Свака пета МХЕ у Србији изграђена без услова заштите природе

Према подацима који су прикупљени од локалних самоуправа и Завода за заштиту природе, у Србији најмање петина мини хидро-електрана (МХЕ) нема решење о условима заштите природе, које је по закону нужни предуслов њихове изградње, пише БИРН.

Закони за заштиту животну средине у државама региона били су благи или су се слабо примењивали, а комбинација у државних субвенција и лабаве регулативе довела је до експанзије градње МХЕ, при чему се заштита природе нашла на путу профита, оцењују у БИРН-у.

“Законски оквир је давао могућност да се и такви пројекти на адекватан начин процесуирају, да се спроведу све мере заштите и спрече они који су били штетни, али се дефинитивно то у појединим или већини случајева изигравало, избегавало”, објашњава за Горан Секулић, бивши помоћник директора у Заводу за заштиту природе Србије у Сектору за истраживање и развој.

Завод је, између осталог, задужен за издавање Решења о условима заштите природе, а документација до које је дошао БИРН показује да су најмање 24 МХЕ, од укупно 116 које су део државног система за производњу електричне енергије, изграђене без тог документа.

Институције се до сада нису бавиле превише овим питањем, а државни органи анализирали су три од укупно 24 случаја, која је пронашао БИРН, због сумње да су грађевинске дозволе незаконито издате, односно без свих неопходних докумената.

Све истраге су окончане без даљег гоњења.

“Онда смо имали да неки врло штетни поројекти, очигледно, који су у заштићеним подручјима или другим осетљивим подручјима да су добијали дозволе без проблема”, каже Секулић, који је Завод напустио 2015. године и сада ради у Светској организацији за природу (WWФ).

Према његовим речима, велики број МХЕ изграђен је без потребних дозвола, али су и оне код којих је било све ваљано “на папиру” нанеле еколошку штету.

Мотив инвеститорима да уђу у овај бизнис јесу субвенције познатије као “феед-ин тарифе”, које државе користе како би привукле приватнике да улаже у обновљиве изворе.

Држава гарантује да ће електричну енергију произведену у таквим постројењима куповати по фиксној цени одређени период. У Србији је то 12 година.

“Усредсређеност на обновљиве изворе пре свега долази као потреба ЕУ да смањи зависност од спољних добављача, с обзиром на то да се већи део енергије из обновљивих извора производи локално”, каже Јакуб М. Годзимирски, са Норвешког института за међународне послове.

Самим тим, балкананске земље су преузеле обавезу да повећају производњу струје из обновљивих извора, а МХЕ су више добиле на значају у односу на ветропаркове и соларне панеле.

Годзимирски објашњава да мале и велике хидроелектране нису суштински проблематичне, ако су правилно регулисане, могле би да донесу велику корист. Наглашава да је суштина у томе како је тржиште организовано, као и у подстицајима који се дају инвеститорима, наглашава да треба да се ради “у складу са правилима”.

БИРН подсећа да велики део обновљиве енергије у Србији не потиче из МХЕ, већ из старије технологије обновљивих извора, односно великих хидроелектрана.

Рачуница на основу података ЕПС-а и Републичког завода за статистику показала је да су МХЕ чиниле само 0,7 одсто укупне енергије произведене у Србији у 2018. години.

Стручњаци су за БИРН рекли и да су европски прописи о заштити животне средине обично строжи за земље чланице ЕУ у односу на оне које тек теже да се придруже. ЕУ је иначе више пута позивала српску владу да укине феед-ин тарифе и уведе аукције, последњи пут 2020. године, али се и даље нуде субвенције.

[table id=1 /]

БИРН