Изазови деглобализације

После неколико деценија глобализације светске економије, финансија и свакодневне културе дошло је време деглобализације. Свет је сада суочен са изазовима рушења глобалистичког модела и стварања нових у великој мери затворених блокова. Иронично је да деглобализацију предводе управо западни креатори глобализације који сада верују да је пут опстанка, уместо у повезивању, у сукобима и затварању сопствених економија.

Процес деглобализације је, у ствари, већ увелико у току и прате га многе зебње куда би он могао да води. У тим страховима доминирају присећања на прву глобализацију од пре више до стотину година. Финансије Британске империје су 1901. године доживеле колапс и тада је лансирана прва глобализација како би се Империја спасила кроз отварање нових тржишта. Десило се, међутим, да је то била велика прилика за друге земље, пре свега за Немачку и Русију, што није била жеља аутора глобализације, па је та прва глобализација довела до два светска рата.

Друга, ововремена, глобализација је такође последица једног банкротства. Она је виђена као излаз из кризе настале банкротством јавних финансија Америке почетком седамдесетих година 20. века. Она је дала велике могућности Америци и западним економијама, посебно после нестанка Совјетског Савеза, али и другим земљама које су рушење граница искористиле за сопствени економски, технолошки и образовни развој. Нежељени раст тих земаља, пре свега Кине, је угрозио ауторе глобализације и помрсио им рачуницу, па сада излаз виде у деглобализацији. Неизвесно је, међутим, како ће се тај процес развијати и до чега ће довести. Да ли до новог светског сукоба или до нове организације међународних односа који ће променити начин живота великом делу света?




Замајавање јавности

Деглобализацију, као и претходно глобализацију, предводи Америка у доминантном уверењу да кажњавањем других и затварањем сопственог тржишта може да оживи своју урушену индустрију и заштити све слабији научно-технолошки развој.

Поред низа санкција уведених пре свега Русији, али и другим земљама, највећи лом и корак ка деглобализацији Америка је направила планом о постепеном и скоро потпуном пресецању економских, финансијских и технолошких веза са Кином. То је тектонска промена за коју још увек није јасно да ли је уопште могућа (јер тешко је веровати да ће се амерички пословни људи тако лако одрећи америчко-кинеске размене и других трансакција које укупно достижу вредност од пет хиљада милијарди долара) и какве ће последице изазвати.

Домаћа јавност се замајава објашњењима како Кина угрожава „националну безбедност“ Америке и „краде њена технолошка решења“, али у стварности је страх Америке од кинеске доминације у новим технологијама, од 5Г мреже, вештачке интелигенције и система производног управљања. Америка је још увек доминантна једино у технологији чипова, али Кина већ припрема своју технологију уместо силиконских чипова од угљеника.

Америка више нема технолошку моћ а по сваку цену жели да задржи монопол на стварање стандарда, јер се ту не ради само о контроли других, већ и о новцу. На пример систем чувања база података у „облаку“ (cloud) који користе хиљаде компанија широм света. Кина гради свој нови систем базиран на 5Г мрежи, који је далеко ефикаснији и бржи. У том смислу Кина је далеко одмакла јер је Америци потребно неколико година да достигне садашњи ниво развоја кинеске технологије у такозваној новој економији.




Кретање ка хаосу

Америка, међутим, нема намеру да се самостално изолује од Кине, него планира и стварање сопственог блока, пре свега у Европи, чије земље спречава да се повезују или да наставе повезивање са Кином и Русијом. Ту ће највећа жртва бити Европа и неке земље Блиског истока као што је Саудијска Арабија. Тако затворен блок ће у технологији и комуникацији имати америчке стандарде, а остатак света, Кина, Индија, Русија и остали ће имати другачије стандарде, засноване на модернијим моделима.

Наравно, није могуће потпуно затворити сарадњу међу земљама, али проблем ће бити у међусобној пословној комуникацији. Јер, амерички блок и остали блокови ће имати различите технолошке стандарде, па ће земље из различитих блокова морати да имају и једне и друге технолошке стандарде. То дуплирање капацитета ће донети и нове трошкове и погоршати економску слику, а на крају довести до још већег хаоса.

У процесу деглобализације свет се у ствари креће ка стварању националних – или блоковских – самодовољних економија, што није непознато историјско искуство. У овом времену то се већ десило са Русијом која је практично однедавно изградила унутрашњу, самодовољну економију. И то управо уз помоћ деглобализације која се у њеном случају манифестовала серијом западних санкција.

Отпор деглобализацији

Али, постоји и отпор деглобализацији и њега предводе управо земље које су прво биле жртве глобализације, а потом и највећи добитници, као што је Кина. Кина сада брани принципе глобализације али на њој својствен, другачији начин. Она гради своју глобализацију чији је најдиректнији израз велики пројекат „Један појас један пут“. Кина за то још увек има довољно капацитета. У минулих годину дана, закључно са септембром, Кина је имала привредни раст од 4,9 одсто, док је већина других, пре свега западних земаља, доживела привредни колапс. У Америци је пад око 9 одсто, Немачкој око 12, Француској око 18 и у Великој Британији око 22 процента. Главни изговор је криза са коронавирусом, али тај колапс се десио пре, а епидемија је искоришћена као алиби. У том периоду кинески извоз је порастао за 9,9 процената.




Такође, за протеклих годину дана у Кини је 257 људи стекло статус доларског милијардера, а богати Кинези су у том периоду, упркос корони и глобалном економском колапсу, увећали своје богатство за 1,5 хиљада милијарди долара. Највише су зарадили од продаје технологије, медицинске опреме, лекова и интернет платформи. Кина сада има 878 милијардера.

То је реалност која је неумитна и ту деглобализација и затварање националних економија не могу помоћи. Напротив. Свет, барем у догледно време, без Кине више једноставно не може.

Клима општег неповерења

Затварању држава и стварању нових деглобализованих блокова погодује и у јавности већ успостављени култ безбедности (сигурности). Све је више људи у страху и спремни су да прихвате све бесмислене идеје елите, само да буду безбедни. Део тог амбијента који погодује деглобализацији је и новостворена клима општег неповерења. Готово да нико више не верује властима нити било којим званичним ауторитетима, а та „култура неповерења“ се шири и на обичан живот, људи више не верују једни другима. То доводи до распада друштава, раастакања социјалног ткива, па се људи све више удаљавају од сопственог друштва, губе везу са њим, и верују да је у њиховом друштву све незаконито и базирано на корупцији. Такво стање води доминацији мржње према свему и свакоме.

То неповерење се затим преноси и на саме државе, па оне једна другој више не верују, међу њима постоји само подозрење. Данас практично ни једна држава не верује оној другој, чак и ако су званично најближи савезници. Све то ствара велику напетост и нервозу код власти, које онда виде излаз – а у ствари купују време – у проналажењу претњи тамо где их и нема.

Све то има и велике геополитичке последице. Јер клима неповерења се преноси и на државну политику. То геополитичко неповерење значи да сви други који се не слажу са вама нису само погрешне, готово илегалне државе, него и стална претња. Постоји реална опасност да ће се то претвори у такозвано експлозивно неповерење, које временом обично прерасте у агресивни анимозитет и нагон за уништењем, разбијањем.

Или, речено једноставнијим језиком, у сукобе и ратове. То, на жалост, постаје све извеснија перспектива.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“. Ексклузивно за Нови Стандард.



Извор Нови Стандард

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.