Џон Ленон – савршени `Хитлер` либерализма и Велики брат Орвелове антиутопије

ОВЕ године су две велике годишњице Џона Ленона: 80 година од рођења (9. октобра 1940) и 40 година од смрти (8. децембра 1980), када га је у Њујорку убио верски фанатик.

Ко је заправо био Ленон који рођен у потпуној анонимности и био уздигнут до врхунца успеха?

Пре свега, он је икона. Раније су иконописци сликали лица светаца, модерни иконописци (трговци културом и масовни медији) лица поп звезда.

Није почело са Ленноном, али његова слика заузима посебно место у тој новој иконографији.

За децу друге половине двадесетог века, Ливерпулска четворка заменила је богове културе.

Ми у СССР смо двојац најталентованијих унутар четворке са нежношћу називали – Џон Лењин и Пол Макаренко.




Геополитички ветар историје се мењао, па су Лењин и совјетска школа постајали све неважнији, а нове снаге су почеле да освајају свет, а са њима су стигла и нова значења.

За нова значења потребна су нова лица. Ленон и Макартни су постали та нова лица.

Ливерпулска четворка је била несумњиво талентована, па је стигла до врхунца успеха и постала „икона“ револуције младих 1960-их. То се догодило јер је таква икона била неопходна. А избор је пао на њих.

Битлси су идеално одговарали жељама јавности и својих обожавалаца. Штавише: сјајно су антиципирали очекивања јавности.

Иза „чаролије“ и „магнетизма“ Битлса није био само природни дар, већ и пуно рада професионалних психолога и ПР технолога.




Зашто је, на пример, бубњар Пит Бест избачен из бенда непосредно пред почетак Битломаније?

Ако пажљиво погледамо групу са Бестом и Старом, одмах можемо видети разлику.

Бест је био и превише згодан и превише нормалан – типичан бели Енглез (после пензионисања живео је сасвим нормалним људским животом: са послом, породицом, ожењен 50 година, две ћерке и унук).

Било је потребно нешто друго – помало ненормално, можда чак и ружно, али умерено и са примамљивом аромом: нешто шармантно, суптилно привлачно, помало примамљиво, што обећава нешто дивно… Шта?

Наравно, првенствено сексуално ослобађање и успех.

Наравно, сами Битлси нису били пуританци. Пре би се њихов животни стил Битломаније могао описати као једна бескрајна дионизијска оргија.




„Шта мислиш да сам радио на турнејама свих ових година? Имао сам много девојака“, признао је Џон својој првој жени.

Турнеје Битлса описао је речју „сатирикон“.

Суптилна, умешно подешена сексуална енергија коју је исијавао бенд – то је оно што су постигли чаробњаци који су радили на имиџу Битлса.

Водећи PR технолози Медисон Авеније свих претходних година пажљиво су проучавали искуства Лењина, Троцког, Хитлера, Гебелса, Мусолинија, песничке концерте Алена Гинсберга и битнике који су освајали стадионе беседништвом и поезијом.

Џон Ленон је постао најбољи од свих: савршени ’Хитлер’, прави Велики брат Орвелове антиутопије. Увек је притом био оно што је био – сасвим обичан момак, који није блистао ни посебним умом, ни филозофијом, ни поетским талентом.

Писац помодних песама – да, то је био он. Али су чаробњаци светског ПР-а направили од њега право чудо.




Ево једног, готово насумичног, признања типичног обожаваоца Битлса. Извесна Сенди Стјуард (почетком 1964. имала је петнаест година, живела је са својим богатим родитељима у Њу Хемпширу и била је у деветом разреду средње школе) сећа се:

„Једном сам се са мајком возила у нашем Ролс-Ројсу до супермаркета… Радио је емитовао „Желим да те држим за руку“. Тада сам први пут чула Битлсе. Била сам запањена! Вау! Вау! Ниједна мелодија никада није тако функционисала у мени. Тада се испоставило да су се многе девојке у школи, чувши ту песму, осећале исто… Бунцала сам о Џону. Стално сам сањала о њему…

– Када би ме захватило лоше расположење, успевала сам да изазовем снове о Џону – само бих легла, размишљала о њему и заспала. То су били апсолутно невероватни снови. У њима смо Џон и ја чинили много тога. Љубили смо се и сутрадан сам о томе причала са својим пријатељицама. Нису сви снови били секси, али већина је била – и тако стварна! Даноноћно сам причала и размишљала о њима.

