Две деценије погубне економске политике

Србија после петооктобарског преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде, приступа економској транзицији. Била је то и прилика да се извуку поуке из искустaва других земаља, те избегну грешке, заблуде и лутања. Нажалост, то није учињено и реформисање српске привреде заснивало се на неадекватној теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној економској политици (Вашингтонски договор).

Овакав начин реформисања постсоцијалистичких привреда у последњој деценији ХХ века показао се неуспешним у свим државама где је примењиван. Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел. Нова српска власт се одлучила за Програм радикалних економских реформи, који је припремила група од 17 аутора (група Г– 17), а који се базирао на Вашингтонском договору (разрађеном од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме су стабилизација, либерализација и приватизација кључни елементи.

Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз. У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикална либерализација која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења.

Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до урушавања домаће производње и обарања вредност предузећа, која у условима масовне приватизације прелазе у руке нових власника по ниским ценама. Поред тога, реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој, него за текућу буџетску потрошњу.

Вашингтонски договор у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, уз помоћ кога се Србија (као и друге постсоцијалистичке земље) лишава власништва над ресурсима којима располаже и доводи у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да постаје беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто погрешна политика не може да даје добре резултате, грађанима се нуде бомбастичне лозинке и лепа обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“…), које су биле свесне обмане. Глобалну кризу 2008. године власт користи као изговор за неостварена обећања и тешко економско стање у земљи. Међутим, уколико се детаљније анализира економска политика и погледају резултати који су у Србији постигнути до избијање кризе, лако је закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза је само била катализатор који је тај колапс убрзао. До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан, при чему је најатрактивнији део прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан.

Крајем 2000. године спољни дуг је износио мање од 11 милијарди долара (од којих је касније отписано 4,72 милијарди), а већ у 2008. години достигао је 30 милијарди долара. У том периоду Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака грађана из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом усмеравана у текућу потрошњу.

У свим тим годинама потрошња је у Србији знатно већа од створеног БДП-а. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то

траћио у бирцузу (текућа буџетска потрошња). Спољнотрговински дефицит, који је у Србији до 2000. био мањи од две милијарде долара годишње, у првој половини 2008. износи више од једне милијарде долара месечно.

Индустријска производња у 2007. години је за 4,75 одсто мања него у 1998. години, када је земља већ шест година била изложена драстичним међународним економским санкцијама. Број запослених у Србији 2008. године (2,085.242) је и у апсолутном износу мањи него 2000. године (2,264.376).

У претходне две деценије у Србији се променило седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије, него светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи.

За очекивати је да ће ускоро и актуелна власт окривити пандемију за тешко стање српске привреде и себе покушати да аболира за погрешну економску политику коју спроводи.

Јован Душанић / Политика