Амерички сан – Буђење (4) – Две Америке

Термин “две Америке“ ушао је у ширу употребу 2004. године, нешто раније него што је почела наша прича о “две Србије“. Сенатор и председники кандидат Џон Едвардс је тада говорио о Америци оних који имају и оних који немају, о онима који имају најбоље здравстевно осигурање и онима који га уопште немају, о онима који иду у најбоље школе, и онима који могу само у најлошије. Сам термин је заправо први изговорио Мартин Лутер Кинг, мислећи на подељену црну и белу Америку. Кад је Трамп дошао на власт, смисао фразе “две америке“ био је онај Едвардсов, о Америци богатих и сиромашних. Од недавно, тај термин се вратио свом изворном значењу, оном Лутеровском.

 

Деценијама су се политичке партије пред изборе, као у позоришту, препирале око два главна и једина различита становишта, које су јавности представљене као непремостиве поделе – за или против абортуса и за или против оружја. Теме које су у остатку света само део политичких различитости, код њих су биле једина основа за политичке сукобе. Тек доласком Трампа, отвориле су се и неке друге теме.

 

Када данас Американци говоре о две Америке, то не значи нужно да је реч о подељеној држави, него да се ради о нормалној држави у којој по први пут истински постоје различити ставови. У политички дискурс су по први пут ушли суштински различити погледи на међународну политику, заштиту америчке привреде и радних места. По први пут су поред абортуса и оружја велике теме постале и имиграција, фракинг, однос према муслиманима, стање у полицији, међународна политика и став према међународним споразумима, нуклеарном наоружању, однос према НАТО… 

Амерички сан – Буђење (4) – Две Америке

Никада раније се није више говорило о разједињености, и никад раније није било више различитих ставова две највеће партије. Али, иако различити политички погледи могу да изазову поларизацију, они нису једини узрок тога, само су показатељ да постоји демократија. Због тога чуди што у држави која се хвали најбољом демократијом на свету, одједном постоји толико подела, које су настале управо због различитих мишљења. Поделе су ушле и у породице. Више од четвртине Американаца прекинули су везе са пријатељем или чланом породице, због политичких ставова .

 

Једине праве “две Америке“, различите и супротстављене по бројним стварима, су Америка до Првог светског рата и она која је настала после њега.

 

До почетка двадесетог века, спољна политика Америке је била таква да би се данас назвала изолационистичком. Следили су упутства Оснивача нације, који су и замислили такву државу. Џорџ Вашингтон је у свом последњем обраћању америчкој нацији рекао да би за њих било најбоље да “према страним нацијама развијамо наше комерцијалне односе и да са њима имамо најмање могуће политичке везе“ . Џејмс Медисон, четврти председник, један од Оснивача нације и “отац Устава“, написао је “Од свих непријатеља слободе највише се треба плашити рата, зато што укључује и развија клице свих других. Рат је родитељ армија; из њих произлазе дугови и таксе; и армије, и дугови, и таксе су познати инструменти за довођење многих под доминацију неколицине“ .

 

Прва Америка је била против рата, због тога што су знали да од рата корист има мањина. Сам Џорџ Вашингтон, први председник и врховни командант америчке револуционарне војске, на врхунцу моћи, у тренутку преузимања дужности првог човека војске, рекао је “Кад кажемо војник, ми не запостављамо грађанина, и најискреније ћемо се радовати са вама у срећном тренутку успостављања америчке слободе (…) које ће нам омогућити да се вратимо нашим приватним пословима, у наручје слободне, мирне и срећне земље“ . Сви оснивачи америчке нације били су против рата и против формирања сталне стајаће војске. То је било време кад се рат звао правим именом – рат, антипод мира. Уместо данашњих кованица “хуманитарна интервенције“, “војна акција“, “мисија разоружавања“, “конфликт“, “сукоб“…

 

То је била политика која је трајала више од једног века. Политика немешања са државама старог света и политика развијања своје економије. Она би се данас звала политика неутралности, изолационизам, не-интервенционизам, можда пре свега и најактуелније – America First. Таква Америка је била истински предводник читавог “слободног света“, идеал демократије, просперитета и развоја.

 

Поред тога што су такву политику заговарали и водили први председници, она је од прве половине деветнаестог века, била засновама и на принципима установљеним у Монроовој доктрини. Она је представљена Конгресу 1823. године и у њој се од европских нација захтевало да не прави нове колоније од тек ослобођених држава Јужне Америке. Заузврат, САД су се обавезале да се неће мешати у послове европских држава.

