Амерички сан – Буђење (3) – Полицијска држава

Пре било каквог писања о америчкој полицији, потребно је да се разјасне две ствари.

Прва је да у америчкој полицији (поред већине нормалних и пристојних људи) раде и толеришу се потпуно, потпуно луди људи, нервно поремећени, нестабилни и кукавице. Поред овога, обука људи и тимова је очигледно катастрофално лоша, о чему ће бити речи.

Друга је чињеница да, упркос увреженом и логичком мишљењу, америчка полиција од 2005. године уопште нема уставну обавезу да штити грађане. Без обзира на слова (To serve and protect, и слично) која им још увек пишу на аутомобилима док парадирају градом. Жена из Колорада је 1999. сатима позивала полицију након што јој је бивши супруг, који има забрану приласка, отео троје деце. Полиција није реаговала ни на један позив. Не би ни реаговали да се отмичар није касније појавио наоружан пред полицијском станицом. Али у том тренутку већ је имао троје тела у пртљажнику. Жена је тужила полицију, али је Суд 2005. донео пресуду по којој је установљен преседан, по коме полиција нема уставну обавезу да реагује и заштити грађане.

Неколико година касније, Џо Лозито је ушао у воз метроа. За њим је ушао и човек са ножем, који је ословио двојицу полицајаца закључаних иза врата машиновође. Иако је воз ишао ка Тајмс скверу пуном људи, ниједан од полицајаца није ништа урадио да заустави наоружаног и агресивног човека. Он се онда окренуо ка Лозиту и напао га. Тек кад је он иако тешко рањен успео да разоружа нападача, полицајци су изашли напоље и ухапсили га. Лозито је преживео, и након тога тужио полицију. Али, суд је донео исту пресуду као у Колораду – полиција нема уставну обавезу да некога штити .

Стереотипна слика лењог и спорог америчког полицајца каквог знамо из црно-белих филмова почела је да се мења средином шездесетих година. Као одговор на све бројније грађанске и студентске протесте, формиран је SWAT одред полиције. Од самог почетка формирани су и тренирани као војне јединице, а добили су и војно наоружање. Од почетних стотињак припадника, свој прави процват доживели су у Реганово време, када је председник 1982. прогласио чувени ”Рат дроги”.

SWAT тимови су почетком осамдесетих имали око 3.000 рација због дроге и упада у куће годишње. Крајем 1996. тај број се попео на 30.000, а до 2014. на читавих 80.000, без обзира на катастрофално лоше резултате које су имали и имају у проналажењу дроге.

И редовна полиција је почела да добија војно наоружање од почетка осамдесетих година. Прво Законом о војној сарадњи са цивилним полицијским службама из 1981. године, па онда ”Програмом 1033” из 1990. На тај начин је постало могуће да обична полиција користи војно аутоматско наоружање, оклопна возила, хеликоптере, чак и мање авионе. Наоружање је почело да пристиже деведесетих година, након пада Берлинског зида, а полиција се озбиљно наоружала после 2011. године и повлачења из Авганистана.

Након 11. септембра 2001. Патриотским актом укинута је обавеза полиције да поседује судски налог за претрес. У исто време укинута је и Миранда, обавеза читања права ухапшеном лицу, уколико се сумња на тероризам. Исто тако, уколико постоји сумња да је неко терориста, полиција може да га држи у притвору докле год то жели. За не-држављане (и не-терористе) САД тај рок је чак недељу дана.

Судске налоге за претрес заменили су налози ”без куцања” (No-knock warrants), чиме је омогућено да полиција упада у куће и станове без икакве најаве. Проблем је у томе што у Америци постоји и други, супротстављени ”Stand your ground” закон, којим се свакоме омогућава да се оружјем легално одбрани од нападача. У многим државама ово није ограничено само на приватни посед, него на одбрану од нападача на било ком месту на коме нападнути може легално да борави. Конфликт између ових правила (и логике) довео је до бројних трагедија, о чему постоји пуно текстова на интернету. Кад полиција у пола ноћи некоме ненајављено упада у кућу, не може да се очекује ништа добро.

Као да ово није довољно, у САД постоји и пракса лажног пријављивања полицији, која на интернету има чак и свој термин – Swatting. Неко се наљути на друга, комшију, колегу и пријави га Swat тиму као терористу или отмичара. Они онда без размишљања и провере, користећи технику упада без најаве, улете том несрећнику у стан и убију га. Засад се чини да се ствари ту не мењају, јер се исти инциденти понављају. Не постоји обука која би то спречила, и не постоји одговорност полиције да то заустави.

