Трансхуманизам, бити или не бити?

Зашто добар део човечанства осећа гнушање од савремене науке, медицине, технологије и тзв. струке?
Зашто велики део савременог човечанства дане проводи у тражењу места где је могућ бег од апсурда савремене ”цивилизације”?

Зашто је на делу повећано интересовање људи за старе занате, ручне радове, органску храну, дрвене куће, ткање, исконски традиционални звук, једноставну исхрану, смањење уноса хране и поједностављење јеловника?
Зашто је на делу нови минимализам живота?

Истраживања крајева неоскрнављених траговима људског живота?
Где су се они, који су спознали сав апсурд живота у постхуманистичкој цивилизацији упутили?

У времену када су достигнућа савремене науке злоупотребљена до те мере да свако мислеће биће јасно види да ће будућа тоталитарна држава користити управо технологију, науку и медицину за остварење бруталне тоталитарне доминације врло малог броја владајуће касте технократијом над остатком многољудног неорганизованог човечанства, трећина мислећих људи се згрозила могућношћу губитка својих људских слобода, особина, свога људског лика, непосредног људског контакта, блискости и независности у одлучивању у годинама које долазе.

У намери да, имитирајући Бога, до краја остваре надмоћ, контролу и доминацију над човечанством, похлепна, сатанизована елита је упумпавала новац у истраживачке сврхе да би дошло до спајања човека и машине, у којој ће, врх пирамиде који контролише цео систем звери моћи да контролише и цео низ индивидуа у ланцу који ће бити спојени преко чипа са матрицом подлоге са три шестице у економском, политичком, административном и духовном смислу.

У том циљу, и наш се врли владар легитимисао на самом почетку доласка на власт са три шестице, најавивши поданицима лепо ком гнезду та птица припада.
То што њега заправо већина грађана Србије није ни гласала, него двадесет и пет посто јавном службом уцењених и медијима обманутих људи, није га спречило да у стилу сваког аутократе преузме све полуге моћи и седне на чело хоботнице зла која је народу Србије већ дала предукус пакла на чијем је броју ексклузивно дојахао на власт пре скоро читаву деценију.

Дуго је требало друштвеном инжињерингу да би се обликовао данашњи модел човека који је спреман за спајање са машином.
Процес брисања везаности за земљу, породицу, Бога и слободу био је вишедеценијски. Али веома успешан.

Одсечен од земље, институционално дресиран кроз образовни систем, запослен у вртешки система, зависан од газде који му хлеб даје, сломљеног духа, одсечен од свог биолошког рода, разбијене породице, финансијски зависан, медијски изапран у девет вода, човек новог миленијума све мање личи на човека, а све више на товну кокош.
Када се товној кокоши склоне решетке у којима је власницима носила јаја цео живот и када се пусти на слободу, она се слободе боји и брже боље трчи поново до решетака не би ли се од ”опасности” живота заклонила.
Товна кокош тражи газду.

Тако и данашњи човек.
Тражи да се забрњичи.
Тражи државу дадиљу да брине о њему.
Јер свет је таааако опасно место…

Када се у души развије менталитет товне кокоши, када се одсече од свега што живот значи, она ће увек тражити неког да је заштити јер осећа да је немоћна да самостално живи.
Док су медији деценијама тровали етар филмовима о убиствима, којекаквим терористима и низу ратова као на траци, Холивуд је све више новца и труда улагао у обликовање свести код омладине да ће доћи неко ко ће цео свет спасти од потенцијалних опасности.

А опасности су разне!
Те вируси, терористи, цунами, природне и неприродне катастрофе, убице, пандемиКе разне… шта ти све не може да се догоди… Док не отвориш прозор, заиста, чини ти се да је свет мноого опасно место.

Кад на то све дођу институције које ломе дух у деци прераним одвајањем из домова и мајчинског крила смештањем у потпуно непознато сурово институционално окружење са строгим правилима дресуре, неминовно доводи до пукотина и стварања касније анксиозности код деце која ће им сјајно послужити за дрогирање и уништавање најдаровитије деце неуротоксинима психијатријских ”лекова” тј. неуролошким отровима… Што ће опет створити још бољу подлогу за долазак оног кога ће испрепадани и измучени свет толико чекати: Антихриста.

Гледајући Холивудске филмове последњих деценија попут Авенџерса, Супермена, Спајдермена, Бетмена и сличних, свет се грчевито припрема за долазак суперхероја који ће спасити свет од пошасти.
Суперхерој увек има супермоћи.
Он је у суштини обичан човек, шоња који ради у канцеларији, сви га зафркавају, не може да се избори ни самог себе да заштити, све док се на неки начин не стопи са технологијом и постане СУПЕР ХЕРОЈ!
Е кад постане суперхерој, он онда може све.
Да заштити и себе и цео свет.
Од пандемике рецимо.

Чак и бананамен није човек док не поједе банану.
Теза је да бити човек није довољно.
Као да је Бог правио човека са неком фалинком па је увек шоња.
Све док га антихрист са својим машиницама не поправи по својој мери. Мало ушприца једно четрдесет и осам пута, мало поспе алумијумом, па споји чипом на нови систем, па да видиш лепоте.
По теологији Новог Светског Поретка, антихрист спашава све шоње овог света од опасности живота обећавајући им нови почетак, нову глобалну свест и нове моћи.
Спојиш шоњу са технологијом и добијеш суперчовека.
Надмоћног над свим стихијама живота.
То је суштина постхуманизма.
Најопаснија доктрина која је икад запљуснула човечанство.

И она већ има своје присталице у млађим и средњим генерацијама.
На Фејсбук страници Posthuman network већ се говори о новој свести, трансцеденцији људскости, продужавању личног у глобалну мрежу свести умрежену повезивањем људи чипом у мозгу са рачунарима и мисаоно једних са другима за теологију нове надљудске свести, са подлогом система звери од три шестице.

Човечанство се данас више него икад налази на вододелници свог постојања.
Трансхуманизам ничеовског типа надљуди који урлају бог је мртав или враћање на фабричка подешавања људи који живе у миру и слободи са Богом и целом прелепом божијом творевином?
Бити или не бити, питање је које стоји као избор између вечног живота и смрти сваког од нас.

Хелена Гранић / Васељенска