Куда ће нас одвести српске псовке?

0

Псовање је форма изражавања у којој је циљ да се нешто увреди или омаловажи.

Псује се све и свашта, у зависности колико смо изнервирани или колико нас је неко наљутио. Толико је укорењена, да је ова форма изражавања постала саставни део свакодневне комуникације. Дешава се да се зачудимо када чујемо да неко не псује, па се у себи питамо да ли је добро?

Сматра се данас да Срби и Мађари поседују највећи дијапазон псовки и да самим тим и највише псују. Не могу да тврдим шта Мађари псују, али када чујем просечног Србина често се запитам где је граница нашег примитивизма?

Како старији, тако и млади псују истим интензитетом. Чак и жене, које никада нису толико псовале. Данас се њихов вид изражавања своди на такмичење са мушким полом како изрећи што поганију и погрднију псовку!




У Псовкама отворено показујемо према чему не гајимо поштовање, најчешће су то: мајка, отац, фамилија, држава, земља и сунце. У последње време, поготово након доласка на власт комунистичке партије, укорениле су се нове псовке код Срба. Комунисти како би на што лакши начин задали ударац породици и цркви, уносе иновације на бази погрдног изражавања. На већ устаљене псовке, долазе: црква, икона, Бог, слава, крсни колач, светац и гроб. Породица, која је основна ћелија друштва није данас у стању да се избори са том пошасти, јер управо тај образац младе генерације усвајају од родитеља. Некада су постојале стандардне форме понашања која су сви укућани морали строго да поштују.

Строгу хијерархију пратила су правила понашања за које су се сносиле одређене консеквенце услед непоштовања истих. За разлику од тог периода , старије генерације, индоктриниране духом нихилизма и непоштовања преносе своју форму изражавања на своје потомство.

Што се тиче медија, стање је мање више исто. Као прилог овој причи, и циљу што боље илустрације, треба погледати било који медији са националном фреквенцијом или прелистати неки магазин, таблоид, дневну штампу, где ћете се лако уверити у њихову елоквенцију. Највећи апсурд стоји у томе да када прочитате оглас за посао за рад у одређеној медијској кући као један од кључних услова наводи се елоквенција, пристојан изглед и широко опште образовање. Не знам шта под овим подразумевају када нас током њиховог излагања демантују широком лепезом простаклука од којих можемо да помислимо да им је основ образовања био „Црвен бан“.




Направићу једну дигресију која се тиче феномена који се дубоко укоренио код нас.

Током једног периода свог живота живео сам у иностранству, где сам имао прилику да сарађујем по природи ствари са Србима који су дошли са различитих страна. Велика већина њих, током контакта са странцима, гледала је да научи странце псовкама које користи у свакодневници. Странци, мислећи да су научили нешто паметно, у друштву са нама трудили су се да покажу како су научили понешто од србског језика. Толико сам се грозио на то непоштовање свог језика и културе да сам гледао на све могуће начине то да исправим. Покушавао сам да им објасним да србски језик није језик сировина и простачина, већ језик на којем су настала једна од најлепших књижевних дела. Нажалост, као индивидуа ништа нисам могао да постигнем, чак сам доживео да ме мој народ исмејава. Како ја не умем да се шалим, Како све схватам озбиљно?

На крају да резимирам, феномен везан за псовање. Нисам пуританац, далеко од тога, али сматрам да на тај начин шаљемо изузетно лошу слику о себи. Особа која нас посматра са стране, док се изражавамо на тривијалан начин стиче изузетно негативну слику о нама. Какву слику кроз изражавање шаљемо посматрачу, на тај начин нас он и посматра.

Још ако та особа припада другачијем културном миљеу доживеће нас на такав начин да ћемо јој се временом згадити и да ће постепено гледати да се дистанцира од нас. Несвесно или свесно чинећи то, ми и себе прљамо изнутра. То што говоримо постепено се укорењује у наш код, и временом нас одређује као личност. Све оно што се укорени у нама, временом прелази на следеће генерације, самим тим му је још теже стати на пут. Верујем да нешто што се систематски укоренило код нас, преко ноћи тешко изменити, нека само видим вољу и жељу за тим и биће ми далеко лакше.

Матија Мићић Бућић/ Васељенска



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.