Патриотски акт је донео још једну новину (срећом, мање смртоносну) која може да замени налог за претрес. Од 2001. постоје ”Sneak and peek” налози, којом се омогућава полицији да некоме уђе у стан, покупи доказе и оде. У низу идиотских правила полиције, постоји и могућност да полицајци намерно оставе неку вредност (лаптоп, мобилни…) на јавном месту, и да онда чекају ко ће да се упеца. Ако неко узме остављени предмет, а не покаже намеру да то пријави, они га хапсе као лопова. Без обзира на то што није ништа украо, нити би узео било шта да то они претходно нису оставили.

Поред свега овога, америчка полиција је протеклих деценија добила повећање буџета. Између 1992. и 2008. издаци за полицију су се дуплирали, са 131 на 260 долара годишње по глави становника. Због тога је и број полицајаца повећан, у истом периоду за 26 одсто. У Њујорку за чак 47 одсто између 1990. и 1997 .

Из америчке војске у полицију није стигло само и наоружање, него и људство. Читавих 19% данашње полиције у САД су војни ветерани. Значи сваки пети полицајац је стигао из неког рата. Они чешће користе оружје, и на њих се грађани чешће жале због прекомерне употребе силе . И док се у бројним документарним филмовима, још од Вијетнама, прича о психолошким тешкоћама ветерана и пост-трауматском синдрому, у реалном свету им се дозвољава да изађу на улице у униформи и са оружјем. Ко може да очекује да неко ко је преживео рат може да буде пристојан полицајац на служби грађанима? Или се можда од њих баш очекује да своје војно искуство примене на улицама, по потреби?

Америчка полиција није само на улици, и није само непозвана на приватним поседима, него и у школама. Након конгресног закона о забрани оружја у школи из 1994. године, проглашена је политика ”нулте толеранције”. У половини државних школа постављени су полицајци. Они тамо не служе као редари у ходнику, него као полицајци који свој посао раде у школама. Полицајци који су тренирани да се сусрећу са криминалцима, на исти начин третирају децу. Због тога се сваки, и најмањи дечији несташлук оштро кажњава. Сваки педагог, вероватно и сваки родитељ, зна колико су деца несташна. Уместо да такве проблеме решава педагог или наставник, то је препуштено полицији.

Резултат је да се сваки прекршај кажњава најмање избацивањем из школе, а често и хапшењем и слањем у затвор. Деца су избацивана из школе због поседовања бруфена и андола, а слање у затвор је толико често да постоји и израз за оно што је последица тога. ”Police to prison pipeline” је термин који говори о томе да се дете које једном из школе оде у затвор више не враћа у друшто, кад једном уђе у токове криминала. Узгред, код нас је полиција одвојена од школе и тамо јој је забрањен приступ.

Једна школа у Филаделфији показала је колико је идиотска идеја држања полиције у школи. Налазила се у најгорем делу града, окружена криминалцима и наркоманима. Својим изгледом подсећала је на затвор, са решеткама на прозорима и вратима. Онда су одједном одлучили да, уместо да појачају обезбеђење, избаце полицију из школе, а са њима и метал детекторе којима су проверавали децу. Резултат – насиље је опало за 90% .

Код нас се амерички проблеми углавном погрешно посматрају кад унутрашњег сукоба између Трампа и левице, коју на улицама предводе Антифа. Али то нема везе ни са Трампом, ни са левицом. Проблеми трају од раније, и трајаће док се не реше, а Антифа их је само искористила. Агресивност полиције чак није усмерена ни само према црнцима. Заблуда је да само они страдају, заправо је у Америци далеко више убијених белаца , и тај број је у порасту.

Чињеница је да је сваки сусрет са полицијом контакт високог ризика. Милитаризацијом полиције и променом закона, постало је могуће да обичан полицијац добије осећај превелике и недодирљиве силе. Недовољна и лоша обука доводи до тога да бројни недужни људи страдају. Википедија има листу свих убистава од стране полиције на којој се види да су она у великом броју случаја због минорних дела, или чак само због сумње или неспоразума. На видео снимцима којих је пун интернет види се да кад се пуцњава деси, да се пуца из свих оружја, без прекида, као из страха и недовољне обуке. Чини се да је полиција обучена да у свакоме види претњу, и да нема знања о решавању ситуација без насиља.

Америка је данас полицијска држава, без обзира на дефиницију. Свака држава која полицију наоружава и тренира као војску, која запошљава војнике као полицајце, чији закони иду у прилог полицији а не грађанима, она која судски прописује да полиција не штити грађане, и она која игнорише убиства својих грађана, је полицијска држава.

Зоран Грбић / Васељенска