ДР ИВАН ПАЈОВИЋ: Слика банкрота Србије

0
Иван Пајовић (Фото: Јутјуб)

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 12. новембра ребаланс буџета за 2020. годину у ком је дефинисан дефицит од 483 милијарде динара, то јест нешто више од 4 милијарде евра. Овај износ односи се на период прва три годишња квартала, што значи да ће се минус у државној каси до краја децембра додатно увећати и износити више од 5 милијарди евра. Овај фрапантан податак пропуштен је кроз медије тако тихо, као да није у питању највећи дефицит државног буџета у историји српске државе. Садашња власт је до сада већ два пута обарала историјски рекорд по питању дефицита, 2012. и 2014. године, али овај садашњи је до сада невиђен. Чини се да нема економисте у Србији који је довољно храбар да отворено изговори реч: банкрот.

У структури дефицита налазе се трошкови државе за помоћ привреди у доба корона-кризе, што се може оправдати спасавањем микро, малог и средњег сектора привреде од слома услед економске дисрупције, која је претила стихијским затварањем привредних субјеката и порастом незапослености. Процењује се да је у најугроженијем микро-сектору привреде запослено око 735.000 радника и да је због корона-удара један од четири запослена у том сектору трајно изгубио посао, упркос интервенцији државе.

Уколико се понови друштвена и економска стихија из пролећа 2020. године, држава неће више бити способна да упути сличну помоћ привредној ликвидности. Међутим, у структури се налазе и неки трошкови који се чине потпуно неоправдани и популистички, као што је било повећање плата запосленима у јавном сектору од 10%, а ту су такође и веома велике субвенције фирмама иностраних инвеститора које држава годинама издваја. У неким случајевима дошло се чак до 100.000 евра субвенција по отвореном радном месту, што је својеврсни парадокс. Упркос овако великом дефициту, председник Републике најављује додатних 10% повећања плата јавном сектору у наредној години, уз поделу 5000 динара помоћи пензионерима. Овакви поступци изгледају као просипање петролеја на пожар.




Према званичним подацима, од укупног броја од 2.200.000 запослених у Србији, јавни сектор броји око 600.000 стално запослених и око 25.000 привремено ангажованих, што представља веома велики удео. Треба имати у виду да речени број укупно запослених у земљи није потпуно егзактан, јер институције које прате њихов број убрајају у тај квантификатор и она лица која су ангажована на привремено-повременим пословима, а уносе их као податак за целу календарску годину, чак иако су радили само кратко време. То говори да је удео јавног сектора и већи него што се чини, без сумње око трећине укупно запослених у земљи. Овакво стање је превелико оптерећење за економију деиндустријализоване земље са јако ниским фискалним капацитетом.

Велики државни дефицит доводи у егзистенцијалну опасност овај велики део становништва, јер постоји опасност да држава не буде у могућности да испуњава своје финансијске обавезе према запосленима. Уколико се власт одлучи да смањује буџетске трошкове, веома лако се могу десити два сценарија: смањивање плата запосленима у јавном сектору и/или смањивање броја запослених. Застрашујући сценарио је онај већ виђен деведесетих година, а то је да држава јавном сектору месецима не исплаћује зараде. Такође, у ваздуху лебди опасност да држава покрене штампање новца и започне инфлаторно финансирање, којим би, поред покривања својих обавеза, покушала да „исцеди паре из сламарица” грађана, који на штедњи код комерцијалних банака поседују између 10 и 11 милијарди евра. И то је сценарио који је већ виђен, а који је завршен сломом из 1993. године.

Један од најпогрешнијих финансијских потеза који је повукла ова влада била је подела по 100 евра свим пунолетним грађанима Србије. Ова ефемерна мера кумулативно је оптеретила буџет са око 600 милиона евра, а осим популистичких поена није донела ништа добро. Међутим, међународне економско-политичке организације, Европска банка за обнову и развој и Међународна организација рада (МОР) похвалиле су Србију за ту меру, тврдивши да је она „постигла задивљујуће снажне ефекте на смањење неједнакости и сиромаштва”. У свом извештају тврде да је Влада Србије „успешно обуздала ширење сиромаштва најиздашнијим и најопсежнијим пакетом мера међу економијама Западног Балкана”, између осталог и програмом поделе 100 евра пунолетним грађанима. Илуструјући примером, упоредили су двоје запослених, једног са платом од 200 евра, а другог са платом од 800 евра, где је разлика између њих пре предузете мере била односа 1:4. После поделе 100 евра, први је имао 300, а други 900 евра у џепу, па се тај однос смањио на 1:3, што наводно говори о смањењу неједнакости. Овакво закључивање је очигледно банално, јер је мера спроведена једнократно и у дугом року није променила ништа, осим стања још већег јавног дуга. И прорежимски Фискални савет је заузео став да овакво закључивање није исправно, нити да је учињена мера донела ишта добро.




Остаје да се види које ће мере државна управа предузети како би решила питање дефицита. Један од највероватнијих сценарија је, наравно, додатно задуживање. Уз то, незаобилазно је пооштравање фискалних и парафискалних мера. Већ је повећан порез на имовину грађана, а најављује се проширивање опорезивања на штале, свињце, надстрешнице… што помало звучи као апсурд, али није немогуће. Покривање буџетских „рупа” задуживањем и раније је примењивано, упркост јако великом јавном дугу, који се процењује на око 35 милијарди евра. Сервисирање дугова Србију ће у овој години стајати око 7 милијарди евра отплате главнице и око 1,2 милијарде исплате камате на дуговање. Свему томе могу се додати дуговања грађана према банкама која чине нешто више од милијарде евра.

Биланс Србије у спољној трговини је такође у великом дефициту, око 6 милијарди евра, јер се вредност извоза Србије процењује на око 15 милијарди, а увоз на око 21 милијарду евра. У Србију се увозе чак и оне робе за које би се рекло да су парадоксалне, као што је на пример људска коса и лед, али и пољопривредни производи који у нашој земљи богато рађају, на пример бели лук из Кине, пасуљ из Киргизије, парадајз из Албаније… Овакав одлив новца могао би бити спречен увођењем одређених царинских баријера, али Србија за тако нешто нема могућности, јер јој је то политички забрањено. Трансгранични токови роба и новца морају бити потпуно слободни, јер је то политика и доктрина Европске Уније, којој Србија не припада, али је приморана да поштује њена правила, без могућности да користи и привилегије које имају чланице ЕУ.

Очигледно је да Србију чека веома тешка и неизвесна финансијска ситуација у 2021. години.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Извор: Правда / Иван Пајовић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.