 

Постоји занимљива анегдота из тог периода, која пуно говори о разликама између две историјске Америке. Када је Лајош Кошут након неуспешне револуције, стигао у САД 1851. године, дочекан је са одушевљењем као револуционар и “човек слободе“. Њујорк је захватила “Кошут манија“, сви су носили “Кошут кравате“ а ресторани су служили гулаш . Сви водећи политичари су га радо примили и одушевљено говорили о њему . Али, и поред такве велике наклоности, када је затражио помоћ за револуцију, није је добио. Није било “фондова за подстицај демократије“, није било финансирања “слободних медија“, ни пропагирања идеје “слободног друштва“. Америка је озбиљно схватала своју политику не-интервенционизма.

 

Преокрет је дошао 1898. године, која означава крај изолационистичке политике, и почетак Америчког интервенционизма, који траје и данас. За председника је дошао Вилијам Мекинли. Ако је Вашингтон отац америчке нације, онда је Мекинли отац ове нове (друге) Америке. Неки Кубанци су две деценије до тад тражили независност, али мало ко је у САД обраћао пажњу на њих. Када је за председника постављен Мекинли, кубанци су променили тактику. Тражили су “слободу“, “независност“, и поредили Шпанију са Енглезима. Онда се и штампа дохватила те теме, и почела да пише о шпанским злоделима на Куби.

 

И поред противљења инвеститора са Волстрита и власника плантажа на Куби, Вашингтон је почео да шаље ноте Шпанији, у којима је изражавао “забринутост“ због дешавања на Куби. Војни брод USS Maine послат је 1898. у Хавану. Кад је експлодирао у луци, погинуло је 252 морнара, а за то је оптужена Шпанија. Иако је тада чувени Пулицер приватно писао да “нико ко није у лудници не верује да је Шпанија одговорна“ , његове (и све друге) новине су јавно тражиле одговорност и позивале на рат.

 

Наравно, касније истраге су утврдиле да је узрок био немар и случај, али то је било касније. Та експлозија војног брода, USS Maine, била је претеча многих других “лажних ознака“ – потапање RMS Lusitania за улазак у Први светски рат, инцидента у Заливу Тонкин за почетак Вијетнамског рата, Садамових оружја за масовно уништење, Гадафијевих ракета, Асадових бојних отрова, Рачак, Меркале…

 

Шпанија је пристала да Куби да аутономију, али је председник Мекинли захтевао независност. Шпанија је потписала примирје са терористима на Куби, али председнику то није било довољно. Захтевао је од Конгреса да објави рат, и успут је заборавио да их обавести да је Шпанија прогласила примирје.

 

Рат је наравно проглашен, и Куба је на брзину отета од Шпаније. Успут, кад су већ војним бродовима изашли на море, заузели су и Порторико. Америчка јавност је након тога била одушевљена успешном борбом за “америчке идеале“, “амерички начин живота“, против тираније “старог света“… Ова реторика изузетности и љубави према интервенционистичкој војсци задржала се до данас.

 

Америка је након тога заузела и Филипине, и прогласила анексију Хаваја. Председник Мекинли је објаснио да су морали да узму Филипине, да би их “едуковали, цивилизовали и покрстили“. Поново је заборавио да помене да су Филипинци у то време већ били покрштени католици.

 

Наследник Мекинлија био је заменик секретара Морнарице у његовој влади, Теодор Рузвелт, који је само наставио исту политику суптилних лажи који иду у корист сукоба. Познат је по изреци “Говори тихо и носи дуг штап“. Чини се да је његов једини проблем био тај што није имао против кога да води рат. Познат је инцидент у Мароку, који је овековечен у чувеном холивудском филму Ветар и лав, када је поглавица неког племена Раисули отео трговца Пердикариса, и од Америке тражио одштету. Рузвелт је одмах послао бојне бродове у Тангир, са кратком телеграфском поруком – “Пердикарис жив или Раисули мртав“. Као и претходник, и он је “заборавио“ да објасни својим суграђанима да није било потребе за сукобом, јер трговац и није био Американац.

 

Један други Рузвелтов сукоб је направио нову прекретницу и преседан у америчким интервенцијама. Американци су желели да направе Панамски канал, који је пролазио кроз територију тадашње Колумбије. Када је колумбијски Сенат то одбио, Рузвелт је активно новцем подржао сепаратистичку опозицију, која је желела независност Панаме. Након што су борбе почеле, послао је војне бродове да блокирају покрете Колумбијских трупа. Панама је “ослобођена“, па је онда постала протекторат Америке (до 1939.), споразум је потписан и градња канала је могла да почне. Рузвелта није био стид што је био први председник који је заобишао Сенат и што је о свему сам одлучио. Поносно је изјавио да је заузео Иштмус, започео Канал, а онда оставио Конгресу да не расправља о каналу, него о њему .

 

Ту је отприлике била историјска и временска граница између две Америке. Тако је почела дуга историја империјалистичких интервенција САД која (са кратком паузом тридесетих година прошлог века) траје све до данас.

Зоран Грбић / Васељенска

Амерички сан – Буђење (3) – Полицијска држава

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.