стрика нервирало, тако да је у једној самопослузи, касирка није желела да услужи, како стрика, тако и све нас остале. Достојанство је било погођено и стрико је почео да се позива на своју братију која је ту живела тада речено 100 година уназад и да се он осећа не као странац већ као завичајни човек. Поменувши ту констатацију, као да је ударио шамар касирки која је почела толико да виче да се убрзо појавио власник, старији човек. У том је мој отац покушао да прекине тензију и обраћао се на српском језику као Србин из Београда. Међутим српски дијалект тзв. македонски језик је изгледа власник много боље разумевао говором стрика, и прекинуо је дијалог са мојим оцем, схвативши да испред себе има битољског житеља из Македоније.

То је на моју веру таман да ће се смирити страсти, када је започет разговор са мојим оцем, убрзо вриштећа касирка је указивала на праву персону „нон грата“ – стрика. Више је нестао разлог бизарних разлика у ценама које овде јесу, а на каси нису и слично, већ је кренуо у смеру да житељи из Македоније посебно из Битоља треба да се врате одакле су дошли. Стрико је на то покренуо познања својих рођака, пријатеља који су ту живели и морали да оду, али на то се тек власник расрдио и почео страшно викати, да то он први пут чује, да то није истина, и да овај хоће да изазове државни сукоб. Ништа ја то нисам разумео, али уместо да ствари спласну, догодило се то, да се ту нашло још неколико заинтересованих Грка који су изгуравали стрика али и уз повике, избацили смо вас, идите натраг одакле сте дошли и не враћајте се више, нећете добити овде ни чашу воде.

Стрико се није дао помињући многа имена и познатијих људи и догађаја који су били погрешни и начин терања староседеоца са тих простора. Када је граја достигла свој врхунац, однекуд су пришли полицајци, очигледно упознати са темом и веома брзо и агресивно смотали стрика и убацила у неки комби.

Мучно вече. Врати смо се у место апартмана. Тада није било чак ни телефонских говорница како би смо се неком обратили за помоћ. Морали смо чекати да се поште отворе. Звали смо адвокате, чак и нека конзуларна представништва али никакве одговоре нисмо добијали. Дан ипо смо обијали све прагове ко би знао неког за неку помоћ.

Ништа. Нико и нигде.

Срећом стрико се појавио, пешке је дошао из удаљеног притвора, без икакве казне осим задржавања, јер никаква оптужница и није могла бити направљена због ствари којих за прекршаја није ни било.

Једина усмена опомена да то тако следећи пут неће проћи! Вау!

После више од дана неизвесности, бриге, очаја, шта се то десило, из једне невољама ослобођене земље, наше тадашње Југославије, ово је деловало на мене као да је слон сео на плећа и ја не могу да дишем. Старији ису били толико озлојеђени, али ја са огромним знаком питања нисам знао куд ћу. Наравно да то тада нисам могао схватити, једина кулминација изазвана ипак вриском од стране власника радње су речи које до скора нисам могао најбоље разумети говор стрика упућеног Грку: „Ало, ти си једини Грк са радњом овде, сви остали су македонци, можда си и ти Македонац, али то не знаш“!

Наравно био је Грк. И наравно, знао је све о чему стрико говори. После смо са пуно малих трговаца, који гурају у летовалиштима колица препуна робе, причали на старом српском и видели да заосталих Срба има пуно и да јако тешко живе, и да смо им ми једина шанса за неку зараду, јер они нису могли доћи до државног запослења осим оних који су добили друго презиме и изјашњавали се као Грци. Тада мањине нису постојале у грчкој и ја то нисам могао знати а стрико је у вези са тим расправљао са тада ређим грцима у односу на пописе после Другог светског рата.

Каснијих година сам увећавао познанства и већ сам знао лош тзв. македонски ко га разуме да је тај наше горе лист, и да му не пада напамет да у малом месту се хвали тим знањем јер би га неко чуо и имао би прегршт ситних невоља. Просечном становнику углавном сиромашнијег миљеа то никако није било за потребу неких истицања и свака прича о томе је могла имати неко презрење које се огледало у неким ценкањима, попустима, ситним услугама које би изостале ако би и промолили главу као неки бивши Срби!

Ето, уверих се тада и запамтих људе које сам упознавао и проверавао порекло једног хапшења испочетка мирног туристе са децом и пријатељима који уочава, и примећује нарушено достојанство очима када су грци открили које је народности.

Много година касније открио сам најважније. Није то било усмерено зато што су они „Македонци“ из Југославије него Срби који су увек у могућности да затраже своје порекло, земљу, и тиме своја права на места где су живели вековима пре тога, славили славу, имендан и имали у речнику и користили Ћ,Ђ,Џ.

Данас након књига великог Милоша Милојевића, Спиридона Гопчевића и модерног Радована Дамјановића срећом и ј сам потврдио све приче за које сам озбиљан број година мислио да су изопачене, исполитизоване и противне нашим интересима.

За шта? И за кога?

Одговори нам се отварају сваким даном, јер израњају све више доказа од академских истражиоца свог српског идентитета КОЈЕ НАМ ЈЕ САДА ПО МОМ СКРОМНОМ УВЕРЕЊУ НАЈВИШЕ ПОТРЕБНА КАО СВЕСТ О СЕБИ, О ВРЕДНОСТИМА КАО НАРОДУ И О ДУБОКИМ КОРЕНИМА ГДЕ ЖИВЕ И ГДЕ СУ ЖИВЕЛИ НАШИ СРБИ!

ИЗВОР: http://www.srpskaistorija.com/istinita-anegdota-dogodilo-se-u-grckoj-1976-godine/