– Отац ме је уверавао да ће ме то проћи, а ја сам узвикивала: „Никад, никад, никад!“ Кад би живот постао неподношљив, отишла бих у своју собу и нашла се насамо са мојим вољеним Битлсима, посебно са мојим драгим Џоном. Од њих сам добијала оно што ми је било преко требало. На крају крајева, богато друштво у којем сам живела у Њу Хемпширу ништа није дало мојем уму и срцу. Нисам волела ни школу ни кућу. У Битлсима сам пронашала изговор и сврху за живот, чак и кад је све било црно-црно и безнадежно“.




У битломанију била је уграђена и чежња за новим јединством које ће заменити изгубљено.

А било је изгубљено у Немачкој 40-их, у Америци 50-их, у Енглеској 60-их, СССР 70-их.

Појавила се рок група као нешто супермодерно, суперсекси и истовремено потпуно уједињујуће, кохезивно, нешто попут нове модерне породице уместо старе, патријархалне, умируће, која више није потребна.

То је, наравно, било могуће само у Енглеској са њеним острвским, „клупским“ и индивидуалистичким култом.

Америка је још била превише религиозна, превише конзервативна. Имала је Елвиса – белца који пева црним гласом – у ружичастим панталонама, црној кожној јакни. Био је прави торнадо! Али, био је у суштини прилично конзервативан момак.

Волео је мајку, певао кантри музику, дружио се са Никсоном, критиковао Битлсе због левичарења. Револуција је захтевала нешто другачије: нешто што ће децу заувек и неповратно одвести од куће…




Лично у чувеној духовитости Битлса, којој су се сви дивили, никада нисам видео ништа посебно. Ништа ми није било нарочито смешно у њиховим интервјуима. Све је то било прилично банално и нимало паметно – али је у свему томе постојала опуштеност, слобода, шарм, та посебна енергија која врца из очију и привлачи пажњу.

То је била посебна харизма вође секте, забављача или DJ-а. Јесте то и природан таленат, али се то може и научити, развити, а компетентни психолози знају како се то ради…

Кажу да је Лав Троцки узимао лекције из утицаја на гомилу од самог Сигмунда Фројда и његових најближих ученика.

Што се тиче хистерије Битломаније, уопште је није било тако тешко створити као што би се могло учинити. Поготово са одговарајућом технологијом у руци.

Један од првих експеримената те врсте била је епидемија „листоманије“ (дамске психозе која је преовлађивала на концертима Франца Листа), коју су својевремено вешто креирали продуценти и новинари.




Кажу да је управо Волтер Липман лично надгледао прву америчку турнеју Битлса. Чак и ако је ово само фама – много шта говори.

Наравно, Ленон је био свестан своје улоге „велике либералне иконе“, а ни месијански комплекс му није био стран, па је понекад падао у самообожење.

Подсетимо се, на пример, његовог чувеног немарно изговореног „постали смо популарнији од Христа“.

Други пут је (очигледно под дејством дроге) изјавио да је он Христова реинкарнација и затражио да се о томе изда саопштење. Међутим, то је било заташкано.

Све у свему, није изненађујуће што је управо Џону Ленону било суђено да постане заштитно лице Орвеловог Великог брата 60-их и месијанска икона нове пострелигије чија су три извора и три компоненте – секс, дрога и рокенрол – постали инспирација генерације хипија.



ИЗВОР: http://fakti.org/media-menju/dzon-lenon-savrseni-hitler-liberalizma-i-veliki-brat-orvelove-antiutopije

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.